naslovna knjigokratija

 Slike naše stvarnosti kroz stare viceve

Postoji jedna vic koji se u raznim kontekstima prepričava. Glasi ovako:

„Zamole seljaka da za jednu TV emisiju opiše svoj uobičajen dan. Krene, tako, seljak: „Ustanem u pet sati, popijem jednu rakiju, izvedem stoku na pašu, vratim se, popijem još jednu rakiju, doručkujem, pa popijem rakiju…”  Tu ga prekine producent: „Ne možeš u programu toliko da govoriš o alkoholu! Reci da nešto drugo radiš, reci da čitaš knjige!” Seljak ponovo krene da priča:„ Ustanem u pet sati, pročitam jednu knjigu, izvedem stoku na pašu, vratim se, pročitam još jednu knjigu, doručkujem, pa pročitam knjigu, odem kod komšije Pere, tamo pročitam dve knjige, onda pređemo u seosku biblioteku, tamo svaki pročita još par knjiga. Kad se biblioteka zatvori, idemo kod Jove, jer on ima štampariju u podrumu.”

Smešno?! Naravno, jer asocira na mnoge koje svakodnevno gledamo, o kojima čitamo, slušamo .., od javnih ličnosti, uglađenih šefova u kožnim foteljama koji vas ponude da sednete– „ma, raskomoti se, kao kod svoje kuće!” , uvek našminkane komšinice koju ponekad kroz odškrinuta vrata čujemo kako psuje muža na sva zvona, političara koji po potrebi  menjaju imidž kao masku za  karneval, rođaka gastrbajtera sa luksuznim autom koji je posle dve godine druženja s ciglom i malterom  na Zapadu počeo da „zavija” na „njihov” akcenat, od svih lepih lica sa estrade koje gledamo na TV programu pa ih ne prepoznamo ako ih slučajno sretnemo na ulici jer izgledaju tako „ obično i zarozano”..i mnogo toga i mnogo čega još.

Nema ni nas izuzetih iz uloge seljaka iz ovog vica, jer, prosto, svako od nas, u javnosti želi da se predstavi boljim, lepšim i pametnijim nego što jeste, od najprostijeg presvlačenja iz kućnog u odelo za napolje, šminkanja, doterivanja pa do podešavnja vokabulara sledstveno društvu u kome se nalazimo. Ove naše, male, intimne stvari i nisu toliko strašne , čak šta više, nekada i deluju simpatično, zato što ostaju u dometu i domenu vica. Ponekad je zabrinjavajuće ako ovako načitanih seljaka imamo previše u javnosti  naše lokalne zajednice. No i to se brzo zaboravi, nekako preko lokalnih čuda brzo pređemo  ili se od njih branimo smišljanjem novih viceva. Ali, već na nivou društva to može da bude prilično deprimirajuća slika. Ako ovaj vic primenimo na naše društvo, ako producent koji određuje ponašanje bude realno– kapital, koji određuje sve, od programa na televiziji, knjiga koje se štampaju (stvarnih knjiga!), programa pozorišta, muzeja, kulturnh centara, onda smo mi svi osuđeni da polako, kroz prozor, vidimo jedino šta se dešava u „seoskoj biblioteci” ili„ kod Jove u  štampariji” i da većeg sela od onog koje nam taj producent ne nudi i ne vidimo i ne tražimo. Pa kako bi i znali da postoji nešto više?

Sve što smo u prilici da u javnosti vidimo, čujemo je ono što nam producent servira, a servira nam ono što on smatra da nama treba. Tako smo nešto uvezli a nešto  su nam nametnuli kao uslov da budemo deo sveta. Sve ide po toj liniji da ćemo, neosetno, postati jedan statistički prosek koga treba nahraniti samo  osnovnim znanjem, gomilom nepotrebnih informacija iz šarenih novinskih strana, zabavnim sadržajima koji će se zvati kultura, rialiti programima, modom koja izdržava gomilu odabranih „producenata”.  Činjenica je da kapital, odnosno producent iz vica određuje način ponašanja ljudi i u našoj državi a od kojih zavisi kvalitet našeg života. Mi smo po prirodi agilan i preduzimljiv narod: brzinom svetlosti u odnosu na svet koji je duže od dva veka gradio kapitalizam, snašli smo se  da preskočimo nekako to vreme kada su oni „napredovali” a mi „nazadovali” , i na prečac uvezli, može se reći da smo katkad i na brzinu uneli  sve tekovine belog sveta, ne birajući i ne gledajući  da li su dobre ili loše. Kad se nudi na rasprodaji,nije ni bitan kvalitet, a činjenica da smo materijalno osiromašeni a željni novina iz belog sveta  pa time i  upućeni na rasprodaje. Sve smo uzeli: i politički sistem i obrasce demokratije i način uređenja države, i sisteme zdravstva, sudstva, obrazovanja, kulture, drugim rečima napravili smo jedan neslan melšpajz iz civilizacijske kuhinje, pa smo od male Balkanske države koja je imala neku tradiciju i kulturu postali mešavina Turske, Španije, Amerike, Nemačke, Kine, Japana, Indije…i moguće je da još po neku zemlju na karti nismo otkrili da bi smo se i odatle mogli malo  „ obogatiti”. Koristi od ovog sistema kakav nam uzima dan po dan života, definitivno imaju samo producetni. A naša budućnost? Pa ukoliko individualno ne preduzmemo nešto za zaštitu sopstvenog kulturnog identiteta, postaćemo kao foka koja nasmejana  tapše  „načitanom” seljaku koju nam javnost natura u svim segmentima života kao lidere, idole, zvezde, vođe… Nekada smo se smejali Amerikancima u anketama koje su nam prikazivali na TV kada odgovaraju na pitanja za koja smo mi smatrali da su deo osnovnog obrazovanja i opšte kulture. Sada je već stvar drugačija–za jako kratko vreme nećemo ni znati više od onog lika iz SAD koji se, u sledećem, za nas–  srećom još uvek u vicu, dopisuje sa Turističkom zajednicom Australije na sledeći način:

Pitanje iz SAD: Možete li mi poslati raspored koncerata hora Bečkih dečaka?

Odgovor Turističke zajednice Australije: Au–stri–ja je ona simpatična državica koja se graniči s Nemačkom, koja je..ma nije bitno! Svakako, hor Bečkih dečaka peva svakog utorka uveče u Kings Crossu, odmah posle trke nilskih konja! Dođite goli, za nudiste je besplatno!

Pitanje iz SAD: Možete li mi dati neke informacije o trkama nilskih konja u Australiji?

E, sad više nije smešno! Čak i vicevi mogu da budu  ozbiljna stvar. A i naslov koji govori o nagradnoj igri je deo vica, ali i ozbiljno upozorava na stvarnost–u čemu bi sve učestvovali samo da dobijemo– nagradu! A o visini i načinu uručenja nagrade pobrinuće se neki producent.

M. Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107