Po zanimanju violinistkinja, ali i zaljubljenik u glumu, filmove, prirodu, Australiju, skandinavske zemlje. Larisa Tereščenko je završila srednju Muzičku školu „Stanković” u Beogradu, svira klasičnu muziku, ali sluša sve što joj se svidi, sarađuje sa bendovima koji se bave alternativnom rok muzikom, metal zvukom, ali i tradicionalnom muzikom. Potekla je iz Užica, ali sa violinom planira da se otisne na svetsko, muzičko putovanje i upozna nove kulture, društva, ljude i jezike. Imali smo priliku da je nedavno slušamo u Narodnom pozorištu u Užicu, a ovu mladu violinistkinju uz nove koncerte i nastupe, uskoro očekuje važan korak u životu-izbor akademije na kojoj će nastaviti muzičko usavršavanje. Otvoreno i veselo pričala je za sajt Ero o tome zašto je odabrala violinu, šta je naučila na muzičkoj radionici Nemanje Radulovića, zašto obožava seriju „Prijatelji”, ali i kako se zabavlja sa publikom na nastupima.
Kada, gde i kako je započelo tvoje druženje sa muzikom?
—Zapravo, i nisam bila toliko mala kada sam ušla u muzičke vode. Imala sam devet godina i bila sam jako okupirana ritmičkom gimnastikom i baletom. Kao mala sam mislila da će mi to biti životni poziv, a onda se sve preokrenulo kada sam krenula u muzičku školu.
U kom trenutku si shvatila da su violina i sviranje tvoj životni poziv?
—Mislim da ne postoji određen trenutak kada se to desilo. Kod mene je to bio proces koji je trajao godinama i koji još uvek traje. Momenat kada sam se stopostotno pronašla u tome što radim i shvatila gde želim da budem i kako želim da živim je bio u Francuskoj 2013. godine na jednom masterklasu. Ali mnogo pre toga sam znala da ću se ovim baviti zauvek, samo mi je trebalo da odredim sebi pravi put.
Imala si priliku da se usavršavaš u inostranstvu, gde si sve boravila i kakve utiske i uspomene nosiš sa tih usavršavanja?
—Dve godine za redom sam bila u Šamberiju (Chambery) u regiji Alpa u Francuskoj gde naš proslavljeni violinista Nemanja Radulović drži masterklas. Moram da priznam da sam na njegovim radionicama naučila baš mnogo stvari, što o sviranju, što o životu generalno; jer on je jedna zaista neverovatna osoba, puna raznih iskustava i jedan je od onih koji na osnovu svojih iskustava umeju jako dobro da posavetuju druge. On drži sedmodnevni masterklas svake godine početkom jeseni, za koji svoje studente bira preko video audicija koje se šalju preko leta. Uvek izabere između troje i petero studenata. Može se prijaviti bilo ko iz bilo kog dela sveta. Radionica je jako lepo koncipirana; smešteni smo u jednoj staroj vili baš u planini, potpuno izolovanoj od grada i od ljudi, a kada se izađe iz dvorišta vile i pređe kaldrmisana ulica, dolazi se do zamka iz 18. veka u kome imamo probe i koncerte. Za vreme tih sedam dana imamo časove svaki dan i koncerte svako veče, tako da je kurs baš intenzivan i sjajan za „bildovanje” sviračke kondicije. Ono što je zaista prelepo je što u svom tom intenzitetu nema stresa, svi su jako opušteni i atmosfera je divna i prijateljska i dosta se šalimo i bude nam baš zabavno sve vreme. Ovog leta planiram da idem na masterklas kod jedne sjajne profesorke sa pariskog konzervatorijuma na Sardiniju.
Sa kim si sarađivala i gde si nastupala do sada? Postoji li publika sa nekog nastupa koja je tebi ostala u posebnom sećanju?
—Sarađivala sam sa velikim brojem muzičara, što klasičnih, što drugih žanrova. Sa Nemanjom Radulovićem, Romanom Simovićem (koncertmajstor Londonskog Simfonijskog Orkestra), sa proslavljenim pedagozima; Dejanom Mihailovićem, Markom Josifoskim, Stephanie Marie Degand; sa orkestrima iz Norveške (Trondheim Junior Soloists) i Srbije (Amoroso Strings, BGO ‘Dušan Skovran’); i sa mnogim umetnicima svetske muzike iz Norveške, Turske, Palestine, i celog Balkana u okviru radionica „Tutti World Music Orchestra Workshops”. Nastupala sam u više gradova Srbije, u Francuskoj i u Italiji. Iskreno, ne znam koji bih nastup posebno izdvojila jer su mi svi jako dragi na svoj način, zbog ovog ili onog razloga. Što se tiče publike koja mi je ostala u sećanju, moram reći da je to svaka publika, u bilo kojoj zemlji ili gradu ili dvorani, sa kojom sam uspela da uspostavim lep kontakt; u smislu da su za svaku moju notu znali šta predstavlja i šta znači i da su mogli potpuno da se prepuste doživljaju.
