DSC_9865

reditelj fillma „Rock the Trumpet” Sali Saliji

„Interakcija”, IX Međunarodni filmski studentski festival, 23.08.2014 . imao je priliku i čast da ugosti i Sali Salija, reditelja iz Turske, redovnog profesora na Katedri na Filmsku režiju na Fakultetu lepih  umetnosti pri Univerzitetu Dokuz Ejlul u Izmiru, jednom od najstarijih i najprestižnijih Fakulteta umetnosti u Turskoj.

Gospodin Sali Saliji je bio gost na projekciji njegovog filma Rock the Trumpet (film koji ne želi biti dokumentaran), koji govori o Saboru trubača u Guči. Sabor u Guči je postao nacionalna marketinška stvar, i koliko se sećam pojedini kadrovi sa tog sabora su ubačeni i u spot o turističkoj ponudi Srbije. Ono što je gospodin Saliji pokazao ovim filmom , uz svedočenje renomiranih imena iz srpske muzike–Bobana Markovića, Dejana Petrovića (trubač, ne– reditelj),Ekrema Mamutovića, Miroslava Ilića, kompozitora Saše Dragića , glumca Lazara Ristovskog, potom predstavnika opštine Guča, kao i posetilaca i dvojice starih rokera Beautiful Litle Boy i Big Boy (Zdravko Kljajić –Bebek i Boža Ilić–Toba) jeste šta je nekada bio i šta je sada Sabor trubača. Kroz svedočenja muzičara koji su učestvovali ili jedan deo  svoje karijere vezali za početke Sabora kada je tamo odlazilo jer je bila bitna truba (kako reče Dejan Petrović–„jer ovde , u Guči, ne samo moja, sve trube imaju drugačiji zvuk”), pa do sadašnje forme tog istog Sabora gde je sve drugo važnije od trube. Da li je moguće da trubači sviraju muziku Rolling Stones? Naravno, čuli smo u filmu, „sada svaki orkestar može sve da odsvira. Pustite ih da čuju Stounse i kad vođa počne, za petnaest minuta možete da čujete gotovu pesmu.” Film ima dokumetnarno edukativnu notu , počev od istorije  Sabora trubača, razlika između načina sviranja trube u zapadnoj i južnoj Srbiji,  značaja trube za kulturnu (muzičku ,pre svega) istoriju Srbije ali na jedan suptilan način, kroz kadrove svega onoga što sada imamo kao stvarnost u Guči govori o degradaciji vrednosti koje su kod nas počele raspadom Jugoslavije. Rekoše u filmu da smo nekada imali jednu televiziju koja je emitovala jednu muziku, a onda se stvorilo trideset sitnih televizija i svaka ima svoju muziku…i onda se više ništa nije znalo! Reče i kompozitor Saša Dragić da sport i muzika nisu uspeli da sačuvaju Jugoslaviju (a to su nam uvek bile najveće vrednosti na međunarodnom planu) pa ne veruje ni da će moći da je ujedine iako postoji ta težnja među narodima s obzirom na sličnosti, jer je sve to u rukama nekih drugih ljudi…Nakon filma o onome što se smatra veselim i zabavnim u našoj zemlji ostaje samo gorak ukus i pitanje–a, gde smo mi to sada?

DSC_9880

Reditelj Sali Saliji je nakon filma , rekao da njegov rad na Rock the Trumpet , nije promocija Sabora u Guči već njegova kritika , da je sve ono što se sada tamo dešava, upravo je ono što je uništilo trubu.

