“Pre neki dan samo sam još ja falio Milijanu Đokoviću iz Dubokog kod Užica da ga zamajavam, kad nije znao na koju stranu pre da udari. Gledao je kako što više da otme od obdanice i oposli sve što se mora i što je naumio. Trebalo je strnovitom baščom da pođe ovcama”– Vladimir Lojanica.
A kad stado izgna iz hlada šiprage da skokne do radionice. Zalije vrt, pokrene stolarsku mašinu, utanači dogovor sa mušterijama koje zivkaju sa svih strana. Zajaše traktor i ode u njivu. No, kad sam mu već došao naveden pričom o ljutom borcu, vrednom mravu, svestranom majstoru koji sve ume i postiže… Podario mi je sat skupog vremena.
– Krivo mi je samo što ne znam kovački zanat. Otac mi je bio kovač, jedan od boljih u celom kraju, ali je mlad umro. Od njega sam nasledio radnički gen, a nužda me je naterala da svašta naučim da radim – otvorio se Milijan.
I bacio karte na sto: Na selu može lepo da se živi, ali uz mnogo posla, toliko da ne znaš ni kad pre svane, ni kad se smkrne. Supruga i on ne odmore ni po 30 dana, bože oprosti, prekstio se Milijan, ni na crkvene praznike.
Prekrstila se i Mira, njegova desna ruka. U istom su košu, barabar sa njim radi i bori se. Imanje Đokovića nije poprište borbe za opstanak, nego za što pristojniji život.
Milijan je soj čoveka koji ne ume da zavara. Kupi te iz cuga i prvi utisak blindira do neizmenjivosti. Dobru narav takvih nepogrešivo spoznaš u stisku ruke. Pročitaš je u očima, na veđama, u osmehu, toplini, odmerenim rečima, svaka mu je potekla sa mekoćom i bistrinom. Dušu da mu preroviš nećeš naći trun drskosti, prirodno usađenu u seljaku.
Utorak je bio, a od sutradan, najavili su, trebalo je da ovlada „Lucifer“, toplotni talas što nosi sušu i vrelinu. Liči da je đavo poranio jer pakleno je pržilo u Dubokom, kao na plotni. Dokusuriće prokletinja sve što je propustio grad pre mesec dana.
E, da je Milijan gledao u nebo i čekao da mu padne s neba. Ne bi živeo u kući od 250 kvadrata, imao stado od 60 umatičenih ovaca i 20 jagnjadi, hektare pod kukuruzom, traktore sa priključcima, bašče, livade. Jedan malinjak mu je grad satro da mu više nema spasa, na njemu će na proleće posejati detelinu. Drugi, tek posađen mađarskom sortom je uspeo da izleči, još samo da ga poštedi pošast suše.
– Kažu da sam čovek sa devet prstiju i deset zanata – podigao je, raširio šake.
Nabrekle od snage, izborane, krte, velike kao lopate, udarničke. Na levoj nema mali prst. Ščepala ga je i samlela stolarska mašina kojoj je nepažljivo prineo ruku. Zaboravio je da nije okrenuo prekidač kad je nestala struja.
– Umem sve građevinske poslove, od zidanja do moleraja. Vešt sam sa stolarijom. Šest godina sam izrađivao varjače, daske i čekiće za meso, stoličice. Autovarilac sam i farbar, ovim se bavim u garaži zakupljenoj od komšije. Vozim kamion. S jeseni sam mesar, posečim na 30-40 mesta u Gostinici, Karanu, Ribaševini, parohija mi velika do Užica. Znam i sa bravarijom, nekom pčelaru sam napravio kontejner za 64 košnice. Na sve to i poljoprivrednik. Mira mi je oslonac, nekad ponese i više od mene. Ne stajemo – nabrajao je Đoković čemu su sve vične njegove ruke i hvalio suprugu.
Po diplomi je tehničar metalurgije. Strukom se bavio do 2002. kada je napustio preduzeće i posvetio se stolariji. Kupovao je alate jedan po jedan dok nije zaokružio proizvodnju. Imao je šumu, sam je drvo izvlačio svojim čekrkom, sam sekao, strugao. Godišnje spremi po 100 kubika ogrevnog drveta za prodaju. Jedan po jedan, vremenom je ovladao i ostalim zanatima.
– Bilo je slučajeva da odem u jedno selo da koljem u stoku, odatle na drugu stranu na građevinu, pa se skele trk kući u radionicu, iz nje ovcama – prepričavao je Milijan bez mrvice kukumavke ili prepotentnosti.
Valjda im sunce udarilo u glavu, nigde me alavije i zubatije muve nisu grizle kao pre neki dan pred kućom Đokovića. Otud sam jedva dočekao da pođemo. Milijan me je vodao imanjem uzduž i popreko i dično pokazivao gde šta ima, gde provodi dane, kao da su po bregovima i dolinama Dubokog za njim nikle kule i gradovi. Iskopao je bazen za navodnjavanje, bude li se zdravo dogodine će ga izbetonirati. Pratio sam ga u stopu dok je, kao da vrši smotru, oficirskim hodom gazio pored prvih redova gradom izubijanih stabljika kukuruza. Mlitave, nad suvom zemljom izgledale su kao koci bez života u nju pobodeni.
– Oporaviće se… Izdržaće i sušu… Kukuruz je borac… Neće izdati… Treba mi za ovce – hrabrio se.
Naspram njive je iznajmljena garaža u kojoj Đokovića čeka rđom najedeni kombi. Doteraće njega vešti majstor u red čim prođu livada i njiva, niko ga neće prepoznati.
Sa Đokovićem uz sebe, tumbalo mi se po glavi, čovek bi komotno opstao i na pustom ostvru.
Dole, odakle je trebalo da potera ovce, je njegova rodna kuća. Jagnjad su u njoj dahtala od vrućine.
– Iz nje smo Mira i ja došli ovde na ledinu i počeli od nule. Električar je spojio žice sa strujomerom, sve ostalo smo nas dvoje uradili, bez ičije pomoći. Sami smo doveli struju, vodu, iskopali temelje, ozidali, postavili crepove – jednom rukom je pokazivao stečenu kuću, drugom upirao niz kosinu u pravcu nasleđene koju je pretvorio u radionicu.
Može, uporno je ponavljao, upornije od sunca koje nije popuštalo gas, u selu lepo da se živi uz puno rada i malo sna. Na svako grlo ovce ima po 7.000 dinara subvencije. Po istom osnovu ubere 2.000 za jagnjad, a skoro je 20 prodao. Za sada je spremio hiljadu i po bala sena, trebaće mu još 500 da mirno zazimi.
– Kad je šurak umro na imanju Zbojštici, 20 kilometara odavde, ostala je njegova imovina. Da ne bi zarastala u korov započeli smo da se bavimo ovčarstom. Otuda dogonim deo sena, najveći deo mi je sa livada pod zakupom, nešto malo imam i sa moja tri i po hektara – pričao mi je Milijan.
Žalio se da mu dan nikad nije dovoljno dug. Ostavio sam ga da ukrade od ovog što je odmicao.
IZVOR: Oglasna Tabla Užice
Za još vesti pratite ERO
