Početak nove pozorišne sezone u Narodnom pozorištu Užice obeležen je lepim događajima, počev od nagrada koje je predstava „Smećarnik” donela sa festivala „Joakim Vujić”, repremijere predstave „Sistem”, najava za nove predstave i 19–ti po redu Jugoslovenski pozorišni festival. O tome kako živi i šta planira užičko pozoriše , direktor Zoran Stamatović daje svoju ocenu mesta i uloge pozorišta u našem društvu.

Narodno pozorište Užice je repremijerom predstave „Sistem” započelo zvaničnu pozorišnu sezonu, pa da se osvrnemo malo na proteklu ali i na planove za ovu sezonu?

— U razmišljanjima sam se odavno prebacio na budžetsku sezonu, bez obzira što se pozorišne sezone prave od septembra do juna i pošto sam prinuđen da radim i plan i program i izveštaj o budžetskim godinama, meni ova sezona još uvek traje. Nadam se da će kraj, kao što je to bilo i s početkom ove godine obeležiti kreativni napor za nekoliko novih predstava. Ako bih hteo dam nekakvu estetsku ocenu, u prvi plan bih mogao da istaknem da smo brojem izvođenja postojećih predstava na repertoaru postigli , čak i prevazišli svoja očekivanja, povećan je broj publike, poraslo je interesovanje. Nisam zadovoljan brojem novopripremljenih predstava i novih naslova koji su predviđeni  planom za ovu godinu. Razlog za to jeste što smo do sada realizovali svega 10 %  sredstava predviđenih budžetom Grada namenjenih za programe i ostaje nam da u ovoj zadnjoj četvrtini godine pokušamo da realizujemo ostatak. Mi imamo kreativne i radne sposobnosti da naš plan rada možemo da uradimo ali očekujemo reakciju druge strane da bi se stvorila mogućnost da te  planove možemo da realizujemo. Počeli smo rad na tri predstave i ako se uzme u obzir i repremijera predstave „Sistem” onda možete da shvatite da je to prektično cela sezona u ta tri meseca, a još ako dodamo da je pred nama i festival, pa kraj godine gde će se pripremati još neke predstave za decu, ocena je da je pred nama uzbudljiv završetak ove 2014.  Imajući na umu da je Užice bio grad bez kontinuiteta u rukovođenju zadnjih godinu dana kada smo imali proteklu smenu vlasti, mogu biti zadovoljan. Nismo pretrpeli lomove koliko neke druge institucije u gradu ali to nije uteha. Znam da možemo bolje i više a najnoviji uspeh na festivalu „Joakim Vujić” to i dokazuje.

Generalno problem pozorišta kao i svih drugih instiucija kulture jeste nedostatak publike. Publika koja voli pozorište dolazi i dalje ali stiče se utisak da ostatak nije zainteresovan ni za pozorište ni za bilo koje druge oblike kulture i umetnosti . Gde je koren tog poroblema?

— Sistematično se radi na odvikavanju građana Srbije od kulture. Ne radi se na razvijanju kulturnih potreba mladih ljudi , već obrnuto, radi se na razvijanju ne–kulturnih potreba, potreba „iz stomaka” a ne potreba „iz glave”. Govorim o težnjama mladih koje prerastaju u potrebe za munjevitim uspehom bez rada, obrazovanja, bez poštovanja određenih fundusa iz tradicije koju srpska kultura ima. Obrnuto od sistema vrednosti naše kulturne baštine, radi se na poštovanju najgorih dostignuća savremenog kapitalizma kome smo nekako težili i pohrlili u zagrljaj brže nego što smo bili sposobni. Sve što je najgore u tome  vrlo smo brzo uspeli da usvojima, a nismo ni blizu onome što je dobro a što se zove ekonomsko poslovanje i racionalnost u pristupu svim problemima. Kultura upravo služi da osposobi najviši front stanovništva , počev od mladih, a starije da ohrabri, osnaži ..U osnovi toga što je naša država krenula da se reformiše od 90– tih godina pa nastavila do kraja ovog veka, ništa nismo uradili da kultura i obrazovanje budu oslonci toga razvoja već smo nekako sve prepustili pojedincima, medijima koji su pohrlili za brzom zaradom… Pri tome se teži da se mlada publika „obraduje” a starijima daju pogrešne instrukcije pa su nam i dnevne i nedeljne novine, najnovije knjige preplavljene slikama „lepotica” i najnovijim „vrednostima” koje srećom, imaju kratak rok trajanja, a na žalost nisu vrednosti kojima trebamo biti izloženi.  Mlad čovek je skloniji uticajima i nema etalone kojima može da izvrši poređenje  osim onih sretnika koji su u svojoj porodici bili u prilici da dobiju estetske kategorije kao mogućnost i da ih donekle razvijaju i unaprede. Takvi ljudi bi  mogli i mogu da uspostave i unaprede pravilan odnos pa da se u Srbiji i dalje štampaju dobre knjige , da se prave dobre izložbe , da se šire istinske kulturne i umetničke kategorije.