Na kojim si takmičenjima nastupala i koje si nagrade osvojila? Postoji li neko takmičenje koje ti je posebno drago?
—Još uvek se nisam okušala u najvećim svetskim takmičenjima jer je prosto jako rano za to, a takođe, mnogo više volim da sviram koncerte nego da se takmičim jer delim teoriju Bele Bartoka: „Takmičenja su za konje, ne za umetnike”. Ali, takmičenja zaista igraju presudnu ulogu u karijeri jednog muzičara, zato se ne smem mnogo opirati. Dve nagrade koje posebno volim su prva nagrada iz Rima iz 2012. godine u disciplini kamerni duo i laureat na Međunarodnom Festivali Gudača „Stringfest”. Takođe, nastupala sam na mnogim takmičenjima nacionalnog i internacionalnog nivoa širom zemlje još od kad sam bila mala.
Koji su to kompozitori koje voliš da sviraš?
—Najviše volim da sviram barokne kompozitore, najviše Baha i Tartinija, ali i kompozitore romantizma i nacionalnih škola. Od romantičara najviše volim Mendelsona, Berlioza, a od kasnijih iz nacionalnih škola obožavam Sibeliusa, Griga, Prokofieva, Debisija, Ravela… ni tu nisam naročito selektivna, više je do kompozicije nego do kompozitora! Naravno, uvek je najbolje svirati ono što Vam se sviđa i možete potpuno da se prepustite muzici tog dela.
Koliko je po tebi klasična muzika cenjena i na pravi način vrednovana u Srbiji, a samim tim i muzičari koji se time bave? Kakva je situacija sa klasičnom muzikom u inostranstvu?
—Nažalost, klasična muzika u Srbiji je skoro pa zaboravljena i zapostavljena, što je ogromna šteta jer naša zemlja poseduje ogroman broj jako talentovanih muzičara koji moraju da odu odavde da bi bili cenjeni zbog toga šta su. Neću da pričam kako je kod nas najgore i kako je svuda ostalo bolje, jer nije. Nigde nije idealno. Ali ako me pitate da uporedim odnos slušalaca prema muzici kod nas i npr. u Francuskoj, tamo slušaoci mnogo više cene muzičare koje slušaju. Tamo je kultura mnogo uzdignutija stvar; i to ne samo muzička nego kultura generalno. Tamo se deci pušta klasika i deca se mnogo više vode u pozorišta. Ali to opet povlači mnoga druga pitanja. Nažalost, danas se na prste mogu prebrojati umetnici koji samo od umetnosti žive, a umetnost je jako mukotrpan posao.
Šta i koliko tebi muzika i violina znače u životu? Kako bi, opisala taj osećaj dok si na sceni i sviraš?
—Prosto rečeno, a uzgred i najiskrenije, muzika je moj kiseonik. Ceo moj život se vrti oko toga i bez nje ne bih mogla da živim. Dobro, verovatno bih, ali zamislite koliko li je užasan osećaj živeti bez svoje strasti. A scena, to mi je dom. Mislim da je osećaj neopisiv. Moć muzike i stvaralaštva isto je beskonačna.
Postoje li muzičari, violinisti koje posebno ceniš?
—Ne bih bila previše selektivna, među violinistima zaista volim sve da čujem. Ako bih baš morala da izdvojim nekoga, izdvojila bih Nemanju Radulovića i Žanin Jansen (Janine Jansen), ali sam takođe bila beskrajno tužna kada su mi promakle karte za koncert Džošue Bela ili Leonidasa Kavakosa u Pariskoj filharmoniji. Bila sam jako srećna što se ti koncerti odigravaju dok boravim tamo, jer njih dvojica su takođe jedni od violinskih heroja koje imam još od kad sam bila mala devojčica; sve dok nisam saznala da su karte rasprodate čak par meseci ranije.
Što se tiče muzičara koji nisu violinisti, cenim ogroman broj njih; što profesionalaca, što amatera. Muzika je jedna predivna umetnost i obožavam da posmatram ljude iz drugih zemalja, drugih kultura, drugih muzičkih pogleda kako podjednako uživaju u njenoj lepoti kao ja, jer je univerzalna i ne zna za granice.
