Povodom Svetskog dana igre koji je 1982. godine ustanovio Međunarodni savet za igru CID UNESKO, pružamo vam priliku da ponovo pročitate tekst sa Dunjom Mahorčić, balerinom, nastavnicom i osnivačem Baletske škole „Maga Magazinović” u Užicu. Praznik igre proslavlja se na dan rođenja baletskog igrača, koreografa, teoretičara, autora slavnih „Pisama o plesu i baletu Žana Žorža Novera (1727-1810) reformatora igre uz muziku koji je delovao na najvećim evropskim scenama.
Da li zbog priča iz detinjstva o rusalkama, princezama, vilama, balerine su oduvek među nama postojale kao jedna vrsta mitskih bića. Graciozne u pokretu, u mekim haljinama, na vrhovima prstiju kao da lepršaju daleko od ovog sveta, plesom pričaju nebu i zemlji priče o nama, običnim ljudima. Balerina Dunja Mahorčić, nastavnica i osnivač Baletske škole „Maga Magazinović” u Užicu, svojim dosadašnjim postignućima pokazuje da mit o balerinama nosi u sebi i pozadinu –težak i mukotrpan rad uz puno odricanja.
Užičani su nekad iznenađeni kad čuju da ovde postoji baletska škola. Odakla ideja i volja da se tako nešto radi baš u Užicu
—Baletska škola „Maga Magazinović” postoji već pet godina. Pedagogija, rad sa decom je nešto što ima posebnu čar. Po završenoj srednjoj baletskoj školi, u klasi Borislave Durić, radila sam jedno vreme u Baletskom ansamblu Narodnog pozorišta u Beogradu, a onda sam počela da predajem u Baletskoj školi „Lujo Davičo”. Tu sam u stvari i videla koliko je posao pedagoga i čaroban i zahtevan. Napustila sam angažman u Narodnom pozorištu, shvativši da me više privlači pedagoški poziv. Evo, već deset godina sam nastavnica baleta, od čega sam dve godine paralelno radila i u Beogradu i u Užicu, učeći decu svemu onom što su mene učili, počev od osnova baleta do toga šta i kako treba da izgleda, misli, oseća i ponaša se prava balerina.
Marija Maga Magazinović je znamenita ličnost ovog grada i srpske umetnosti. Svojim dolaskom ovde oživeli ste sećanje na njeno ime i delo.
—U početku, kada sam opremala prostor u bivšoj štampariji „Dimitrije Tucović”, bili smo jedna mala bezimena grupa balerina. Mislila sam da školu nazovem „Pirueta” ili nekako slično, svi nazivi su se vrteli oko baletskih figura. Prolazeći gradom videla sam ulicu koja nosi Magino ime, spomen ploču…Istovremeno setila sam se predstave „Balkanska plastika” u režiji Ivane Vujić, čija radnja se odvijala oko Mage Magazinović. Tada sam i shvatila da je to pravi naziv za moju školu i za sve ideje i ciljeve u vezi tog mog rada. Maga Magazinović je bila jaka, istrajna, nepokolebljiva žena, u isto vreme i balerina, umela je da svoje ideje i misli prenese na okolinu, ljude, javnost. Ona je za mene i moje učenice inspiracija i motiv.
Dunja Mahorčić
S obzirom da ste u avgustu imali solistički koncert kao baletska grupa, to znači da ima dovoljno malih balerina za ovakvu vrstu nastupa?