S obzirom da ste direktor državnog pozorišta, a ove godine smo kao država upućeni na dve stvari: Prvi svetski rat i Branislava Nušića pa je sve i u kulturi podređeno ili upućeno na te dve teme, ne čini li Vam se da su instiucije kulture u situaciji da deluju kao konzervatori nacionalne politike?

— Nemam ništa protiv konzistentne nacionalne politike ako je ona dobra , ona će se razvijati , napredovati i biti na polzu naroda i države za koju je oformljena, a ako je loša da , posle stavljanja na tržište bitnih nacionalnih vrednosti – propadne. Prema tome, ne vidim ništa loše u tome što se sada dešava. Ono što meni smeta jeste da ne postoji nacionalna kulturna politika a i naša strateška politika se manja iz minuta u minut. Ta nepostojanost mi najviše smeta. Pripadam grupi ljudi koji voli da se formiraju magistrale , auto puteve kulture, da se zna kuda hoćemo, šta je naš cilj  i na koji način stići do njega  na najefikasniji , najracionalniji i najbrži mogući način. Mislim da to ovde nije slučaj, jer kako u ekonomskom tako i u političkom razvoju često menjamo strategiju razvoja i zato se stiče utisak da tumaramo bez kompasa u magli. Kultura je samo odraz toga stanja. Ona nikako ne može biti nešto što trasira put, ali može biti nešto što oseti taj put i njena je uloga da ga oplemeni, očisti i ponudi dobro , da deleći ga i dalje, to dobro razvija. Kultura nikad ne može formirati politiku osim kad bude bilo dovoljno elementarno pismenog i kulturno pismenog ,nacionalno opredeljenog i orijentisanog naroda da u u trenucima ostvarenja svojih kulturnih potreba može da to, i kroz politiku i na drugi način , učini  na jedan drugačiji, plemenitiji i uzvišeniji način. S mog ugla gledanja naša nacionalna potreba sada jeste da stvaraju uslovi da narod preživi, da se zdravo hrani, da sačuva zdrav razum i da pokuša ovu generaciju nekao da sačuva od pogubnog uticaja masovne potrošnje , tehnologije i po meni– beznađa. Siguran sam  da ne samo mi nego i ceo svet na ovaj način ne ide napred, jer sve ovo vodi jednom začaranom krugu . Ovo možda zvuči kao plašenje širokih masa, ali sadašnje stanje ne vodi pravljenju koraka unapred. Uvek je mladost bila značajnija od starosti, uvek je život pobednik nad smrću , i mora se naći načina za taj korak unapred. Tu vrstu optimizma kultura treba da propagira ali ne na način „lako ćemo”,  nego upornim radom na sebi, svakog pojedinačno i uklapanjem sopstvenog interesa u opšti. Trebalo bi se vratiti na ono razmišljanje koje je postalo i fraza i nekom smislu: „hajde da ja vidim šta mogu da učinim za moje društvo, za moju državu da bi nam bilo bolje i da bih se ja u svemu tome osećao srećnijim”. Spadam u grupu idealista kojima svakodnevni napor i težnja ka nečemu boljem dođe kao lupanje glavom u zid i upornim ponavljanjem tog istog, u koje sam siguran da je na dobrom putu i da na neki način može otrezniti većinu , da gazimo čistijim putevima a ne putevima punim blata. Čak i ova dnevna politika kojim se dolazi do nekakvih ostvarenja mora biti bliža čoveku, da čovek glasanjem na izborima u suštini vrši opredeljenje za već usvojenu strategiju koja bi, da li referendumima ili opštim konsenzusom svih partija na sceni bila jasno definisana , a da na izborima biramo partije koje će je na najracionalniji, najefikasniji i najbolji način implementirati u stvarnost. Od izbora do izbora mi glasamo da li smo za EU ili nismo za EU, da li je Kosovo sastavni deo Srbije ili nije. ..To, po meni, nije put kojim treba da idemo jer nema pravac, jednostavno to je krug. Definišući elemente strategije za sve oblasti društva, takmičeći se ko može brže i kvalitetnije i jeftinije da je implementira u stvarnost , da što veći broj ljudi može da se bavi poslom za koji su obučeni, a ne za koji su stekli diplome otimanjem po ćoškovima, koji će ceniti čistotu kako mentalno tako i fizičku trebalo bi da bude jedan od najvažnijih elemenata naše nacionalne strategije. Putujući po festivalima i gledajući predstave, nekako mi se nametnulo da je prljava ekologija posledica uprljane svesti. Hajde da očistimo svest, da bi očistili prirodu! Hajde da ne pljujemo ulicom, jer ako ne pljujemo ulicom nećemo pljuvati ni brata ni prijatelja ni posao. Kod nas je nekako  pljuvanje postalo olimpijska disciplina.