Izdvojila bih muzičare iz sastava „Tutti World Music Orchestra”, koga sam i sama član, jer su me uverili u to da muzika nema granice i da ne gleda rase, vere i odakle dolaziš. To je jedan predivan tim vrhunskih muzičara i svakog ponaosob jako mnogo cenim i poštujem i čast mi je da imam priliku da radim sa njima.
Tvoje ime i prezime su malo specifični za užički kraj-odakle potiče tvoja porodica?
—I ovo je jako često pitanje! Tata mi je poreklom Ukrajinac, pa kada se sve svede na brojke, jednom četvrtinom sam Ukrajinka; ukoliko je tačno izračunato! Ali, svejedno se zahvaljujem tim korenima na prelepom imenu i prezimenu jer je, pre svega, unikatno; a unikatno je najlepse!
Koju muziku još slušaš i uz šta se opuštaš i odmaraš?
—Ovde ću biti jako kliše i reći ću Vam da slušam sve ono što mi se svidi. Svet je prepun sjajne muzike, imamo premalo vremena da sve čujemo! A što se odmaranja i opuštanja tiče, iskreno, više se opuštam uz filmove nego uz muziku! Nekako, nakon celog dana proba i vežbanja, glava Vam je preplavljena muzikom.
Da li planiraš da se u potpunosti posvetiš klasičnoj muzici ili ćeš nastupati i sa muzičarima drugih žanrova?
—Naravno! Kao što sam gore pomenula, nastupam sa orkestrom svetske muzike koji čine muzičari iz raznih zemalja i radimo zajedničku adaptaciju na tradicionalnu muziku iz tih zemalja odakle svi oni dolaze. Jako je zabavno! Takođe, sarađujem i sa bendovima alternativne rok muzike, kao npr. A Dog Called Ego iz Nemačke, čiji je osnivač jedan od mojih najboljih prijatelja i muzičkih ‘gurua’, Kristof Stefan (Christoph Stepan); takođe i sa metal bendovima kao što je Destiny Potato; pa čak radim i totalne eksperimente sa našim (a svetskim) kompozitorom i gitaristom Davidom Maximom Micićem na njegovim projektima “Bilo 3.0“ i „Ego and Eco” gde istražujem sve moguće zvuke na violini i učim indijske i džez skale! Nikako sebe ne bih ograničila striktno na jedan pravac, mislim da bi me to ugušilo kao umetnika.
I svakako, mnogo volim da napravim verbalnu interakciju sa publikom za vreme koncerta. Da im kažem nešto o delu, o kompozitoru ili samo da se našalim na račun neke baš nebulozne stvari. Smatram da je jako bitno ostvariti dobar kontakt sa publikom, ne samo muzikom već i razgovorom.
Osim muzike, imaš li neki hobi, zanimaciju?
—Ja sam jedna od onih osoba koje vole da rade sve i svašta i sve ih zanima i sve bi volele da probaju. Amaterski se bavim glumom i volim da spajam violinu i pozorište. Opčinjena sam planetom Zemljom i volela bih da zavirim u svaki mogući njen ćošak. Obožavam Australiju (iako nikad nisam bila) i uživam da surfujem po internetu istražujući je. Takođe i Skandinavske zemlje, posebno Norvešku i Island.
Lingvistika mi je jača strana, pa govorim više jezika i uživam da ih učim. I da, opsednuta sam serijom „Prijatelji”; bukvalno znam sve sezone od A do Š napamet da ispričam. Gledam je dok jedem, dok sušim kosu, pred spavanje…prosto je non stop uključena.
Kakvi su tvoji planovi za budućnost?
—Za bližu i realniju budućnost, volela bih da nastavim studije u Parizu. Zaista sam se pronašla tamo i tamo se osećam kao kod kuće, iako sam daleko od nje. Jedan od najširih planova za budućnost je da spojim ljubav prema putovanjima sa muzikom i da zasviram u onolikom broju zemalja ovog sveta koliko bude moguće. U mojoj glavi je to spavanje u kamp prikolici i sviranje na velikim scenama i blizak susret sa raznim kulturama i ljudima koji se bave muzikom (ili bi to voleli) a drugačije gledaju na nju od onoga na šta sam navikla ovde. Ne živim za to da budem najbolja, već da budem ispunjena, a u tom slučaju, ovaj spoj je pun pogodak!
M. Hobetko
foto: Helge Andreas Norbakken
