Od kada su se umetnost i umetnički poziv odvojili u zasebnu granu delatnosti, to jeste od kada postoji izbor da se živi jedino– od i za umetnost, postoji i enigmatsko pitanje zašto pojedinci to rade? Nije li lakše po sebe, svoju ličnost i svoju egzistenciju raditi nešto jednostavnije, pragmatičnije a sklonost umetnosti ostaviti, isto kao i publika– za slobodno vreme, uživanje. Tada bi, po umetnika, sve bilo jednostavnije. Ali..Onaj ko je jednom u sebi osetio mogućnost čarobnog sveta da se bude sve i ništa u jednom trenutku, kosmos i pojedinac u isto vreme, a da pri tome dobije potvrdu u vidu aplauza i divljenja  publike, jednostavno zna da drugi put nije moguć i da bi to bilo nezirecivo neiskreno  prema  sebi a samim tim i  nedostojno  sitnice koja se zove- dužnost prema postojanju na ovom svetu.

Komad „Žanka” Miodraga Ilića govori upravo o tome, istovremeno  s nadogradnjom društvenih okolnosti koje u svoje virove uvlače ličnost Žanke Stokić, čuvene pozorišne glumice prošlog doba. Autor komada Žanku Stokić u svom delu vidi u poslednjoj noći života, kada obuzeta euforijom radosti zbog mogućnosti  da posle osam godina gubitka nacionalne časti –kazne na koju ju je osudila komunistička vlast, ponovo na poziv iste te vlasti stane na scenu novoosnovanog pozorišta , pred publiku, vrati se svojoj pravoj prirodi. Razapeta između košmara prošlih događaja, ličnosti koje su je opredeljivale kroz život, svoje prirode i bolesti, društva koje ju je rastrzalo očekujući da poštuje dužnosti i obaveze ne samo kao umetnika nego i građanina,  pokušava da nađe odgovore na pitanja da li postojala mogućnost drugačijeg izbora. Sva tragedija jedne neprosvećene žene, koja je između patrijarhalnih načela porodice u  sredini u kojoj je poslušnost prema ocu i udaja jednostavno obaveza bez pogovora, izabrala da pobegne s pozorišnom trupom u jedan novi život.  Osetivši neslućene granice slobode uletela u nju ne prizivajući u svest odgovornost  ni prema pojedincima koji su deo njenog života, ni prema društvu sažima se u unutrašnjem monologu pitanja i odgovora, mogućnosti i odlukama. Jednostavna i sirova, obožavana i u centru pažnje, na pozornici ili u kafani, u ratovima i u miru, Žanka Stokić je prema ovom komadu prosto- iskonska glumica čija je jedina veza s zemljom dijabetes, i potreba za insulinom je to što njoj samoj služi kao zemaljsko opravdanje za nedelo služenja neprijatelju svoga naroda. Umetnost je uvek umetnost, nezavisna od vlasti i Žanka to zna, ali sve se u njoj buni protiv novih dužnosti protivnih prirodi– potrebi vlasti, (bez obzira na vreme i okolnosti) da umetnika učini korisnim članom društva kome je na prvom mestu ne umetnost, nego ono što to društvo smatra obavezom umetnika.

U postavci  Andree Ade Lazić, rediteljke ovog komada premijerno izvedenog na sceni Narodnog pozorišta Užice vidimo Žanku Stokić  (u tumačenju Divne Marić) u narativno deklarativnoj ulozi u kojoj u odnosu na gledaoca više postoji informativno predstavljanje lika nego pružanje mogućnosti za poistovećivanjem, koje je u odnosu na ideju autora beskrajno potrebno da bi se postigao cilj (zarad koga je, pored uloge u pojačavanju utiska o prizivanju likova  iz prošlosti,  u dubini scene postavljeno ogledalo u odnosu na publiku) da bi se Žanki ponovo sudilo s distance vremena– i razradom njenih motiva i prikazom tipa ličnosti. S ovakvom postavkom stiče se utisak da je glavni teret prevaljen na glumca tj. glumicu Divnu Marić da kroz sebe i svoje izvanredno verbalno umeće  predstavi Žankinu ličnost . Prebrzo prelaženje kroz dramske momente u kojima bez pauza neophodnih za postavljanje stava gledaoca prema liku Žanke Stokić jednostavno ni tumaču njenog lika ne ostavlja dovoljno mogućnosti da se izrazi u punoj meri. Od Slobodana Ljubičića (Simeon Tošić/ Branislav Nušić) i Vahidina Prelića(Vojni Islednik, Aleksandar Gavrilović, Moris Pijade) naviknuti smo na kvalitet u svakom liku koji tumače, tako da se drugo nije moglo ni očekivati osim izuzetnog, pri čemu za Ljubičićevu transformaciju u lik Simeona Tošića treba dodati i zvezdicu više.  Njegovo opušteno  tumačenje lika Simeona Tošića  malo doprinosi ublažavanju privida narativne klaustofobije. Višestruko tumačenje likova na sceni je uvek i izazov za glumca i odličan povod da gledalac dobije mogućnost da vidi i oceni talenat, što je u slučaju ove dvojice vrsnih glumaca, bez trunke nesigurnosti, dostojno najvećih priznanja.

Uz  sva ograničenja male scene na kojoj je odigrana predstava, bez izdignute  pozornice, koja onemogućava pravi doživljaj lika Žanke Stokić, a koji je  zapravo i neophodan da bi ideja autora o predstavljanju glumačke ličnosti  bila iskazana na pravi način, kojoj ni scenografska rešenja u vidu crvenih zavesa koja podsećaju i na pozornicu i na vremensko određenje radnje komada ne pomažu previše, jedino moguće bledo opravdanje, sa stanovišta umetnosti, za ovakav izbor moglo bi biti bliskost publike sa nekim ko je iz te publike potekao i za nju žrvovao sve. Onako kako je autor kroz lik Žanke kritikovao društvo koje umetnost potčinjava sebi, mogli bismo i kroz ovaj izbor kritikovati i današnje društvo koje se ponosi slobodom u odnosu na umetničko izražavanje, a zapravo ga onemogućava ostavljajući ga finansijski gladnim i umirućim na malim scenama i prepuštenim snalaženjem i improvizacijama s oskudnim tehničkim mogućnostima u kojima polako, poput nekada ideje o odumiranju države sada odumire umetnost. Budući da nas niko ništa ne pita, kao ni pozorište, ostaje nam da, uz veliku količinu saosećanja, pazeći da glad za punim utiskom  utolimo malim zalogajima a da se ne zagrcnemo , uživamo u komadu „Žanka” i pokušamo da razumemo kako je uopšte moguće da država sudi umetnosti a da nikada, kao Žanka Stokić, ne dođe u jednu košmarnu noć da počne da razmišlja o samoj sebi i svojoj moralnoj odgovornosti.

M. Nikolić