Pored problema kulture, ne– kulture, pozorišta u Srbiji idu i silaznom linijom kada je produkcija u pitanju. Obim i kvalitet, u ovom trenutku na našoj pozorišnoj sceni, kakva je međuzavisnost po Vašoj oceni?

— Živimo u društvu gde je slabija produkcija i hleba i bakra i gvožđa i automobila i turističkih aranžmana…Pozorište deli sudbinu društva , svog naroda, i ono je upravo odraz stanja koje pokušava da promeni. Ništa drugo..Menjajući sebe, usmeravajući svoje dejstvo da u nekoj meri promeni i shvatanja publike , motivišući ih da se promene međusobno jer to samo po sebi ne može , to je upravo večita funkcija pozorišta bez obzira na zemlju i vreme. Imate one pojave koje nisu bile retke u istoriji gde su propadali režimi koji su za svoj opstanak nudili formulu „hleba i igara” , obezbedivši po koricu hleba i glamurozne umetničke programe , no kod nas se to iz oblasti pozorišta preselilo u neke druge oblasti koji se zovu estrada . Tamo se ulažu milioni , u masovne „kulturne događaje” kojima je svrha bojenje dnevne situacije u ružičaste boje a koja pri tome nikako nije ružičasta. Pozorište trpi, ali i treba da trpi, jer je odraz svog naroda. Ne mislim da nama treba da bude bolje nego prosečnom građaninu, obrnuto sa svakim malim napretkom u standadu građana makar za jedan milimetar nama može biti bolje čak za dva milimetra . Pozicija nam je takva da smo na izvoru duhovnih vrednosti a  samim tim, racionalizujući  taj pristup dolazim do toga da – pomažući drugoga mi pomažemo i sebe, deleći dobro– mi dobijamo duplo više dobroga.

U poslednje suočeni smo s sve većom pojavom malih pozorišnih trupa , par glumaca, „lakih i šarenih ” tekstova koje jedna kategorija publike dočekuje oberučke , pri tome , recimo duodrame ili neke fizički skromnije produkcije ozbiljnijeg i kvalitetnijeg sadržaja koje imaju pravo na svoj život bivaju potisnute u drugi plan, čak i dolazimo u situaciju da publika ove druge odbacuje jer ne pružaju isti vrsti zadovoljstva i uživanja. Kako se Vi na čelu kuće koja ima ovakve lako pokretljive predstave, u fizičkom smislu, odnosite prema ovoj vrsti konkurencije i kako ocenjujete posledice njihove sve veće egzistencije?

