DSC_3864

Život kao i poezija ima svoje uspone i padove, „vreme kada se rađa i vreme kada se umire” kako piše i Novi zavet, jedna od svetih knjiga na koju se naslanja suština postojanja pesnika i prevodioca francuskog jezika, našeg sugrađanina Hadži Draga Inđića. Bogata biografija i bibliografija daje mu za pravo da tvrdi  se suština života i uči i nadograđuje do samog kraja.

Iz Vaše biografije ste se kretali u nekoliko različitih oblasti. Da li je pesnički put nešto što je bilo konstanta u tim kretanjima?

—Kad sam završio srednju ekonomsku školu, nekako se nisam našao u tom zanimanju pa me je životni put odveo na Filološki fakultet, tako da sam postao profesor. Čudno je da nakon završenog Filološkog fakulteta jedno vreme ništa nisam mogao ni da čitam, ni da pišem. Imao sam jednu pauzu, a onda je nekako odjednom sve krenulo svojim tokom. Prvu pesmu sam štampao još u gimnazijskim danima, u jednom sarajevskom časopisu i to pod psedonimom. Tada sam dosta pisao i onda sam jednog dana stao, sve što je napisano zapalio, pa onda posle izvesne pauze, ponovo počeo da pišem. Izgleda da su te pauze izraz zasićenja i da je po nekad potrebno stati, razmisliti ili ne misliti ni o čemu, dok sve ponovo ne krene svojim tokom. Jednom prilikom, u tim pauzama kada nisam pisao, mislim da je to bilo 1987. godine,  pročitao sam Novi zavet za tri dana i odmah nakon toga počeo da pišem.

Šta se dešava u umu kada se čita Novi zavet za tri dana, osim utisaka, ipak je to knjiga koja zahteva dugotrajnije i pažljivije čitanje, tumačenje,vreme da se razume?

—Tada nisam znao za ono što je Vladika Nikolaj rekao, to sam kasnije pročitao, a to je njegov savet da Novi zavet treba čitati kao običnu knjigu ne razmišljajući o njemu, onda ga ostaviti po strani, i kroz nekoliko godina mu se ponovo vratiti. U međuvremenu treba čitati ostale svetootačke knjige. Kroz ta čitanja čovek sebe izgrađuje, saznaje o svojoj suštini, pa onda kad se, kasnije vrati Novom zavetu, vraća mu se s izvesnim razumevanjem i zrelijim i ozbiljnijim posmatranjem sveta što je u njemu napisano.

U svojoj poeziji, između ostalog, dosta se oslanjate na religiju. Da li je potrebno da religija pored svojih načina iskazivnja kroz pisanu reč bude i deo poezije?

—Bavim se francuskim jezikom i književnošću i izučavajući istoriju francuske književnosti zaključio sam da  skoro svi vrhunski francuski pisci u svojim knjigama polaze od motiva ili nalaze inspiraciju u Svetom pismu. Moje je mišljenje da čovek treba da piše o onim stvarima koji su suština ne samo njegovog ličnog nego i opšteg duha, a sve je to opisano u Svetom pismu.

Vaša poezija je slobodna i po formi i po načinu izražavanja. Radi li se tu o onome što nazivamo „pesnička sloboda”?

—Pesnik najpre mora sam sebe da čuva. Postoji ta pesnička sloboda, ali sve je kao i u životu, ne može te sačuvati ni puk vojske ili žandarma ako ti sam sebe ne čuvaš. Pitanje je koliko si ti u sebi i kao čovek i kao pesnik slobodan. Po nekim definicijama, strofa je period vremena od kada udahneš vazduh, da je iščitaš, dok ne izdahneš. Osim toga, jedna od teorija pesme je da ona mora imati i svoju  vizuelnu i audio formu. Pravu vrednost, po onoga ko čita pesmu ima samo ona koja, kad je čitate stvara slike a i čujete sve što vam te slike govore.

Po Vašim stihovima se vidi da ste pristalica automatizma u pisanju, pa se nekada u stihovima osete i nezgrapnost i džombe, što svakako doprinosi autentičnosti. Koliko se, po napisanoj pesmi vraćate na prepravljanje i da li uopšte dopuštate sebi da ispravljate prvobitne utiske?

