Untitled-1

Iako je 23. septembra ove godine navršeno pet godina od smrti glumice i rediteljke Sonje Savić jedna njena izjava je još uvek aktuelna:„Nepravedno su me zapostavili.” Kao da je još uvek na takozvanoj „crnoj listi” umetnika iz devedesetih godina koje nisu bili pošteđeni ni obični ljudi. U to vreme bila je zgrožena pričama o ratu i neprijatelju izgovorenim od strane mladih i naprednih ljudi. Bežeći u umetnost od stvarnosti, pokušala je da pobegne od tadašnjeg državnog uređenja i stranačke pripadnosti. Tako je i prestala da bude „podobna” za honorarni rad, emisije, serije, filmove.

Desetak godina kasnije na žalost i dalje je bilo razloga za njeno zgražavanje. Okružena lažnim vrednostima, suočena sa egzistencijalnim problemima kako sopstvenim tako i svojih prijatelja umetnika, etiketirana je kao neprilagođena. Na povezivanje njenog načina života sa drogom podsetila je da društvo u kome živimo licemerno opravdava alkoholizam i nasilje upirući istovremeno prstom u njene prijatelje koji više nisu među živima. Ne opravdavajući ništa i nikoga istakla je problem sredine koja proizvodi uzimanje narkotika, kao i pitanja ko distribuira drogu i na taj način zarađuje.

Sonja Savić

Mnogi su se bavili neproverenim glasinama o njenom životu zabrinuti za mlade generacije. Zaboravili su na njen glumački i umetnički put. Rođena u Čačku 1961. godine, živela u Beogradu, diplomirala u 21. godini zajedno sa Svetislavom Goncićem, Branimirom Brstinom, Žarkom Lauševićem, Zoranom Cvijanovićem. Sa 16 godina debitovala na filmu „Leptirov oblak“. Publici su daleko poznatiji njeni filmovi „Živeti kao sav normalan svet”, „Una”, „Šećerna vodica”, „Davitelj protiv davitelja”, „Balkanski špijun”, „Čavka”. Nagrađena na festivalu u Veneciji 1985. godine za ulogu u filmu „Život je lep”. Zatim sledi legendarna uloga u  „Mi nismo anđeli”, nakon toga „Uvod u drugi život”, „Ni na nebu ni na zemlji”, „Urnebesna tragedija”. Najteža uloga joj je bila ona u filmu „Braća po materi” u kome je maestralno oglumila staru i ružnu strinu koja je uvek „pod gasom“. Poslednjih desetak godina života posvetila se alternativnoj umetnosti filma, teatra, muzike i multimedija. Režirala „Prvi srpski tehno vodvilj”, „Supernaut –Beograd andergraund” svojevrstan odgovor Kusturičinom „Podzemlju”, „Plej” i među poslednjima „Šarlo te gleda”.

sonja-savic

Vratila se na glumačku scenu 2001.godine u filmu „Hleb i mleko” koji je nagrađen Zlatnim lavom u Veneciji, dok je film „Jug-jugoistok” u kojem je igrala dobio nagradu „Nebojša Đukelić“ na beogradskom Festu.P oslednju ulogu je ostvarila u seriji „Vratiće se rode”.

Oštar kritičar licemerja i kulturne čamotinje, odbacivala je sve tabue, ponoseći se svojim prijateljima, roditeljima i poreklom. U Čačku je još pre dve godine na osnovu 750 potpisa pokrenuta inicijativa da mali park kod autobuske stanice dobije Sonjino ime. Iako su čačanski umetnici osmislili skulpturu „Ona hoda sama kroz grad”  koja bi dominirala parkom Gradska uprava se složila sa predlogom i na tome je ostalo. U želji da sačuva uspomenu na umetnički rad svoje ćerke, Mikaina, majka Sonje Savić je porodičnu kuću u Donjoj Gorevici gde je Sonja i sahranjena, poklonila Galeriji „Nadežda Petrović“ u želji da se od nje napravi spomen –kuća Sonje Savić.

Sonja Savić

Na vrhuncu slave je pomagala mnogima, a pred kraj života u njenoj 47. godini izdržavali su je roditelji. Velika umetnica avangarde, karakterističnog glasa i pokreta, upečatljivog pogleda ranjene srne, živela je u raskoši svog talenta i intelekta uskraćena za mogućnost da svoju originalnost podeli sa drugima. Plakala je nad sudbinom svojih prijatelja govoreći u intervjuima više o drugima nego o sebi. Na njenu sahranu je došla samo mlada glumica Sonjina učenica. Ni pet godina kasnije nije drugačije. Ni knjiga „Sonja Savić-otvorena stranica” koja je na preko 300 stranica okupila autore priloga kao što su Bebi Dol, Dušan Kovačević, Slavko Štimac, Maja Volk, Darko Rundek, Koja, Mira Furlan, Zdravko Šotra,Mira Banjac, Olivera Katarina i drugi, ni dokumentarni filmovi ili izložbe nisu dovoljni da opravdaju činjenicu da osim rodbine i komšija niko ne dolazi na njen grob.

Sonja Savić

Uz tvrdnju da je ovo bedna planeta, čim smo rođeni svi smo krivi i pokvareni još 2003. godine u emisiji „Balkanskom ulicom” je rekla:

—Ljudi su mi zamerali što razmišljam o smrti. A verujte moj ideal je kratka i vesela smrt. Ne umreti u ropcu. Ni malo nije težak taj poslednji trenutak.

Možda zbog toga i epitaf na njenom spomeniku glasi:

„Sada ležiš na dnu vode

iznad tebe šaš i trava

kao leptir koji ode

kao dete koje spava

dok te ljulja val za valom

sanjamo da si nam još živa.”

Mirjana Milićević

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107