— Spadam u kategoriju ljudi koji se apsolutno zalaže za izloženost konkurenciji svih oblika postojanja pozorišta , u smislu da svi oni imaju pravo građanstva,i da se sve to stoji na tržišnoj ponudi. Moj način borbe protiv toga nisu ni zabrane ni ograničenja niti bilo kakav otpor takvoj vrsti postojanje , već su to nedavanja državnih, budžetskih para za neke oblike potkulture,nedavanja sredstava za razvoj takvih „umetničkih tvorevina” i nedizanje takvih tvorevina na nivo kulturnih događaja. Takve tvorevine ne bi postale to što jesu da nemaju moćne medije iza leđa, moćne lobije koji zarad ekstra profita i zarada koje ne prolaze kroz budžetske kontrole a pri tome i ne plaćaju nikakve poreze, zbog toga i funkcionišu i vršljaju po estradama i dalje  i postaju heroji i heroine našeg doba. Moj uticaj da to promenim je gotovo nikakav osim činjenice da se idealistički borim za postavljanje pravih , osvedočenih vrednosti, bez obzira da li to zvučalo konzervativno– tradicionalnih vrednosti kao i afirmaciju novih. Ovo pozorište spada u red najvangardnijih ako se reč avangarda moće upotrebiti kad je pozorište u pitanju, ali u isto vreme na repertoaru ima i tradicionalne vrednosti, dakle najbolje domaće i strane pisce.  Mišljenje koje zastupam i smatram ispravnim, koje možda u nekim krugovima može zvučati i prevaziđenim jeste da bez dobrog teksta nema ni dobrog pozorišta. Jedino afirmacijom ovih vrednosti možemo da se borimo protiv tog đubreta. Mislim da to i jeste intelektualno đubre jer pomaže uprosečavanju vrednosti, uprošćavanju naroda , pomaže lenjosti naroda , lenjosti duha , svemu protiv čega se mi borimo. Naša svrha je da se formira obrazovan čovek , aktivan duh koji će znati da kaže šta hoće a šta neće. Na žalost, odgojili smo generaciju kojoj je cilj da najraniju mladost potroši igrajući na stolu na splavovima u Beogradu, da napustajući neko  mesto iza njih sve ostane prljavo, da ostave zagađene reke.. . Te generacije mladih misle da je odluka da odu u neko inostranstvo način kojim će se sve promeniti kao da će time prestati da pljuju na ulici, nepoštuju starije, rodno ugrožavaju bilo koga , viču po javnim mestima, da budu nedemokratični..da će samo tim prelaskom granice postati građani sveta, a na ovo malo mesta koje se smatra domovinom gledaju samo , upotrebiću reč – bahato. Tu smo svi mi krivi. Nismo uspeli da održimo put koji je srpski čovek imao kroz svoju istoriju. Ne treba ići daleko unazad, jer početkom prošlog veka kada smo formirali nacionalnu svest gde smo kroz žrve velikih ratova oformili jednu duhovnu vertikalu oko koje se mogao graditi jedan ubitačno jak moral uz koji je moglo da se prevaziđe sve pa i oformi  nova kultura i novo obrazovanje. Uz to što je došlo sa strane ali i uz svoju kulturu i obrazovanje formirali smo sopstveni pogled i autohtone pravce u svim oblastima – od slikarstva, pozorišta, književnosti, arhitekture..I to smo uspeli na ovim prostorima! Ne vidim zašto to ne bi mogli i danas. Možemo, pozdano, ali su nam koraci vrlo spori, teški , no ne smemo odustati od njih. Prosto , niko neće umesto nas to uraditi, niti je bilo kome više nego nama stalo da se ovde bolje živi. Ja od toga ne odustajem. Moje ali i mišljenje mojih saradnika je da je takva vrsta odustanja jedna najgora malodušnost. Ne boriti se na svom prostoru, prostoru rođenje , tu gde smo dobili šansu da živimo , već da pohrlimo u Beograda i da neke probleme tamo rešavamo na lakši i jednostavniji način jer to nije naš grad , pa ćemo njega praviti boljim a pri tome ne biti sposobni da ga prepoznamo u svim nitima koliko to mogu ljudi koji su tamo rođeni i u tom duhu žive?! A ovde? Ovde ćemo sve ostaviti onima drugima koji će od našeg prostora napraviti predgrađe ili selo, u pogrdnom smislu reči sela. Pri tome, moram se ograditi od upotrebe reči selo i ograničiti je na ono drugo značenje , jer selo kao mesto za život  jako poštujem pošto vučem korene sa sela i u prirodi nalazim snage i mogućnosti da intelektualan način suprotstavim svemu što jeste divljaštvo , prostitucija duha i primitivizam.

U planu Narodnog pozorišta Užice jeste i postavljanje mjuzikla , govorilo se o „Nani” po istoimenom romanu Emila Zole. Od planova se stiglo– do..?