—Nije normalno! Hajde mi sa prostora bivše Jugoslavije i imamo predstavu o tome  šta je Sabor u Guči. Ono što nije normalo i što nije u redu je da treba da razmišljamo o problemu da kad pitate nekog stranca šta je za njega Guča, on ima listu nekih stvari a među njima nije– truba! Ako je to neko ludilo, neko pijančenje, to je O.K., ali to isto ludilo i pijančenje nudi bilo koji festival u svetu..I onda će se desiti da, pošto smo mi zaboravili zbog čega Guča postoji i šta je prioritet, a nastavimo da forsiramo sadašnje prioritete,  da će taj isti stranac za pet godina otići, recimo u Škotsku na neko veće pijančenje i veće ludilo. Nije normalno da Ceca peva u Guči a Jelena Karleuša na zatvaranju Sarajevskog filmskog festivala. Obe ove priče su velika glupost. A ta glupost ima veze s duhom vremena u kome živimo. U vremenu u kome živimo sociologija društva i ljudi ima problem s smislom , a tu gde nema smisla ne postoje granice a kad nema granica sve je moguće čak i da se izmiksa svaka vrsta muzike pa i da trubači sviraju Rolling Stones , a i da tako neka muzička grupa tog žanra  za pet godina bude gost Sabora u Guči. Ovaj film je napravljen kao upozorenje za nešto što može kasnije da se desi.  Konfučije je još davno rekao da ako želite da uništite jednu naciju, krenite od muzike. Nije bitno koju vrstu muzike volite, na primer ja čak i ne slušam ovu vrstu muzike o kojoj film govori, ali to je nešto što je vaše– srpsko, isto kao što Turci imaju nešto njihovo.  Pošto sam proveo dosta godina u Srbiji , Sabor je za mene bio deo neke vrednosti, tradicije, nečega gde se osećao sistem , dok sad liči kao kad voz izađe iz šina pa ga je nemoguće a i ne zna se gde će se zaustaviti– rekao nam je reditelj nakon projekcije.

Gospodin Sali Saliji je prvih dvadeset godina života proveo u Prijepolju, oženjen je Srpkinjom iz Beograda. Ovaj film je prvi od njegove Trilogije Balkanske muzike, trenutno radi na drugom posvećenom sevdalinkama a treći– posvećen tamburici, nada se, biće završen naredne godine.

Drugi deo večeri bio je posvećen programu „Interface” gde smo imali priliku da upoznamo kulture Venecuele, Indije, Italije, Rusije, Filipina i Turske.

DSC_9965

Venecuela

Iz Venecuele je došla Wilssa Esser, student kamere na International Film and TV school of Cuba. Njena prezentacija počela je zvucima venecuelanske muzike, čime nam je skrenula pažnju na Simona Diaza, čuvenog venecuelanskog kompozitora  , Armanda Reveriba, najpozatijeg slikara ove zemlje , kao i Gustava Didamela violinistu, dirigenta i šefa Nacionalnog filharmonijskog orkestra, jedinog nosioca „ Betovenovog prstena” iz Latinske Amerike koga je dobio još u dvadesetoj godini života. Vilsa je objasnila i simboliku boja zastave: žuto- simbol zlata koje su opljačkali Španski osvajači, plavo kao more i crveno  kao krv koju su (na čelu sa Simonom Bolivarom) morali da proliju da bi stekli nezavisnost.

DSC_0023

Indija

DSC_0016

Iz Indije na „Interakciju”stigli su: student Režije Christo Tomy i student  Snimatelj i dizajn zvuka —Kislay, i to iz gradova koji su jedan od drugog udaljeni 4 000 km., tako da su,kako su rekli, predstavnici severa i juga Indije koji se u mnogome razlikuju. Prvo su nam skrenuli pažnju da se o kriketu mora sve znati ako se zateknete u Indiji jer je nepoznavanje imena glavnih zvezda ovog sporta nacionalna uvreda i strogo se kažnjava (televizija koja je emitovala intervju sa Marijom Šarapovom koja nije znala ime najpoznatije kriket zvezde bila je strogo sankcionisana!) . Ovi mladi Idijici su izračunali da njihova zemlja ima čak 31 put više stanovnika od Srbije, a prikazali su nam i čuveni indijski voz sa putnicima koji se voze s spoljne strane kao i na krovu vagona kao da je to najnormalniji način prevoza.

DSC_9993

Zanimljivo je bilo gledati i Huli festival kojim se slave boje…ali i čuti priču o kastama na jugu Indije za koje još uvek važi princip nemešanja, kao i obavezu pripadnika najniže kaste–nedodirljivih da nose metlu sa sobom kako bi uvek čistili put kojim su tek prošli. Ono što smo mi videli proletos u katastrofama poplave, Indijci doživljavaju redovno, a jedan od njih je pričao o tome kako su morali da  čekaju skoro nedelje dana  da se voda povuče da bi  sahranili  člana porodice..

