Gala Čaki

U Gradskoj galeriji u Užicu u toku je izložba impresivnih dela Gale Čaki. Ova slikarka rođjena 1987. godine u Zrenjaninu, živi i radi u Novom Sadu, diplomirani student dva master studija, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek crtanje i slikanje, likovna umetnost. U njenim delima su uživali poštovaoci umetnosti u Novom Sadu u Muzeju savremene umetnosti, u Berlinu, Danskoj, Belgiji, Holandiji, Hrvatskoj, Rusiji, Portugalu, Italiji, Americi. Rad obeležen nagradama, prva nagrada za crtež–studiju iz Fonda Milivoj Petrović, nagrada Boško Petrović za najuspešniji umetnički rad iz stručno–umetničke discipline slikanje.

U toku je izložba u Gradskoj galeriji Užice pod nazivom „Prostorni odnosi likovnog dela”. Kako biste, bez četkice i palete, rečima izrazili ovaj naslov?

—Projekat pod ovim naslovom osmišljen je kao prostorno–ambijetalna instalacija kroz koju nastojim da prikažem slojevitost mog likovnog dela. Instalacija ne predstavlja samo prost skup više objekata već prostorno zavisan odnos više objekata između kojih postoji međuprostor. Unutrašnjost je raščlanjena na tri značajna sloja /prostora i jedan međuprostor, sastavljen od devet komada platna, na kojima se projektuju pedesetčetiri sloja likovnog dela, tačnije uljane slike, i prostora u koji zalazi posmatrač. Prednji prostor projekta predstavljen je u vidu slikane površine, dimenzija 850×200 cm. On simbollizuje spoljašnji pokrivač unutrašnje istine koju predstavlja crtež. U međuprostoru kao nepredstavljivom prostoru prikazujem slojeve svog likovnog dela kroz video rad koji je satkan od 54 sloja /fotografije same uljane slike. Moj cilj je da predstavim nepredstavljivo, jer smo svi upoznati sa konačnošću likovnog dela, a retko ko može da spozna sam proces i igru njegovog nastanka. Esencija se ogleda u rasporostiranju tankog sloja boje, zapravo jedne minijature, u ogromnom prostoru muzeja, kako bi posmatrač mogao doslovno da zađe u samo likovno delo. Pretpostojeći prostor jeste prostor crteža, koji je predstavljen u vidu izvezenog linearnog crteža na tilu, a sama postavka je na suprotnoj strani od postavke uljane slike. Osvetljenost crtaža je neophodna jer je jedino tada omogućeno saznanje. Pomoću svetlosti mi neposredno vidimo suštinu crteža bez mišljenja. Opsesija da sagledam svoje likovno delo odjednom, navela me je na konstataciju da jedino svetlost daje mogućnost da se to postigne.

Šta Vas je inspirisalo na rad na istraživanju prostora, odnosa u njemu?

—Moje interesovanje je skoncetrisano na konkretan prostor koji obuhvata i identifikuje likovno delo, i konkretan prostor koji zauzima i u kome se prostire, to jeste uspostavljen je identitet između prikazanog, pokazanog i konkretnog prostora, što se ostvaruje kroz instalacije i ambijente. Mišljenja sam da je instalacija najbolji način prikazivanja prostornog  odnosa likovnog dela. Instalacija ima odlike skupnog dela, u njoj su povezani i prostor i svetlost i zvuk i kretanje posmatrača. Na taj način ona postaje jedinstvo u mnoštvu. Moje stvaralaštvo je najčešće predstavljeno u vidu prostorno –ambijentalnih instalacija kroz koje se i ogleda slojevitost mog likovnog rada. Moji radovi nude mogućnost posmatraču da zađe u moj svet stvaranja, istovremeno mu pružajući mogućnost da se i sam otvori za njegove skrivene prostore. Želim da otvorim svet u prevazilaženju sveta viđenog kakav jeste, i kakav je bio pre mog igranja. Igra nas odvodi izvan bliskog sveta pred svet koji nosi obeležje beskraja. Postavlja se pitanje da li se može doći do svesti o postojanju ako se pobegne od prostora.

Na samim slikama boja i prostor su zgusnuti, crvene nijanse nam sužavaju osećaj beskraja prostora na prostor života. Koliko od esencije života ima u tom zgusnutom?

—Zapravo ja na ovim slikama pokušavam da predstavim nepredstavljivo, egzaktniji osećaj koji nam ostaje ka osobi koja prestaje da postoji  na ovom svetu. Postavljam pitanje kako je to osećanje tako moćno kada ne postoji više fizička prisutnost određenih ljudi. Na ovaj način ja, gubitke meni najbližih ljudi oživljavam, predstavljajući ih kao postojeće i oni takvi ostaju da žive, iako fizički više ne postoje. Boja i prostor su vođeni emocijom koju proživljavam samim mišljenjima o nepostojećoj osobi, a zgusnutost i brzina nanošenja i količina boja govore koliko je teško to osećanje koje i dalje imam prema njima. Moja esencija je otvoreno data, ne skrivam je, jer sam mišljenja da objavljivanjem i oživljavanjem takve vrste emocije, prenosimo drugim ljudima našu sposobnost da predstavimo kako se tačno osećamo. A kako je doslovno iskreno, verujem da ih ljudi osete, bar neki mali deo moje energije.

Gala Čaki

Posle Užica, kakvi su vaši planovi za dalje?

—Uvek nastojim da istražujem i nalazim mesta za izlaganje mojih radova, da upoznajem ljude sa kojima mogu da ostvarim dobru saradnju i razgrađivanje mog stvaralačkog rada. Planovi su brojni, za ovu godinu nastojim da se, nadam se uspešno, predstavim publici u Nemačkoj, Danskoj, Belgiji. Polako spremam i raspored izlaganja za sledeću godinu.

Milunka Nikolić