—To je deo naših snova koji stoji na prvom mestu. Mjuzikl podrazumeva ozbiljne budžete  i to blagovremeno pripremljene ozbiljne budžete. Mjuzikl ne možete da radite ukoliko ne otkupite sva prava koja su za to potrebna i to od svih autora koji god i gde god bio. Da bi se dobilo to što smo mi hteli moramo platiti pisce, kompozitore , izbrusiti sve to da bi tek onda došlo do scene– reditelja i glumaca. To praktično znači da za jedan mjuzikl treba onoliko novca koliko mi iz budžeta dobijemo za jednu godinu, a već sam napomenuo koji je to iznos koji smo do sada , do desetog meseca godine dobili. S takvim stvarima se mora biti realan ali nećemo od toga odustati. U međuvremeno možemo postaviti druge predstave kao što je „Sistem”, predstave koje govore o društvu , bitnim temama …predstave manjeg formata koje ne postoje samo da bismo njima popunili vreme i prostor već i dalje želimo da budemo blagi grč u stomaku, da niko ne ostane indiferantan u odnosu na to kako i šta radimo, u svakom slučaju– da izazove osećanje i da to osećanje pokrene. U mjuziklu je obrnuta stvar –mjuzikl poziva na radost, ali ovaj koji smo mi planirali da radimo nije samo slikanje radosti kao što je to, bez loše primisli na poređenje– pejzaž u slikarstvu, već je u sklopu naše programske politike i strategije koju sam dao u konkursu za direktora . Mi želimo pomeranja. Ne želimo samo mrtvo more u smislu „ ne talasaj da bi bilo dobro”. Pri tome ne želimo nikakve lomove već svakodnevna razmišljanja , nešto zbog čega se valja radovati svako jutro, razmišljanje o tome  šta sve treba uraditi da bi ono bilo radosno, da bi veče spokojno moglo da sačeka sledeće jutro…Nekako, nema pauze na prostoru duha, a meni se čini da smo se mi ovde izborili za uspavan duh, za uspavan mentalitet. Ovde više ništa nije šok, ni gladni ljudi ,ni smrt na ulici, ni bolest u komšiluku, katastrofalne poplave, opomene od prorode i Boga nazovite to kako hoćete..Ništa više ne izaziva dovoljno senzacije kod našeg prosečnog čoveka da bi u njemu probudilo dodatne motive. Velika katastrofa s poplavama koja nas je proletos zadesila  pokazala je  da u ljudima ima duha. No jako brzo se pokazalo, već nakon par meseci, da osim tih pravih vrednosti u duhu našeg naroda , ima i nečeg drugog, a ja se borim da tog drugog ima sve manje.

Pred nama je Jugoslovenski pozorišni festival, manifestacija na koju smo ponosni i koja je postala i zaštitni znak kulturnog života  ovog grada. Program je već najavljen, no imate li planove za prateće programe, koja su razmišljanja u tom pravcu?

— Kao i sve i to zavisi od budžeta. Ne želimo ništa da radimo da bi novinari i mi sami mogli da kažemo – evo, imamo dodatne programe! Ako ne budu mogli  da budu dobri dodatni programi onda ih sigurno neće ni biti. Ono što je izvesno,  to je izložba fotografija koja tradicionalno prati festival.  Osim toga, s Ministarstvom za kulturu i informisanje smo u dogovoru da projekat Kreativna Evropa koji je naš ministar potpisao sa čelnicima EU bude promovisan na predstojećem festivalu. Pri tome će menadžeri svih institucija kulture ne samo iz Užica već iz celog regiona u okviru festivala biti obučavani za pristupanje projektima. Smatramo da mnoge kulturne manifestacije iz našeg regiona mogu da nađu materijalno utemeljenje u toj oblasti i pokušaćemo da ,ne samo pričom, već i praktičnim koracima , zajedno s prijateljima iz Ministarstva kulture učinimo taj novac dostupnijim. Nastojaćemo da  te kreativne kapacitete o kojima često pričamo otvorimo i materijalnu  podlogu  koju nam nudi Evropa ostvarimo ili bar da izgubimo iluziju da imamo neke kapacitete u toj oblasti i da shvatimo da treba da tražimo nove. To će, siguran sam, biti značajan doprinos ovog festivala. Samim tim biće to prilika da se kao festival pogledamo u ogledalo, da vidimo šta s njim dalje, kako ga osavremeniti , materijalno ojačati , proširiti materijalnu bazu koja će doneti veći kvalitet predstava. Osim toga, nisam pristalica gomilanja programa u jako kratkom vremenskom periodu, tih deset dana festivala sa svakodnevnim predstavama uzimajući u obzir da većina publike ima radne obaveze pa je  i samo praćenje programa dovoljan fizički i intelektualni napor na radnu  svakodnevnicu. Kulturne manifestacije treba ravnomerno rasporediti da ih ima tokom cele godine, pa onda ne vidim razlog da se sve to stavi u tih deset dana , a postoji mogućnost da , kao nekada, ostvarimo neke programe u toku januara, radionice, izložbe i slično, i da sve to bude sastavni deo Jugoslovenskog pozorišnog festivala.

M.Nikolić