—I sama sam bila iznenađena odzivom i dece i roditelja, uopšte interesovanjem za klasični balet. U školi trenutno imamo četiri starosne grupe učenica, „bebe“ od 3-3,5 godina, zatim predškolski uzrast i prvi razred osnovne škole, pa od prvog do četvrtog razreda i najstariju grupu do 15, 16 godina starosti. Posebno sam prijatno iznenađena zainteresovanošću najmlađih, a s druge strane upornošću i istrajnošću ostalih. Kod mene u školi one ne uče samo osnove baleta, plesne korake, figure nego i kako treba da se ponaša prava balerina u društvu. Polako, njima balet postaje centar u životu koji se odražava na sve ostale aktivnosti. Kod nas nema gužve u svlačionici, trčanja, igranja što bi bilo očekivati s obzirom da su to sve deca, devojčice. One se, s ozbiljnošću pravih baletskih igračica, pripremaju, oblače, ulaze u salu, vežbaju. Naučene su kako se pravilno vežu trake na baletskim patikama, kako se pravi punđa, tu nema, bez obzira na roditeljske želje ni ukrasnih šnalica, šljokica na kosi, brojanica ili sličnih sitnica kojim se devojčice ulepšavaju. To nije nešto što balerine imaju na sceni i one to znaju. Znaju i kako se balerina ponaša u razrednoj nastavi, kod kuće, na ulici, u pozorištu. Sve to se odražava i na njihovo ponašanje kod kuće ili na ulici.
Niste li time preuzeli veliki deo odgovornosti koji po pravilu pripada roditeljima ili nastavnicima, učiteljima u matičnim školama?
—Pa da, ali svesno. Tako su i mene učili. Balet je nešto odakle potiče lepota samog života. Sama umetnost, ne samo balet. Ako dete oseti u sebi sklonost ka umetnosti, ka igri, klasičnom baletu, onda to treba da bude i izvor odakle će se sve ostalo nadahnjivati bez obzira da li će se time kasnije baviti u životu ili ne. Smatram da sam tu da im budem jedan od prvih susreta sa umetnošću, baletom. Svesna da su one još male, pogotovo najmlađe grupe, trudim se da im budem adekvatan uzor balerine kakvom je oni zamišljaju. Budući da su deca u pitanju, ne mali broj puta desilo mi se da me roditelji pitaju gde sam nešto kupila jer ćerkica hoće istu ešarpu, satić ili slično. Onda, kad kući nešto urade što nije u skladu sa onim kako bi roditelji želeli, dovoljno je da kažu –„Šta bi Dunja rekla na nešto tako ?”, i dete sebe samo ispravlja. Svesna sam kolika je moja odgovornost, a s druge strane, i roditelji su ti koji na neki način sve to, svojim radom sa decom potvrđuju. U njihovim kućama se priča o pozorištu, o načinu života jedne kvalitetne ličnosti, nema agresivnih crtanih filmova, beskrajnog sedenja pred televizorom…
Kako je izgledalo kada ste Vi počinjali svoju baletsku karijeru?
—Bilo je to jedno predivno, mada gledajući iz ove perspektive, možda za moje roditelje teško vreme. Rođena sam 1983. godine kao najmlađe dete. Mama je pedagoški radnik, defektolog, tata je radio u Industriji motora Rakovica. Niko u porodici se, osim osnovnog umetničkog obrazovanja nije bavio nečim sličnim. Brat i sestra su trenirali košarku. Budući da sam najmlađa, mezimče, ponudili su mi da biram –balet ili engleski. Odmah sam htela oboje, međutim rekli su mi da, s obzirom na prihode mogu da izaberem samo jedno. Kako nisam mogla da se odlučim rekli su –dobo, engleski ćeš imati u školi, onda balet. I tako je sve počelo. U početku sam išla dva puta nedeljno, kao i moje balerine ovde u školi, zatim sam upisala nižu, pa srednju Baletsku školu u klasi profesora Borisava Durčića.
Balet ste učili 90-tih, u vreme kada smo svi jako teško živeli. Kako je izgledalo u toj situaciji, vreme nemaštine, sankcija biti balerina?
