Čitajući novosti po blogovima i portalima, našla sam jednu zanimljiv tekst koji je objavio Predrag Milojević o tome kako je čuo jednu od priča o Momi Kaporu i njegovom gostu iz Amerike. Ideja koju Milojević razmatra je u kontekstu stvaranja urbanih legendi koje su po svoj prilici izmišljene, ali dugim nizom godina prepričavanja dobijaju oblik istine. Priča ide ovako:
„Imao Momo Kapor gosta iz Amerike. I da se pokaže dovede ga jednog popodneva na riblju čorbu. Amerikanac se oduševio čorbom, jer je kod njih sve plastično i bezukusno. Zove kuvara, čestita mu– traži recept, svi mu nešto pričaju, a on zapisuje u blokče. Kaže mu Momo Kapor: ako voliš riblju čorbu, sutra ujutru te vodim da probaš pravu riblju čorbu, po pravom srpskom receptu, sve sto posto prirodno. Ustanu oni u pet ujutro, bilo je veliko društvo, i pravo na Savu. Tu nađu neke alase i od njih kupe pet vrsta još žive ribe. Amerikanac gleda, beleži. Lože vatru, dinstaju luk, dodaju povrće. Zatim uzimaju drugi kotlić, zahvataju vodu iz Save i kuvaju onu ribu. Onda dodaju začine od specijalne paprike iz Vojvodine, a Amerikanac zapisuje adresu i telefon proizvođača koji jedini u svetu pravi ovo blago. Kad se sjedine kotlići, neva više mešanja, samo drmaš malo ušice kotlića– objašnjavaju mu. Amerikanac sve zapisuje! To se kuva pet sati i ne smeš ništa da jedeš, samo piješ šljivovicu da otvoriš apetit…Raspiruješ vatru vrbovim štapićem, ne sme da se razgovir, već da baca ravnomerno ključ svakih deset sekundi. I na kraju, pošto si ostavio nekoliko živih cverglana, ubaciš i njih da prirodno promešaju čorbu svojim batrganjem, dok se živi ne skuvaju, a to jelu daje glavnu aromu…Amerikanac ne može da veruje: pa ovo nema nigde, kaže, preseliću se u Srbiju! Hoćeš, hoćeš, to svi kažu…I kad je sve bilo gotovo, posle toliko muke, Momo uzme onaj kotlić, dođe do obale i sve prospe u Savu! Ma kak’a riblja čorba, kaže on, Joca Pandur ispek’o prase, idemo svi na kolopu! A onaj Amerikanac se izbezumio: šta? kako?“
Druga priča je ovdašnja. Gospđa Olga, obrazovana žena u dobrim četrdesetim, je bila prinuđena da jedno kratko vreme svog života provede u bolnici. Posle operacije, ošamućenosti od anestezije, i buđenja u novim uslovima, nastupa period ležanja, dosadni i dugi dan… Bolnički dan je jako monoton, nekoliko sati je dovoljno da se razmene priče o istoriji bolesti sapatnika u istoj sobi i onda ostaje zurenje u zid ili prozor ako imate sreću da dobijete krevet do prozora. Gledajući da iskoristi i prekrati vreme, gospođa Olga je tražila da joj od kuće donesu nekoliko odabranih naslova ( knjige su uvek dobrodošlo društvo kad stvarni život treba zameniti za imaginarni i lepši). Prvi dan čitanja, budući da su knjige došle posle podne je prošao u redu, malo se osvežila belina sobe. Već prvo naredno jutro, medecinska sestra, pregledajući sobe pre lekarske vizite, videvši gomilu knjiga na stočiću pored krevata i valjda u nemogućnosti da se drugačije prikaže kao osoba koja zaslužuje bolji statusni položaj na radnom mestu, krvnički je dreknula: „Sklanjaj te knjižurine, sad će vizita!” A onda zajedljivo, još glasnije, viknula kroz hodnik: „Ovde si našla da studiraš!”. Ne znajući gde da skloni knjige, jadna žena ih je ostavila, pitajući se zašto li će to lekarima smetati i pokušavajući da odgonetne rebus sa idejom o studiranju u bolničkom krevetu!
Treća priča odnosi se na iskustvo iz Subotice. Prijateljica koja opet ima prijateljicu koja je ponosna supruga jednog od gradskih čelnika, u ime dugogodišnjeg prijateljstva pristala je da joj pravi društvo u šoping izletu u Novi Sad. Tražila se crna haljina…Dugo se tražila, od butika do butika. Kad je dosadilo to obilaženje, probanje i odustajanje, moja prijateljica je pitala svoju– „šta mi, u stvari tražimo? Kakvu haljinu, vidim da je u pitanju samo jedna crna haljina koju nikako da nađemo?” Odgovor je bio sasvim razuman a time i racionalan–„ Ma, svekrva mi je na samrti, treba da nađem nešto crno sa malo čipke, da nije previše napadno za sahranu, a ni previše skromno kad pođem u pozorište!“
Poentu svih ovih priča svako može da izvuče shodno svojim stavovima i razmišljanjima. Meni se u glavi vrzma misao našeg slikara Obrada Jovanovića– „provincija je mesto u kome ništa ne uspeva, bilo to mali gradovi ili Beograd”! Možemo pričati o obrazovanju, o tome kako smo široke hrišćanske duše, otvoreni, kulturni, spremni za promene i Evropu, za ceo svet, ali prase, studiranje u bolnici i haljina za sahrane i pozorište nikako da nam pokažu da li smo za to zreli. Uostalom, da se vratimo na primer Mome Kapora- ma šta i ta Amerika izvodi, te kultura, te civilizacija, te standard, kad je i pored svega što imaju najbitnija stvar u njihovom životu– ćurka za Dan zahvalnosti. Izgleda da i tamo ne odlaze daleko od provincije! A pojedinci koji su otišli..pa daleko im lepa kuća, i onako su mimo sveta!
M. Nikolić
