Mladi filmski reditelj Miloš Đurić iz Užica, koga smo predstavili sugrađanima  tokom jeseni nakon završetka rada na  filmu „Tamne senke melanholije“  pred njegovo premijerno prikazivanje na Festivalu u Islandu, nedavno je, s istim filmom dobio nagradu na Festivalu u Amsterdamu.

Možete li nam reći nešto o amsterdamskom festivalu i o nagradi kojom je film „Tamne senke melanholije” nagrađen?

— Ovo je peto izdanje Amsterdamskog festivala. Sam festival se fokusira na eksperimentalne filmove koji menjaju ili pronalaze nove oblike umetničkog izražavanja kroz film, što je mene i navelo da se baš tamo pojavim s ovim filmom. Nagrada koju sam dobio se može prevesti kao “Čudo od autora.“ (Prodigy Auteur Prize)

Kada je u pitanju učešće nekog filma na Festivalu nezahvalno je pitati o očekivanjima, ali kakva sve očekivanja ima reditelj kada se prijavi za neki festival, budući da imao i primera kao što je Godar koji ne haje pa čak i ne udostoji Kanski festival svoji prisustvom i ne zahvali se žiriju za nagradu? Kakva su Vaša viđenja, kao mladog umetnika o festivalima i nagradama?

—Pa ni ja se nisam pojavio i zahvalio žiriju za nagradu. Tad sam već snimao novi film. Nisam imao nikakva posebna očekivanja, niti sam znao mnogo o konkurenciji. U globalnom smislu, festivali se mogu posmatrati na više načina. Isto tako postoje i različite vrste festivala. Za početnike su festivali, radi promocije sebe i svog rada i radi povezivanja sa filmskim svetom veoma korisni. Iz cele ove faze se nauči mnogo više o filmu nego što se može naučiti u bilo kojoj školi. Takođe, kroz ovu fazu će shvatiti i primedbe na festival koje imaju iskusniji autori a time i odgovor zašto se Godar nije pojavio i zahvalio Kanskom festivalu.

Film „Tamne senke melanholije” je počeo svoj život na Festivalu na Islandu? Kakav je do ove nagrade bio njegov put?

— Film je takođe prikazan i na Festivalu u Bajron Beju, a biće prikazan i na festivalima u Hong Kongu, Lucernu i Vankuveru. Putuje oko sveta. Samo još nije stigao u Afriku.

I šta je onda , po Vašem mišljenju, tek amsterdamski žiri opredelilo da ga proglasi najboljim u svojoj kategoriji?

— To je bio jedinstven slučaj da je postojala kategorija kojoj su „Tamne senke melanholije”  savršeno pristajale. Nagrada je morala pasti. Kad-tad.

Detalj iz filma „Tamne senke melanholije”

Dok je ovaj film imao svoj život nezavistan od autora, Vi ste u međuvremenu snimili još jedan film. Da li biste nam mogli reći nešto o njegovom nastanku, temi, i planovima za ovaj projekat?

— Novi film je već snimljen i postprodukcija je pri kraju. Film je snimljen na lokacijama u Moskvi, sa ruskom ekipom, u ruskoj produkciji i na ruskom jeziku. Nakon postprodukcije sledi distribucija, a to je na producentima.

Novi film se žanrovski razlikuje od starog, ili , s obzirom da svaki autor i u toku dana, a ne samo i meseca, stiče nova iskustva, po čemu se ova dva filma razlikuju a po čemu su slična?

— Dok je prethodni film nastao iz očaja, ovaj film je nastao iz besa. Zajedničko im je što su i očaj i bes usmereni na stanje savremenog društva. Međutim, dok je „ Tamne senke melanholije” bio eksperiment pravljen da se snimi na što manje lokacija sa što manje ljudi i da košta što manje, novi film ima potpuno drugačiji koncept i razmere.

Od prvog filma do ovog novog, desio se i diplomski. Uvek je posle diplomskog najstrašnije pitanje– šta sad? Dakle, strašno pitanje verovatno čeka odgovor: Šta sad?

