DSC_0702

Na neuobičajenom mestu za poeziju, u crkvi Sv.Marka, 1. novembra promovisana je najnovija knjiga Slobodana Ristovića, „Dozivanje Boga”. Neuobičajenom u smislu što bi običan čitalac od knjige sa ovakvim nazivom, i na ovakvom mestu, očekivao sasvim drugačiju poeziju. Već s prvim stihovima, vidi se da Bog kome se Ristović u ime svih nas obraća razume i čita običan narodni, ne staroslovenski jezik, da razume i obična obraćanja nas prostog sveta a ne samo uzvišena pojanja sveštenstva.

Nasumice listajući „Dozivanje Boga” srešćete i kletvu i psovku i tužbalicu i radosnicu, i zdravicu i nabrajalicu. Ristović Boga zove na slavu, žali mu se, ljut bi da ga nešto priupita al se plaši da ne „plane” u toj ljutini, pa se smiruje, al će ga na kraju ipak pitati ako zajedno sednu da popiju koju, pa kad pretera setiće se šta je ono na početku pitati hteo. Slobodan Ristović Boga doziva na način na koji ga doziva svako od nas, priča onako kako običan čovek priča s Bogom svaki dan pominjući ga i onako usput, kad uzdahne usput– „E, Bože moj, što me dade”a i „Hvala Bogu”. To je razlika između obraćanja Bogu jednog pesnika iz naroda i njegovog domaćina, sveštenika Milića Dragovića u crkvi Sv. Marka.

DSC_0709

Pesnik Slobodan Ristović i sveštenik Milić Dragović

Slobodan Ristović, Boga, u svojoj pesmi po kojoj knjiga nosi naziv zove onako kao svako od nas bedan, besan i jadan u nevolji:

Sedmi dan sam pred ovom jamom

Zovem te, dozivam, pukoše mi diple

Ostadoh bez glasa

Što se ne odazoveš?

Nije valjda toliko duboko?

Nije ti je brat kopao da joj nema dna?

Da nisi ogluveo, nesretniče i sa mnom?

Možda te bole uši,

Od kostobolje memle koja se na tebe navalila?

Doneću čuvarkuće, nacediću je nad ovaj grkljan

Dako’ koja kap u tvoje uši kane, moj jadane…

Objašnjavajući fenomen „guje” kao simbola u svojoj poeziji, Ristović je rekao:

—Nisam namerno birao guju kao neki simbol samoće, nego sam čuo od majke. Kad je nešto baš mučno, nešto baš jadno, kad je nešto bezizlazno, ona kaže „gujo moja, i sa mnom”. Ono što mi je ostalo u ušima je– „i sa mnom”. To „i sa mnom” mi nije bilo jasno dok nisam odrastao. Svi misleći ljudi, a ljudi su svi sami po sebi misleći, ako misle o dobroti, suočavajući se sa sobom i dobrotom, kada se dogodi neka nesreća kažu „i sa mnom”. Nesreća, sama po sebi, može da se zove– guja. Ali, nesreća nije nešto što ne zaslužuje našu pažnju, nešto na šta ne treba uvek da mislimo. Nesreća mora da se poštuje. Ako se ne poštuje, nije bitna, a onda ona sama po sebi narasta, raste u još veću nesreću… Zatim, uzmimo kućni prag. Kad iz kuće odu čeljad, kad kuća ostane sama, napuštena, kad počne da se urušava, mora nešto živo da ostane. Mrtva uspomena ničemu ne služi, pa su otuda ljudi izmislili guju kućevnicu. Znamo svi za tu guju, više smo je mi pod prag podgurali, ostavili je kao ključ, nešto živo da čuva uspomene…Naša prošlost, briga o prošlosti bez koje ne možemo u budućnost, je simbolično gujna. To gujište koje je u nama i oko nas nikad se od kuće nije odvojilo, ko to izgubi, izgubiće uspomenu na sebe.

Staloženo i mirno, govoreći o Bogu, kao o živom Bogu, koji je u svakom od nas, uzimajući lik i komšije i prijatelja i brata, Ristanović demistifikuje ulogu nekog neživog bića odvojenog od života i ljudi, nekog stvaraoca koji je svet i čoveka samo stvorio i onda na njega zaboravio. Istovremeno on demistifikuje i ulogu pesnika u ovom svetu, u razgovoru naglašavajući da poezija ne može i nikad nije promenila svet, ali da ima onu ulogu „koju ima cimet ili vanila kada se skuva sutlijaš, pa se odozgo pospe da dobije lepši ukus”.

Istovremeno, Ristanović sledi pravoslavno i izvorno hrišćansko verovanje da je dobrota najveće bogatstvo, da bogati ljudi, ljudi koji kažu da su bogatstvom ispunili svoj cilj u životu „faktički jestu mrtvi ljudi, jer ako si ispunio cilj, onda dalji život nema više smisla. Bogat je onaj čovek koji ima dobrotu u sebi, koji i ono malo materijalnog imetka koji ima i ako ga ima, s ljubavlju podeli sa drugim ljudima”.

Stihovi, ispisani prostim narodnim jezikom, uz korišćenje izraza koji se u prostom narodu upotrebljavaju, neki od njih u opticaju još samo u ruralnim sredinama u kojoj se, u najvećoj meri i očuvala prisnost razgovora s Bogom kao s živim bićem, prihvatljivi su i razumljivi i onom ko ne zna ni molitvu, ali vidi Boga u svakom kontaktu s drugim živim bićem. „Dozivanje Boga” je dozivanje dobrote u ljudima.

Knjiga „Dozivanje Boga”, promovisana na upravo završenom Sajmu knjiga, u Užicu se može  kupiti u crkvi Sv.Marka, po ceni od 500 dinara.

Milunka Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107