Ivan i Diana Vidić

Život je, u suštini zanimljiv i bogat onoliko koliko ga mi takvim učinimo. Kad čujemo za nekoga da je putovao, upoznao svet, ljude, da ima zanimanje koje nije uobičajeno, ili smo puni divljenja, možda i zavisti ili smo skeptici, zavisno koliko smo svetu okrenuti.

Ivan i Diana Vidić, Užičanin i Filipinka, bračni par koji zadnjih nekoliko godina živi u našem gradu, a upoznali su se na nekom ukrštanju morskih struja. Oboje su iz svojih matičnih država krenuli za poslom, kao fotografi, nezavisno jedno od drugog, sreli  se na brodu, i tako, uz posao, rodila se ljubav koja je pre godinu dana krunisana devojčicom, Lili. Zbog porodice koja zahteva dom, nastanili su se u Ivanovom rodnom gradu, nastavili da se bave fotografijom i sve troje grade jedan novi svet u životu i život u svetu.

—Kad ljudi putuju, žive i rade u celom svetu onda se tokom godina stekne svest o tome koliko je svet u suštini pristupačan i dohvatljiv i sa jednog mesta. Obišao sam sedamdeset dve zemlje brodom, upoznao puno ljudi, bio na puno mesta i shvatio da , osim birokratskih, granice ne postoje. Iz Užica odputovati za Beograd ili Suboticu, Niš.., to je kao da ste prošetali oko kuće, nema tu neke daljine koja je nesavladiva ili zahteva neke posebne pripreme pred polazak. Svet koji smo Diana i ja upoznali, na način na koji živi puno ljudi, dao nam je neku lakoću u savladavanju prostora isto kao i u pristupu ljudima  —priča Ivan Vidić.

Diana sluša, jer više razume nego što priča srpski jezik. Komuniciraju na engleskom s lakoćom primerenom maternjem jeziku. U stanu nemaju televizor jer je i TV program jedna vrsta nametanja granica i ograničavanja slobode razmišljanja.

Pitamo Dianu koliko joj je teško ovde, budući da tek uči jezik, navike, običaje, a kao majka, supruga, poslovni partner, sugrađanka…mora savladati toliko različitosti između dva sveta?

—Bilo mi je teško u početku, bez obzira što je Ivan stalno uz mene. Znate, kad se odlučite da negde napravite dom, da rodite i podižete dete, a pri tome ne znate ni porodicu čiji član postajete, njihove navike, običaje, način na koji razmišljaju, nemate nijednog prijatelja kod koga biste otišli ili ko bi vam došao izuzev Ivanovih, onda je to stvarno nezamislivo teško. Nemoguće je da se čovek ne oseti usamljen i nesiguran. No, posle nekoliko meseci u Užicu, polako sam počela da upoznajem ljude, da stičem poznanstva, da učim i da se uklapam. Sada, kad je Lili napunila godinu dana već je daleko lakše.

Koliko je teško bilo u običnim situacijama? Na primer, bili ste trudni i morali ste kod doktora, a ne govorite srpski jezik?

—Ivan je stalno bio uz mene. Koliko god nas je venčanje, odluka o stvaranju porodice i da da živimo ovde vezala, toliko su nas zajedničko prevazilaženja problema ove vrste još više zbližili —kaže Diana, a Ivan se nadovezuje:

—To je bilo veliko i novo iskustvo i za mene. Većina očeva i supruga je naravno uz svoje žene dok su trudne. Ja sam s Dianom bio ne samo moralno nego i fizički, na svakom pregledu kod ginekologa, stajao između nje i doktora. Preživljavao i proživljavao sam kao muškarac, suprug i otac svaki tren od početka trudnoće do rađanja detata.

Kako sada živite, koliko ste uspeli da prevaziđete sve te razlike i koliko se dobro sad osećate ovde?

—Sada sam se navikla na puno toga. Radimo ono što oboje volimo i najbolje u ovom trenutku znamo da radimo, idemo zajedno na posao, ljudi nas doživljavaju kao nešto neodvojivo, kao paket. U Manili sam imala veliku porodicu, svi oni koji se ovde nazivaju i daljnom rodbinom bili su u blizini, bili smo zajedno ceo dan, svaki obrok tri puta dnevno jeli smo zajedno, svaki događaj nekom od nas bio je zajednički događaj koji svi komentarišu i učestvuju u daljem njegovom odigravanju, tamo se tako živi, život je zajednički. Ovde imamo svoj kutak, gde smo nas troje i to je jedna jako mirna porodična situacija, toliko različita, ali mi prija. Ovde se i osećam zdravije. Jedemo prirodnu hranu iz bašte, ne kao u Manili pretežno brzu hranu. Kuvam sve manje filipinske specijalitete, za razliku od početaka kada ništa nisam znala o srpskoj kuhinji. U Manili je velika zagađenost, gust saobraćaj, ljudi se malo kreću pešice. Ako je taksi, na primer od centra grada do Tempa pet dinara, logično je da niko neće da pešači, ljudi su prinuđeni u neku ruku da postanu lenji i nemaju puno mogućnosti da vode računa o svom zdravlju —kaže Diana.