—Često se upotrebljava izraz „brušenje”pesme, i kod onih koji pišu i kod onih koji je tumače. Moje mišljenje je da se nož brusi, pesma nije nož, nego izraz stanja kojim nešto opisujemo. U tom smislu mislim da je „brušenje” nepotrebno i ne doprinosi nekom boljem opisu onoga što doživljavamo i što pokušavamo da napišemo. Jedine prepravke koje radim su one kad ne mogu da uklopim redosled reči u stihu pa tu izvršim nekakvu blagu korekciju. Francuzi, na primer u njihvom Gramon, malom upustvu za pisanje pesama kažu da je zabranjeno stihovati istu reč, kao na primer trava- trava, i u tom smislu su potpuno u pravu jer se dobija na formi a ne na suštini izraza.

Niste ni poštovalac forme u pisanju?

—U početku sam se trudio da poštujem rimu prvi –drugi stih pa da onda razgrađujem u okviru te forme. Međutim nisam uspevao dobro da se izrazim. Onda sam pomislio, ako u mojim pesmama ima nešto dobro onda je to Božija blagodet a ako je nešto loše, onda je to lično moje. Kroz rimovanje prvi-treći i drugi-četvrti stih ne može baš da se oseti lepota stihova ni ono što je lično moje. Kad sam tako pisao, jedan moj prijatelj je rekao da je tako i čitao moje pesme i da ni to nije neprepoznatljivo i nepoetično. Znači, pokazao mi je da i na drugi način može da pročita i razume moje pesme, a onda sam i ja probao na taj način da tumačim neke pesnike. Svojevremeno sam se pitao, vezano za Disa, kako je mogao onako da piše? Izgledalo mi je da najpre napiše prvi i treći a potom drugi i četvrti stih i da tek onda napravi književnu kombinaciju. Međutim, shvatio sam da dok pišeš prvi, ti odmah misliš na drugi stih i da nema takvog načina pisanja o kome ti razmišljaš unapred na kombinacije i rime.

U Vašim stihovima ne postoje ni znaci interpukcije, oni su Vam suvišni prilikom izražavanja?

—Gijom Apoliner je prvi ukinuo interpukciju jer nas ona ograničava. Čim stavite bilo koji znak interpukcije, prekidate misao i onda se dobija sasvim suprotno značenje. Kad na primer neku reč stavite između dve kose crte u rečenici, vi joj ukidate značenje. Reč mora da ima više, najmanje dva značenja, a interpukcija ili bilo kakvo akcentovanje ih ukidaju. Poezija mora biti višeznačna, angažovana, slobodna…

Prevodilac ste s francuskog, preveli ste nekoliko dela na francuski i sa francuskog. Imate li nešto novo spremno za objavljivanje?

—Preveo sam dela sv. Justina na francuski, a za „Nove besede pod gorom” Vladike Nikolaja koje sam takođe preveo na francuski, tražim izdavača što je u današnje vreme jako teško. Jedan roman koji sam preveo je objavljen, za drugi nisam uspeo da nađem izdavača. Teško je obezbediti novac i za štampanje knjiga na srpskom jeziku, za prevode, nije samo pitanje novca jako problematično, nego i pitanje zainteresovanih izdavača.

Biografija:

Hadži Drago Inđić je rođen u Pozderčićima, Bosna i Hecegovina, 12.07.1956. god. Gimnaziju je završio u Višegradu, a Višu ekonomsku školu u Beogradu. U Beogradu je završio i Filološki fakultet (francuski jezik i književnost). Radni vek je proveo u Užicu a proveo je dve godine u Alzaškom gradu Strazburu na specijalizaciji za francusku civilizaciju.

Objavljene knjige (poezija i romani u stihovima): Bezbožničke ideje i nemiri; Verovanje;Možda našim brdima treba pomoć; Njenom stazom I, Njenom stazom II (Viđenje), Njenom stazom III (Uspeli smo Annie), Pravoslavni biseri, Od Adama do postanja, Monah i Ajša, pogledaj nas Blagovan, Učimo voljenje, Na putovanju i najnovija knjiga poezije u izdanju Društva bibliotekara Republike Srpske–D(j)elimično tuđinovanje (2014).

Prevod sa francuskog jezika:Alen Rob–Grije Sastajalište (La maison de Rendez–vous), izdao Nolit

Objavljeni prevod na francuski :dr Rade Vučićević Mithe et legende.

M. Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107