Blago onome što ćuti….reklo je pseto kad je dobilo batine (Stevan Sremac)

Naša dosadašnja kulturna baština sadrži brojne dragocenosti , između  ostalog i i poslovice, izreke i mudrosti našeg naroda koga,  u ovo doba razdvajanja i raslojavanja po sve brojnijim kriterijumima ( eda li bi imale šta raditi kojekave agencije za zaštitu prava..i usput obezbediti koje radno mesto i ne malu platu),  te izreke i opisuju . Te osobine  u velikoj meri  utkane i u pravoslavne kodekse koji sadrže trpljenje i suzdržavanje, mnogo puta nateraju čoveka da se o njih i ogreši, vođen instiktom za samoodržanje  više nego postulatima, i da progovori i da se pobuni . Usputi,uvod je namenjen tome da nagovestim da ću ovim tekstom da zgrešim.

Polazim od izreka: „Ćutanje je zlato”, „Ćutanje zlata vredi”, „Ćutanje je pola mudrosti”, jednostavnih reči, kratkih izraza koje je smislio,po jednoj od civilizacijskih kategorizacija– običan narod. Kako je „običan narod”i smislio, on ih se najčešće i u najvećoj meri i pridržava. Ne ulazeći detaljnije u razloge diferenciranja na običan i onaj drugi narod,  jer bi se zabrazdilo duboko i u psihologiju, sociologiju, istoriju, etiku..a bogami , najviše u politiku ovde ćemo se suštine svih ovih izreka i pridržavati isključivo u sociološkom smislu  . Ali, kad se već piše onda se na neki način  i govori pa da progovorim (time i zgrešim)  sledeće:

Po svoj logici da sve ima svoju suprotnost (pa i batina) , onda bi suprotnost od izraza „običan  ” bio „neobičan” narod. Taj „neobičan ” narod  i pravi ovu vrstu kvalifikacije a najčešće  je koristi u govoru i javnim nastupima ne bi li valjda sebi obezbedio i mentalnu izuzetnost a ostalima nametnuo sliku  tora gde bi se druga (većinska) populacija, po pravilu–trebala a poželjno i morala  držati. Vojničkim izrazom rečeno, čin neobičnosti dobija se ,u našem slučaju, najčešće u Poreskoj službi prilikom predaje prijava o visini prihoda (ako je po volji i mestu u hijerarhiji  da se predaju iste), te to omogućava i poziciju  za ovakvu vrstu diferenciranja.Činjenica u ovom razmišljanju jeste  da količina novca koju  svi  (bez razlike) dvonošci zajedničkog pretka poseduju,  jeste argument koji određuje cenu a s tim i izopačeni smisao  vrednosti (cena je merilo vrednosti – K. Marks, misao primenljiva samo  teoriji socijalizma ) ne samo roba i usluga , nego svega što čini kvalitet života . Dakako,na prvom  mestu  je  zaštita vasnika novca  u  svojstvu „n”(„neobične”, „nedodirljive”,„nebrojive”… )  osobe koja njegovim posedovanjem ima pravo ( kod nas shvaćeno i  kao obavezu) da određuje cenu svih vrednosti . U  tom cilju smišljeni su  razni oblici   marketinga  koji je nama običnima postao prepoznatljiv u malim dimenzijama zahvaljujući  cenzuri i autocenzuri u medijima ( da se ne lažemo,„ u koga vlast u toga i batina” a vlast jednako novac ).

Jedan od popularnih načina modernog društva kakvo smo ga stvorili a koje je po mnogo čemu isto kao ono  od koga smo pošli rušeći ga do temelja, da „neobičan” narod postane svojta „običnom”jesu bučne marketinške  priče o pravim vrednostima. Prave vrednosti ovaj „običan” narod je u velikoj meri  spoznao  davno , čak su i izreke o ćutanju deo te vrednosti, samo što se njihovim pridržavanjem osim slavljene patnje pravoslavnog mučenika, jedina korist  ćutećeg naroda ogleda  u sposobnosti  trpljenja  samara koji „neobična” manjina zna ( i smatra to prirodnim pravom)  da natovari.

Samar o kome govorim , zna i većina ćutećih čitalaca, ima razne oblike i dimenzije , od ekonomskih do duhovnih.„ Prave” vrednosti, zna većina ćutećih čitalaca, odavno imaju cenu nesvojstvenu i neprimerenu  ovoj  vrednosti.