Dok Ivan dodaje:

—Dianu sam zavoleo još na brodu kad smo se upoznali. Sada je volim još više kada vidim koliko truda ulaže u ovu porodicu. Ljudi ne mogu da shvate koliko je napora potrebno da se nauče nove stvari i uvrste u život. Počev od sitnica, ona se toliko puta zaključala, jer nije navikla da koristi kvake na vratima, kod njih se vrata drugačije zatvaraju, jednostavno kako uđe tako se zaključa. Bilo je situacija da je ostajala zaključana u toaletu u kafiću ovde. Pomislite na takve, nama uobičajene situacije a da ne govorimo o nekim drugim stvarima. Njen život za ovu porodicu je zahtevao zaista veliku žrtvu —dodaje Ivan

Bavite se fotografijom. Koliko ste uspeli da se u Srbiji nađete u tom poslu u odnosu na način na koji ste navikli da radite u svetu?

—Uspevamo da živimo od toga. Fotografija je, u odnosu na ono što mi želimo i kako je zamišljamo kao posao, ovde od nekog vremena potpuno obezvređena što se tiče kvaliteta u pristupu. Imali smo nameru da radimo porodične fotografije onako kako se to radi u Americi, Kanadi, velikom delu sveta. Međutim, videli smo da ljudi ovde ne cene toliko tu vrstu fotografija niti su spremni da joj se posvete. Jednostavno, na primer, odrastanje deteta u porodici, svaki bitan trenutak kome se u savremenim porodicama u svetu poklanja toliko pažnje i angažuje fotograf koji bi to zabeležio kod nas se odrađuje privatnim foto aparatima ili mobilnim telefonima. Ljudi ne cene fotografiju kao nešto vredno, nešto što kao uspomenu možete da pogledate posle trideset godina i da se vratite u vreme kada se događaj desio.

 Kakav je stav prema fotografijama s venčanja, budući da se tim najviše bavite?

—Venčanja i svadbe su jedan od najsvečanijih trenutaka kojih se ljudi sećaju. Fotograf je taj koji je u stanju da kreira jedan magičan deo sveta, izborom pravog trenutka, pravog odnosa objekata koje su ispred foto aparata. Ako imate neodgovarajući pristup prema svemu tome što se na venčanju dešava, onda možete, napraviti gomilu fotografija na kojima su mladenci, roditelji, prijatelji samo kao eto, dokument da je nešto bilo.. Nama je bitno da svaka od tih fotografija ima svoj iraz u kojima su ljudi koji izražavaju emocije. Na primer, kada mladina majka vidi prvi put ćerku u venčanici, na njenom licu se vidi svaka emocija proživljena dok je mlada od bebe stasala do venčanice, ili, trenutak kada mladoženja prvi put poljubi mladu kao osobu s kojom će podeliti budućnost je poseban . Može se to fotografisati i šablonski, događaj je zabeležen i to je to, ali nam je stalo da se stvarno, u pravom momentu nađemo tu i na pravi način to fotografišemo. Zato mi i ovoj vrsti fotografija pristupamo drugačije, ozbiljnije, profesionalnije…Ko nas s tim pristupom želi, zove nas, a i optimisti smo. Na sajtu Ivan&Dijana Pfotographu smo pokazali na koji način mi to radimo, i  s obzirom na naše shvatanje života i sveta, na mogućnosti komunikacije i informisanja koje pruža internet, nije isključeno  da ćemo jednog dana biti pozvani u Indiju, na primer, da fotografišemo neko venčanje. Planirali smo da zimus idemo u Manilu, da Dianina porodica prvi put vidi Lili. Sve su to trenuci koji su vredni pažnje i zaslužuju pravu fotografiju.

O Ivanu i Diani je i snimljen dokumentarni film „Dolasci i odlasci”, na međunarodnom studentskom kampu Interakcija u Požegi, mada je njima svaki dan života jedan mali film. Do nekog povoljnog i pravog vetra, srećno su usidreni na Đetinji. Njihov najlepši i najbolji brod je porodična sreća, a ostalo….Lep je i širok svet, za jedan mali brodić uvek će se naći put.

Milunka Nikolić