DSC_0050

Italija

Italiju je predstavio student Antonio Valerio Frascella polaznik masterklasa „Interdoc”. Znajući da svi dobro poznaju Italiju kroz „špagete, picu,mafiju, Berluskonija” ovaj Italijan je želeo da svoju zemlju upoznamo kroz život ljudi sa juga Italije, uglavnom iz malih mesta. Njegov film o životu jednog sela i njegovih meštana nam je dočarao mesto magične arhitekture koja vuče korene iz Maorskih doba i miran života staraca koji pričaju o teškim vremenima kada se za život trebalo potruditi više nego otići u prodavnicu i kupiti…

DSC_0098

Rusija

Rusiju su predstavili Tatjana Buličeva, student Snimatelj i dizajn zvuka sa prestižne moskovske filmske škole VGIK i polaznik masterklasa „Interdoc” Dmitrij Omelščenko iz Sankt Peterburga. Oni su Rusiju prikazali kroz muziku Rahmanjinova u pozadini dok je Dmitrij čitao stihove Majakovskog na ruskom dok je prevod na engleskom išao paralelno na ekranu monitora. Nakon toga gledali smo ruski animirani film o snimanju filma koji je prouzrokovao salve smeha i odobravanja prepoznatih situacija. Naravno, prezentacija Rusije bez votke  i zakuske na ruski način ne bi nikako bila pravi doživljaj.

DSC_0127

Filipini

Sa dalekih Filipina na „Interakciju” je došao Jaime Habac Jr.kao polaznik masterklasa „Interdoc”.O svojoj zemlji je rekao da je stalno rastuća nacija, da se godišnje rodi čak i po 10.miliona beba a da su 12–ti po broju stanovnika u svetu. Osim toga prvi su u svetu po kucanju poruka na mobilnom telefonu (računajući po broju poslatih poruka) ali i 42. po korupciji, 90–ti po broju samoubistava, prvi po emocionalnosti, 24–ti po osećaju sreće ali i 52. zemlja u svetu po posećenosti.Filipinci su nacija koja se ponosi svojim uspešnim ljudima, a svojima smatraju svakog ko ima i 1% filipinske krvi. Uz to, najveći broj medicinskih sestara u svetu je upravo  sa Filipina! Uz votku koju oni prave od kokosa, sušenu papaju i čips od banana, film o živopisnim predelima ove male države , zvuke njihove muzike, Filipini su za dvadesetak minuta postali omiljena destinacija mnogima od nas.

DSC_0181

Turska

Iz Turske je došao Ozcan Vardar kao polaznik masterklasa „Interdoc”.Kako je sam rekao, u mnogo čemu se u Srbiji osećao kao kod kuće , počev od toga da je puno reči prepoznao– čorba, čaj, patlidžan, ćevap…pa do kafe koja je i turska i srpska i grčka i bosanska a u stvari svugde je skoro istog ukusa i spremljena na isti način. Iz njegove prezentacije mi smo  prepoznali i mehanu i ratluk a i baklave koje su poslužene nisu bile drugačije od onih koje imamo kod kuće nekada nedeljom ili za slavu. Pored priče o Nazaru (urokljivim očima) i Masallan (Mašala) kako se odbraniti uroka ili biti pod srećnom zvezdom, gužvi i haosu u saobraćaju koji je karakterističan za Tursku u kojoj saobraćajna pravila postoje da bi se zaboravila, ovaj mladi filmadžija skrenuo nam je pažnju na problem koji izgleda svugde postoji.  Kratkim filmom i uvodom podsetio nas je na nedavne demonstracije i nerede u Turskoj vezane za Gezi Park, koje su počele kao protest protiv uništavanja jedine zelene površine u Ankari da bi se sagradio tržni centar a završile se masovnim protestima protiv vlasti i krvoprolićem, na problem kapitalizma , kapitala i negove bahatosti u odnosu na život prosečnog čoveka.

Za danas, 24. 08. 2014. na „Interakciji” je planiran novi program u okviru „Interscreen–a” (20, 00, bioskop KC)  a to su projekcije filmova studenata učesnika kampa i „Interdoc–a”: Dve mame (Finska, Sera Martikaninen), Milioneri (Portugalija, Marijo Gajo de Carvalho), Nepoznata lepota (Iran, Mahboudeh Honarian) i Mamci i udice (Srbija, Luka Popadić).

Nakon filmova, u kafeu Mali princ, od 22,00 je koncert The Mothership Orchestra. Ulaz, kao i na sve druge programe „Interakcije„ je slobodan.

DSC_9846

..a u mraku , ekipa „Bez komentara”

P.S. Ako ste ovih dana u Požegi, i slučajno sretnete  ekipu koja se nekada trudi i da bude nevidljiva, onda su to naše mlade filmadžije koje svakodnevno snimaju emisiju „Bez komentara”. O njima više–do kraja „Interakcije”.

M.Nikolić

 

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107