naslovna muzicari

Bila jednom jedna zemlja radnika i seljaka u kojoj je sve i svima (da se ne pominju uvek i večiti „oni”) bilo potaman. Radilo se, putovalo, zarađivalo, gradilo, nije se čekalo na posao, nije se na polovini meseca proračunavalo… Neki je se sećaju s nostalgijom, neki za nju znaju iz priča, kao iz bajki. U toj zemlji, koja više ne postoji, učilo se o ravnopravnosti, jednakosti…Ali, učilo se kako je rad i samo rad, proizvodnja, stvaranje vhunski ideal koji zavređuje poštovanje. Kultura i umetnost su nadgradnja, koja služi duhovnom uzdizanju i za čije bitisanje treba odvojiti iz viška vrednosti. To je tako formulisao apostol Marks koji se učio i učio ….Kad se raspala cela ta konstrukcija koja je plivala na leđima marksizma kao prvobitna predstava zemlje na leđima kornjače, rasparalo se čvrsto tkanje svesti njenih nosilaca. Sa raspadima, ratovima, sankcijama, bezdomnim narodom koji je u kolonama spašavao živu glavu, granice postale isprane maramice koje su se cepale na mali dodir nacionalnog živca, sve se ispreturalo osim jednog. To da je duhovna nadgradnja moguća samo ako se ima višak vrednosti. Ko je imao i ko ima višak vrednosti, kako ga je Marks formulisao, na nivou kuće i domaćinstva, prevedeno kao ušteđevina, slamarica ili po novom–štek.

Neko je taj višak stvarao sam. Na najprostiji mogući način, prodajući svoju snalažljivost sa etiketom na buvljacima koje smo prihvatali kao normalan način snabdevanja. Ljudi iz komšiluka, obdareni veštinom koja ne uključuje intelektrualni napor odjednom su postajali poznati i bogati. Inspirisani prvom pevaljkom za široke narodne mase koja je podozrivo gledala „gospodu”koja ne živi od žuljevitih šaka,  kako odlazi u bioskop ili pozorište ,koncerte klasične umetnosti, od Lepe Brene su se kao kokice u poklopljenom tiganju rasule brenice i zvezdice u svim oblicima, oba pola. Podvriskivanja, poskakivanja, uvrtanja, izvijanja, poskakivanja, recitovanja, spelovanja, izvijanja….za svakog po malo, za svakog po nešto, jedan lep šaren pijac sa vrteškama, balerinama, vozićima i konjićima. Dovitljivi sami sebi pokupiše pazar, pa još jedan krug…A mi, začarani svim tim šarenilom, bolje na vašaru nego kod kuće, tamo muka i nevolja, sve lupanje glavom kako opstati. Kako su šverceri dolazili iz susednih zemalja sa tovarima taolet papira, sapuna, ulja, sira, konzervi,tako, po istom receptu al drugim putem dođe i vašar belog sveta, sve preko televizija.

Oni koji su se preznojavali učeći za prijemni na umetničke fakultete, koji su opstali zahvaljujući obrazu države da se i na tom polju poništi, znaju koliko znanja, od testova opšte kulture koji liče na zbir odgovora na slučajna pitanja svih svetskih enciklopedija, do užestručnih veština i sposobnosti treba da bi se jedan takav ispit položio, našli su se na opustelom pasištu kulture. U uslovima kada je i profesor trebao da prevaziđe nezadovoljstvo jer nema od čega da izdržava sopstvenu decu, nezadovoljstvo jer mimo edukativnog nema mogućnosti za još nekim vidom kreativnog ispoljavanja, neki budući umetnici su odustajali, neki propadali, neki odlazili a najveći broj njih se prilagođavao.

Prilagođavali su se birajući teme, povodljive zvukove koje su ispuštale novokomponovane muze (ne one grčke Muze,to nikako!) koje su govorile– daj narodu što mu godi! Da bi stvorio, moraš da zaradiš , da bi zaradio, moraš da prodaš! Školuješ se za umetnika, radnika u kulturi, ali si na tržištu (između ostalog i rada). Izvoli narode, jeftini, šareno, na popustu, na akciji…Tako je umetnik i uživalac umetnosti ostao na šupljem kazanu države koja nikako nema višak vrednosti. Umetnik se ili povukao ili zanemeo, ili se transformisao u tržišno orijentisanog radnika u kulturi, a poštovalac gledao kako da napravi prženicu bez masti, jer za novac kojim bi kupio mast može da ode u pozorište, da kupi knjigu, da nađe mesto gde ima dobar film, u krajnjem slučaju da ukrade od sebe da bi sebi dao. A umetnost i kultura? Pa ko više zna šta je to! Evo nam folk reditelj na štafelaju istorije piše kako je on pročitao istinu. Neka generacija će to gledati, neka generacija će to usvojiti kao istinu, braniti je do zadnje kapi krvi, jer, po tome smo poznati.

Bili skoro, producenti iz sveta da pogledaju naše filmove, ne bi li kupili nešto i time doprineli našoj kulturnoj afirmaciji u svetu,i zadarili koju crkavicu da bi neki autor snimio film. Preovlađujuća primedba zbog koje ne kupuju proizvode naše filmske produkcije je što su teme previše lokalnog karaktera. Da li im je neko objasnio, da bi mi, bez obzira što smo ponosni na subkulturu ponudili i nešto više, ali da jedino onaj ko takve priče pravi može i da računa na porciju iz viška vrednosti države. Jel rekoh kako je  Lepa Brena postala popularna kod nas? Pa ni ona nije imala koncert u Njujorku, pa šta? Što bi se mi sekirali što država nema višak vrednosti, kad imamo naš buvljak?! Mi smo Marksa već i onako na silu učili, to je prevaziđena stvar. Nekako smo zaboravili dok nas je država terala da učimo tog istog Marksa, uspela je da stvori (neko će i o tome snimiti film) višak vrednosti, a iz toga– Valtera,koga i danas znaju Kinezi, a Šurdin šeširić nosilo pola Evrope.

E jedino što smo napravili to je nova vrednost i to bez bez viška vrednosti. Nek nam je živa zdrava! I mi, novi Jututunci i naša kulturna juhahaha!

Milunka Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107