—Moji roditelji su to najviše osetili. Od njih i danas imam bezgraničnu ljubav i podršku i ne znam kako bih mogla to da uzvratim samo da im se za delić odužim za sve ono čega su se tada odricali da bih ja mogla da se školujem. Baletske patike, one prave sa čvrstim vrhovima se jako brzo troše. Kad ih kupite, one su čvrste, krute i potrebno je da ih neko dobro rukama umekša. Sećam se, te patike su tada koštale oko 50 nemačkih maraka, roditelji ih kupe, a ja tati kažem –„uzmi čekić, izlupaj ih po vrhu, a ovde gde se moja noga savija kad igram, tu ih izlomi”. I te patike traju dve nedelje. Nije mi jasno kako su uspevali od tadašnjih plata da kupe nove, i kad donesu, tata me gleda i kaže –„a da ja to ne lomim, ne bi li duže trajale?”, a moraju da se izlome. Pa onda, od vežbanja, balerine uvek imaju rane na prstima, a nastavnica nam kaže da je najbolje uveče na prste staviti sveže meso i do ujutro te rane zarastu. Ako su moji roditelji kupili taj dan pet šnicli za ručak, jedna se odvoji da se privije uveče na moje prste, i naravno neko od roditelja ostaje bez mesa za ručak. Pa, za vreme bombardovanja, nismo imali nastavu, bile smo uporne i željne igre, i onda nam je nastavnica organizovala da imamo časove na petom spratu Narodnog pozorišta, gde su baletske sale. Bile smo srećne i presrećne, međutim tek mesec dana kasnije saznale smo da je RTS izmešten i da je u Narodnom pozorištu. Da su tada rešili da ga bombarduju svi smo mogli da stradamo.
POZORIŠTE-GLUMA I KOREOGRAFIJE DUNJE MAHORČIĆ
Pored klasičnog baleta, pedagoškog rada, bavite se i glumom i koreografijom. Kako se ta svestranost stvorila?
—Ništa od toga nisam planirala. Radila sam u baletskoj školi „Lujo Davičo” kada je Ivana Vujić dovela ćerkicu na balet. Na Godišnjem koncertu baletske škole, Ivana mi je prišla, čestitala, uz pozitivne kritike i komentare na račun rada s decom, njihove radne i životne discipline koju su stekle u školi, ponudila mi je da radim kao koreograf u Dečijem lutkarskom pozorištu „Pinokio” na predstavi „Kralj i neposlušna princeza”. Bila sam ponosna na moje balerine i Ivanin komentar o njima kao o belim labudovima, ali sam ostala zatečena, imala sam samo dvadeset jednu godinu, radila svoj posao onako kako sam mislila da treba a Ivana Vujić meni čestita i nudi nešto novo. Prihvatila sam, naravno, bio je to izazov kakav se ne odbija. U Ivaninoj režiji ta predstava nije bila klasična lutkarska predstava, kao što ništa u Ivaninom radu nije klasično, na pozornici se prvi put, za takvu vrstu predstave, pojavljuju glumci koji su obično iza kulisa i kojima su lutke rekviziti. Sad, odjednom svi oni, bilo je među njima i ljudi od 40-50 godina, treba da izađu na scenu, noseći te lutke u rukama i da odigraju nešto a da to budu elementi klasičnog baleta. Oko tri meseca rada, napornog rada, jer je rad sa Ivanom takav, nekad i po dvanaest sati, sa pauzom da se nešto gricne, ne da se ruča, nego –gricne, te glumce sam naučila bar osnovama klasičnog baleta, i predstava je pobrala sve uspehe.
Nastavljate saradnju sa Ivanom Vujić?
—Sa njom kao rediteljkom uradila sam oko 10 predstava. Mnoge od njih se i danas igraju. „Tri sestre”, Bitef teatra imale su premijeru 2010. još i danas se igra, „Frida Kalo” u Madlenijanumu, je svojevrstan fenomen, mislim da je premijera bila 2006., evo i danas, igramo je jednom mesečno, sala je uvek puna, nikad je nismo odigrali ni za jednu praznu stolicu, ni posle toliko godina. Ivana je sama svojevrstan fenomen, njena neiscrpna energija za rad u pozorištu, njene postavke svih predstava, bilo da su u pitanju lutkarske, dečije, ili ozbiljni dramski komadi uvek su jedna vrsta otkrića nečeg novog i neponovljivog u pozorišnoj umetnosti.
