U Čitalištu Narodne biblioteke, 24. aprila održano je književno poetsko veče posvećeno Paunu Petronijeviću u organizaciji Književnog udruženja „Paun Petronijević–Rujno” i Narodne biblioteke.

Posle uvodnih reči predsednice Književnog udruženja Milijane Mike Golubović, dobrodošlicu uz Paunove stihove ukazao je i direktor biblioteke Dragiša Stanojčić.

S publikom i poštovaocima pesništva i duhovnosti ovog, rano preminulog pesnika, autentične uspomene podelio je i njegov brat, Momo Petronijević:

—Paun se razboleo kada je imao petnaest godina, i od početka je pogrešno lečen što je u velikoj meri i doprinelo napretku bolesti i njegovoj preranoj smri, jer, bolovao je samo desetak godina. Bio je u četvrtom razredu tadašnje Gimnazije koju je zbog bolesti morao napustiti i vratio se u rodno selo, Ribaševinu da se leči koliko se to tada moglo, a tih dana počeo je i da piše. S vremena na vreme dolazio je u Užice na kontrole, i jednom prilikom je svratio do tadašnjih „Vesti” donoseći jednu svoju pesmu i jednu reportažu. Tom prilikom, urednici, videvši njegove radove, pored toga što su njegovu pesmu odštampali, dali su mu zadatak i obavezu da bude njihov dopisnik iz Lužničke doline. Sa 18. godina objavio je svoju prvu pesmu u časopisu „Zadruga” a potom objavljuje i u „Književnim novinama”. Zanimljivo je da su prilikom objavljivanja njegovih radova u „Književnim novinama”,ispod pesama štampano, umesto potpisa–„Nepoznat”. Znali su njegovo ime i prezime, ali Paunov pesnički rad je za tadašnju javnost bio nepoznat. Većinu svog života Paun je proveo u sanatorijumima, bolnicama, ne prekidajući da piše. Uslovi su bili takvi da je pisao u postelji, na kolenima. Jedino mu je direktor sanatorijuma Bežanijska Kosa ustupio svoju pisaću mašinu i kancelariju, osećajući poštovanje prema njegovom radu. U tom sanatorijumu, u istoj sobi, ležao je sa Ljubivojem Ršumovićem, koji nam je pre dve godine, na Paunovim danima, pričao kako je Paun insistirao, imajući u vidu sopstveno iskustvo sa bolnicama i lekovima, da napusti bolnicu što je on i učinio. Ljubivoje Ršumović je, zahvaljujući Paunovom nagovoru napustio bolnicu i nastavio život i rad van nje, i eto, do danas daje svoj doprinos duhovnosti ovog naroda. Paun je jako puno čitao, posebno ruske pesnike, a  susrete s prijateljima činio je posebnim i zanimljivim, govoreći naučene stihove, citirajući mudre misli…Jedinu knjigu njegovih pesama koja je za života izašla, štampali su njegovi prijatelji–dvojica novinara iz Užica i Čačka i Ljubivoje Ršumović, i knjigu je video par dana pred smrt. Iza njega je ostala velika zaostavština, rukom pisanih stihova, jer je smatrao da je njegov zadatak prevashodno pisanje a ne objavljivanje pesama.

U svom, nadahnutom pesničkom obraćanju, ne krijući zanos Paunovim delom, naš istaknuti pesnik Slobodan Ristović je rekao:

—Mislim da Paun nije umro mlad. To mislim, i sad. Sam, bolestan, njegov život je bio drugačiji od ovih običnih života kojim veći deo kosmosa treperi na dlanu. Ako se mora reći da je umro, valja reći–njegova smrt je van vremena i ne podleže datumu. Njegov život je bio bliži Bogu, bliži vatri, matici rečnoj, izvorištu, barutu, gromu, kuršumu, nožu, konopcu…Njegov život je bio leđima na smrt naslonjen, kao što se pastir nasloni na brezu ili jasen, sin na očev spomenik, puška na sošku. Život pesnika je brvno preko groba. Sa tog brvna je Paun pozivao svoju sabraću, Dobricu Erića, Ljubivoja Ršumovića, Radomira Andrića, Manojla Gavrilovića i slušao kako u Nikšiću istom pesmom kašlje Vitomir Nikolić. A ispod brvna promiču dani kao ribe povijuše Lužnicom. Govoriti o Paunu Petronijević, lepi moj narode, nije što i govoriti o nekome ko je napravio astal, potkovicu za konja, pištolj…Govoriti o pesniku, to je i što i govoriti o vetru, vatri, mirisu, vinu, ludilu, snu…pa i kada se o tome govori, malo ko razume. To razumeju oni što liče na vetar, na vatru, vino i ludilo..

O radu na izdavanju zbirki pesam Pauna Petronijevića kao i o održavnju manifestacije „Paunovi dani” u Ribaševini, govorio je Milijan Despotović, priređivač njegovih dela i predsednik Književnog društva „Razvigor” iz Požege.

—„Paunova nagrada” je prvi put dodeljena 1988. godine, za pesničku knjigu književnog stvaraoca sa područja tadašnjeg regiona Titovo Užice. Prvi dobitnik bio je mladi student Više pedagoške škole , Milan Tasić. Na 33. Sazivu manifestacije „Odzivi Paunu” žiri se opredelio da nagrada bude dodeljivana i stvaraocima sa područja regiona koji žive i van ove sredine. Tako su njeni dobitnicii Radomir Andrić, predsednik udruženja književnika Srbije, Ljubivoje Ršumović naš najznačajniji pesnik za decu i mlade, i akademik Milosav Tešić.

Najmlađi posetioci književnih večeri u Narodnoj biblioteci

Stihove Pauna Petronijevića govorili su Nikola Spasojević, Ksenija Šupić i Radovan III Jovičić. Pesničko veče je bilo i posvećeno nastavku akcije „Darujem reč”, gde su posetioci umesto ulaznice poklanjali svoje pročitane knjige radi opremanja seoskih biblioteka.

M. Nikolić