Ne tako davno , imali smo (po ko zna koji put ) obnovljenu aferu o kupovini diploma. Nas su naši roditelji , a i mi našu decu učimo da je obrazovanje jedna od vrednosti  (tih obeleženih izrazom „prave”koju smo naučili da zaradimo radom ne stavljajući tu reč u navodnike) , te tako , malo uz pomoć medija, malo iz interesa , malo iz ljubavi prema istini , dođosmo do toga da su i „prave” vrednosti dostupne uz pomoć novca, te da te „prave ” vrednosti imaju i tatu i mamu i gazdu i vlasnika i kupca i prodavca .

Nas su učili naši roditelji, a i mi učimo našu decu, da novac i interes nisu najvažniji već su daleko ispred njih ljubav, prijateljstvo,zdravlje, brak, porodica, deca…Kako sad živeti s tim da, a i crne statistike koje  to pokazuju kroz broj razvoda, samaca, smanjenje nataliteta usled ekonomskih razloga, takva priča nije istina .Novac je , znači taj koji podržava  „prave ” vrednosti a sve ređi  su pojedinci i porodice koje beskompromisno ostaju pri tome da to nije tako.

Nas su naši roditelji učili a i mi tako učimo našu decu da su kultura i umetnost prave vrednosti…i onda svakodnevno slušate i afirmisane  i neafirmisane (s tim da u ovim prvim ima i onih „neobičnih” i „običnih” a u drugim su isključivo „obični”  služitelji duhovnih delatnosti ) ličnosti da zapevaju nad duhovnim urušavanjem i manjkom  novca za svoj rad (a da pri tome nekako dođu i do mesta odakle će uputiti ovu govoranciju) .

Istina jeste da su kultura i umetnost večiti pastorci država i centara moći ( setimo se spaljivanja knjiga za vreme inkvizicije;sva dosadašnja  vremena kad je umetnost u državi  lutala od mecena do dželata…) ali se od jedne civilizacije  koja se diči progresom očekuje da taj progres potvrdi smislom za razumevanje i vrednovanje ( ne  samo cenu) ovih duhovnih stvari .  Tako bi bilo po nekoj drugoj logici i na nekom drugom mestu…da nije onoga što još jednom  razdvaja „obične„ i „neobične”. „Neobičan” ima poziciju i moć  da odlučuje,da raspolaže novcem,upravlja medijima i kreira marketing pa time i da utvrđuje kriterijume duhovnih  vrednosti čineći ih „pravim” i „lažnim ” u očima i predstavama ćutača.

Svesni smo da smo zatrpani kičom, šundom, prolaznom modom..  uopšteno–gomilom šarenih i plastičnih svari koje osim izopačenih vrednosti u glavama sledeće generacije ništa drugo neće ostaviti do  temelja za formiranje  naredne još izopačenije  generacije i tako do kraja…kako je i počelo… Apokaliptična vizija jeste , ali ovde i na ovom mestu ne vidi se da ide u drugom pravcu. Ćutati i ignorisati ili otići odavde ostale su kao dve jedine opcije za svestan „običan” narod.  Dovoljan dokaz za ovu tvrdnju je veliki broj naših umetnika koji se rasuo (ustalom kao i  kod ostalih  delatnosti) po inostranstvu potvrđujući kvalitet svog rada u očima nekih drugih naroda i država . Pričajući s njima uvek se dolazi do velikog problema koji muči našu „neobično”restruktuiranu državu . Stvar je jednostavna…naša kulturna i umetnička scena ovih nekoliko decenija pretvorila se u kaljavu baru  u kome je jedini izlaz biti na stepenici neke od moći koja retko ima i kamenčić duhovne mudrosti,  da ne bi  paklena vatra neafirmisanosti a time i „običnosti” progorela pete. U svakom pogledu, borba za stepenicu više je osnov  onoga što dovodi do razdvajanja na„ afirmisane”( imaju novac i/ili poziciju , vlast)  i „neafirmisane”(nemaju ništa od ovog prvog) , „neobične”(imaju) i „obične”(nemaju ništa do samar na kome nose ove prve) . Afirmisani su, u našem slučaju, uglavnom  na pozicijama ili se grabe za njih , pri tom i oni koji iz raznih razloga ne žele da zaostanu , ( kako je rekao jedan od na mislilaca „ko se želi umiliti kralju,mora se i njegovom psu dodvoravati ”) idu istim putem. I što je najgore taj niz,  okačen na lestvice kojima  beži iz pakla ( neafirmisanosti)  postaje u većini slučajeva  glasnogovorniji  o „pravim vrednostima” u kulturi nego što ih stvarno poznaju a kamo li i poseduju(jer da je tako, zar bi sebi a i drugima  dopustili ovakve stvari?).