Glumite u Čehovljevoj drami „Tri sestre”, sa Ružicom Sokić, Radom Đuričin, Brankom Petrić, Mirkom Babićem. Kako ste se snašli u društvu iskusnih glumačkih profesionalaca?
—Ta predstava je pravo čudo. Zahvaljujući njima, ona živi do danas, razlog je jednostavan, oni su takvi profesionalci da jednostavno nikad ne igraju jednu ulogu na isti način. Od premijere pa do danas, ja nikad nisam sigurna u detalje šta će sve biti na sceni, kakvu će atmosferu napraviti. Svaki put kada se podigne zavesa one se toliko unesu u uloge, da to nadograđivanje uloge nekada ide i do improvizacije. Samim tim i moj mizanscenski deo, kako ga je Ivana osmislila, je uvek drugačiji. Na primer, znam na koji deo teksta treba da izađem, ali kako ću odigrati, to ću tek videti u toku predstave, zavisno od toga šta oni budu postavili kao osnov moje uloge. Nekada ću ući sa podignutim nosem i jednom vrstom koraka, drugi put ću to morati da menjam. To je jako izazovno i uvek novo a pri tome, kad se predstava završi to je jedna neponovljiva glumačka igra koja je važila samo to veče i možda nikad više.
Kako ste uspeli da se snađete u ulozi negativca u toj predstavi?
—Tri, četiri puta sam pročitala knjigu, dok dobro nisam shvatila ko je Nataša koju igram. Znači –treba da budem zloća koja će celoj porodici da kvari račune. Onda, kako je rediteljka to osmislila, morala sam da to prenesem na naše vreme. Nije nam nepoznato ponašanje udavača, sponzoruša. Ne mogu da kažem da mi je bilo lako, s tim delom društva stvarno nisam dolazila u kontakt. A na sceni sam trebala da budem neko ko knjigama loži vatru, pegla veš na klaviru i slično, nešto apslutno suprotno od onoga što sam naučila u životu. No, izgleda da sam uspela, kritike na moj doprinos celoj predstavi su izuzetno pozitivne i pohvalne, što mi je samo potvrda da sam uspela da to verno dočaram.
Od svih Vaših veština kojima ste ovladali, čemu najviše poklanjate pažnju?
—Kao i sve balerine naučena sam na rad i životnu disciplinu, samostalnost. Od svoje 16. godine samostalno zarađujem za život, tako da ne mogu da kažem da mi je nešto više ili manje bitno. Rad sa decom u „Magi Magazinović” mi je drag, jer na taj način mogu da ostavim svoj pečat i doprinos klasičnom baletu. Mi smo jedina škola u Srbiji koja se isključivo bavi klasičnim baletom, nemamo šou dens ili neke savremene igre, sa svakog takmičenja donosimo po najmanje dve –tri zlatne, srebrne medalje, prošle godine iz Praga, u konkurenciji 195 baletskih škola doneli smo četiri priznanja. To ima svoju bitnost koje ne mogu da se odreknem i kojoj želim da se posvetim, pa mi i putovanja jednom nedeljno iz Beograda do Užica ne padaju nikad teško. S druge strane, izazovi koreografa su stvarno neponovljivi. Ni toga ne želim da se odreknem. A glumačka karijera je budući da je tek stvaram, a i zbog čari večite bajke u kojima glumci žive pola svog života i koje su i meni kao balerini bliske, nešto što mi nudi veliki izazov koji tek treba savladati. Mislim da svemu, kao kad sam bila dete, mogu i želim da se predam i uradim to na način dostojan jedne balerine.
Čarolija je jednostavna ali put da se stvori utisak te čarolije je, na Dunjinom primeru, deo onoga što obeleži trajno jednu ličnost voljom za neprestanim napretkom, usavršavanjem i traženjem krajnjih granica veštine i mogućnosti. Biti na sceni, na vrhovima prstiju, zanesen kao vetar podrazumeva imati i snagu oluje.
Milunka Nikolić