— Sad idemo dalje!

U ranijem razgovoru, rekli ste da ste još na trećoj godini studija počeli rad na koprodukcijskoj saradnji na filmu u kome je tema upornost i doslednost čoveka da samostalno izgradi brod , i to se dešava na Savi, u Beogradu. Dokle se stiglo s tim projektom ?

—Uh… Još čekamo da završi taj brod… Tako to ide sa dokumentarcima.

Može li se rad na ovom projektu, sve muke koje prolazite da biste ga završili, uporediti, i u kom smislu, sa trudom jednog mladog filmskog radnika da započne ozbiljnu karijeru?

— Pa snimanje filmova i jeste osnovni deo u građenju karijere filmskog radnika. Trud je svakako neophodan, a zavisi od toga kako se posmatra, može ali i  ne mora biti muka i napor… Dok je nalaženje domaće ekipe za prvi film bilo prva polovina stepena iznad nemogućeg, do poslednjeg dana postprodukcije članovi tima su se menjali, ruska ekipa je bila eksplozija entuzijazma  i želje  za radom. Čak sam veoma impresioniran njihovim talentima i sposobnošću. Kad bi više ljudi kod nas zauzimalo takve stavove i takav pristup, taj trud i ne bi bio percepiran kao muka.

Mladost je mladost pa makar bila filmska!–uspomene sa snimanja sa ruskom ekipom

Stanje u našoj kinematografiji je godinama gore od ekološke katastrofe. I što se tiče produkcije i što se tiče publike. Kakva su Vaša zapažanja i da li se mlad filmski radnik uopšte sme odvažiti na nekakve ozbiljnije ocene a da to ne liči na zapomaganje bez ikakve svrhe?

— Priče o propasti filma kruže od kako film postoji. Nema svrhe gubiti vreme i osvrtati se na to.

U Užicu, osim najbližih , rodbine i prijatelja, malo ljudi zna da imamo mladog perspektivnog filmskog reditelja. Dolaziš li nekada na projekcije u Gkc, bioskop? Kao autor, misliš li da imamo priliku da gledamo kvalitetne filmove, gde smo u odnosu na ponudu u nekim kulturnim centrima u Beogradu?

— Da budem iskren, ne znam da li su gori kulturni centri u Beogradu ili u Užicu. Činjenica da u Beogradu ima više kulturnih dešavanja ima za posledicu da nekvalitetnih stvari ima mnogo više. Jedina prednost je što novi filmovi ranije stižu u Beograd. „Slom zatvorenog kruga” je prikazan u Užicu tek nedavno, mesecima posle prikazivanja u Beogradu. To je, po mom mišljenju, jedan od retko dobrih filmova koji su se mogli videti u Užicu. Smatram da ne postoji dovoljno kvalitetna i rigorozna selekcija za filmske projekcije u našem gradu. Na primer, jako je dobra ideja da se pravi uži  izbor filmova sa festivala i da se prikazuju u biblioteci, kulturnom centru, holu Male sale pozorišta i svugde gde ima publike. Ni užički bioskop nema izraženu selekciju filmova, stiče se utisak da prikazuju sve što se pojavi kod distributera u toku godine. Mada,čak i kada bi gledanjem kroz prste nazvali nešto umetničkom slobodom i rekli da ne postoji savršen film, opet postoji problem neorganizovanosti i loše informisanosti. Gradski kulturni centar, pozorište, bioskop i ostale institucije kulture u gradu, smatram, ne angažuju se dovoljno da bi približili svoje programe građanima. Poseban akcenat treba staviti na učenike srednjih škola, studente i njihovo uključivanje u razne kulturne programe, jer to je strosna grupa na kojoj je zadatak da pomera  kriterijume , a onda  bi se  institucije možda drugačije organizovale .  To bi onda podiglo i kvalitet života u samom gradu.

M. Nikolić