U skorijoj prošlosti imala sam priliku da sretnem jednog od naših, afirmisanih u inostranstvu i to širom sveta , čoveka koji je svoj doktorat odbranio na Sorboni a ne na blagajni jedne  od naših trafika za deklarativno  obrazovanje, koji je , vučen nostalgijom i osećajem dužnosti prema domovini  poželeo da svoj rad objavi kod nas…računajući da,  ako bez problema objavljuje na više kontinenata i jezika  (a i to mu je deo posla kojim se bavi) zašto svoju misao ne bi publikovao i ovde.  Našao na  začuđujuću situaciju–od toga da  umesto da se ponudi naknada (što je u svetu uobičajeno, a u ovom slučaju nije ni tražena ) od njega traženo  da plati …do toga da mu je „Politika” objavila skraćenu i izmenjenu verziju , kako se zalutali istinoljubac izrazio„ u letnjim mesecima kad nema atraktivnih  dešavanja u kulturi da popune prostor”. Pri tome, boraveći po Srbiji i čudeći se pri svakom novom susretu, što familiji koja se toliko promenila da je od njega očekivala ne rođaka nego sponzora, što visokim kulturnim poslenicima koji su obučeni da pričaju  jednu  te istu priču– o materijalnoj bedi, ne pominjući ovu drugu kao da je ima u izobilju! Naš –a svetski priznat dr istorije umetnosti ,  za koga  mi „obični”ne znamo, jer nije naviknut  niti  da potkupljuje urednike  , niti da  miluje psa direktora nekih institucija kulture,  lako i brzo(  s obzirom da nije imao vremena da se zatruje medijima) došao je do zaključka  da se u Srbiji uštavio  jedini kriterijum „pravih” vrednosti u umetnosti (a ni druge oblasti ne zaostaju)  za koga svi ćutači znamo-kriterijum „neobičnih” iz  Beogradskog „Kruga dvojke”. Samo od strane drugog sveta priznati  dr , spakovao je  kofere i otišao učvšćen u saznanju da nije pogrešio ni prvi put kad je prešao granicu i da je nostalgija za rodnom grudom i moralna obaveza prema istoj  romantična predstava pesnika  . Prost primer kako „neobični” uz pomoć novca , pozicije, borbe za istu , a još bolje ako je na meti i nekakav status koji nosi vlast, guraju termin „prave vrednosti” u promet među „obične ” ćutače a da, priznate širom sveta prave vrednosti,  niti priznaju i  poznaju niti dopuštaju da budu upoznate.

Da se vratimo početku, izrekama o ćutanju. Navikli jesmo, i da ćutimo i da budemo „obični”. Samo …nije ni svako ćutanje izraz da je čovek niti nem niti bez razuma i mudrosti. Mudri ljudi su i zapisivali pametne stvari koje su govorile  o pravim vrednostima običnih ljudi . Na primer:

Klonim se ljudi koji misle da je drskost –hrabrost, a nežnost–kukavičluk. A klonim se i onih koji misle da je brbljanje–mudrost, a ćutanje –neznanje”

(Džubran)

A i ona davna civilizacija je zabeležila  duhovnu vrednost, ono što ni jedna kategorija „neobičnih” nije mogla da porekne, a što se u višeslojnom značenju potvdilo kroz činjenicu da nijedan samar nije do veka trajao:

Cum tacent, clamant. /Kad ćute, viču/.

Zato su ćutači –„obični”–opstajali, a brbljivi –„neobični” samo–potrajali!

Socijalizam nije uspeo, raj je daleko i stvar verovanja, ovde mi „obični”još uvek ćutimo na prividnom putu napretka s tim da smo od promena, obećanog novog poretka videli jedino kako se reč  tranzicija pretvara u reč  reforma,   a ova opet u restruktuiranje  a da se u svakom pogledu krećemo samo unazad. I da nije one batine s početka teksta  koju je zabeležio Sremac koja je u ovom slučaju ekonomska… najpametnije bi,( kako je rekao običan narod .„Strpljen–spašen”)  bilo živeti u mudrom ćutanju i držanju za naše viševekovne postulate koji nemaju svoj izraz u novcu i   pustiti ovu „neobičnu” bučnu manjinu  da se iskruni pričom o „pravim vrednostima” i nedostatku novca za duhovne stvari… I sačekati da odu tamo gde im je po logici stvari suđeno ( neizbežan drugi kraj batine!) – u dubinu istorije.

M.Nikolić