Verovatno ne postoji ni jedan stan u kome je porodica sa malim detetom da nije imala jedan problem, zbog koga najmlađi član obično bude kažnjen. Problem su iscrtani zidovi. Dete, posle govora, kao način izražavanja najčešće koristi crtež. Kad mali „Pikaso” krene u školu, umesto zidova tu su blokovi, sveske i likovno vaspitanje. Šta je sa kreativnošću iz ranog detinjstva? Posle prve kazne i zabrana šaranja po zidovima, vaspitači , kasnije i učitelji imaju progam rada u obrazovnom sistemu. Kreativnost je u sukobu sa šablonom koje nameće sistem obrazovanja, te je za njegov razvoj potrebna posebna pažnja i podrška.
„Mali atelje” je Udruženje za podršku i razvoj stvaralaštva koje u svom programu rada, između ostalog ima i rad sa decom na razvoju kreativnog izražavanja. Udruženje vodi mr Kristinka Selaković, istoričar umetnosti, likovni pedagog i asistent na Metodici nastave likovne kulture na Učiteljskom fakultetu, koju smo posetili povodom izložbe dečjih radova koju je nedavno organizovala u Regionalnom centru za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju. O svom radu sa decom mlađeg školskog uzrasta, Kristinka kaže:
—Stvaralaštvo nije nešto što se može direktno tražiti od deteta ili mu se nametnuti, podučiti ga u kreativnosti, jer su ti postupci u suprotnosti sa njegovom prirodom. Stvaralaštvo je moguće graditi kao osobinu i stav ličnosti da bi se potencijali koje nosi svako ljudsko biće obogatili, razvili i oplemenili.
Posmatrajući dečje radove koji su nastali u okviru radionice „Mali atelje” iznenađuje raznovrsnost ne samo motiva nego i načina kreativnog izražavanja. Tu su slike rađene u tehikama – akvarel, tempera, gvaš, kolaž, mozaici od papira i od keramičkih pločica, oblikovanje bojenim testom, glinom, tu su i maštovite papirne kese sa elementima kolaža nastalim od kolažiranog papira, odnosno od samostalno pripremljenog papira prilikom trošenja ostataka boja na jednom od listova bloka.
Mr Kristinka Selaković o motivima svog pedagoškog rada sa decom kaže.
—Osnovni motiv i cilj mi je da sačuvam i razvijem kreativnu snagu koju u sebi ima svako dete. Suština je u toma da sputavanje kreativnosti vodi njenom gušenju a kasnije i gubljenju. Zaista, iz iskustva kao i prema nekim istraživanjima, kreativni razvoj u svom osnovnom vidu počinje od treće godine i naglo se razvija do šeste (to je takozvano ekspresivno i produktivno stvaralaštvo). Posle toga ulaze u fazu inventivnog stvaralaštva, koje traje tokom čitave osnovne škole. Nakon tog perioda kreativnost stagnira ili opada.
Govoreći o pristupu i metodima, Selaković ističe:
— Ovde tačno prepoznajem kakvo je dete, da li je više crtački tip – kad mu više „leži” linija, crtež, a ima, s druge strane dece koja uživaju u boji, u ekspresiji, u slikanju. Pitanje kako pomiriti te dve stvari u jednom detetu, kad ono na časovima likovnog obrazovanja ima, po progamu i jedno i drugo, pri tom i vajanje, modelovanje od raznih materijala? Osim toga, dolaze deca koja su iz ranog detinjstva donela u sebi samo jedan motiv, to obično bude neki lik iz crtanih filmova koje gledaju ili nešto slično i samo to crtaju. Tu je zadatak razbiti tu koncepciju. Na primer, imala sam dečaka koji je izuzetno talentovan, maštovit, kreativan ali se najbolje izražava linijom, crtežom. Da bih nešto drugo postigla, ne remeteći njegove navike na način koji izaziva neku vrstu traume, zabranom ili slično, davala sam mu četkice sa jako tankim vrhom da bojama i takvim četkicama koje podsećaju na olovku, slika, ili cepkanjem, a ne seckanjem papira radi kolaž i rešava problem bojenim površinama i praveći razne forme.
Polaznici ove radionice rade raznim tehnikama, koje u školi koriste deca starijih razreda, i ti radovi su vrlo uspešno urađeni. Kako ih motivišete?
—Dečije stvaralaštvo ne smemo sputavati već samo podsticati raznim metodičkim postupcima, deci se posvetiti individualno, bodriti ga i hvaliti i razgovarati o njihovom procesu i finalnom produktu. Ovde su i radovi koji su nastali kao odraz onoga za šta se zalažem, a to je da se u likovno obrazovanje uključi intenzivno posmatranje i doživljavanje umetničkog dela. Pod likovnom aprecijacijom podrazumevamo uvažavanje, estetsko reagovanje na umetničko delo, aktivno posamtranje umetničkog dela; to je sposobnost razumevanja i uživanja u umetničkom delu, dakle mogućnost zapažanja i prihvatanja likovnosti u umetničkim delima i uspostavljanje odnosa prema umetničkom delu. Iako naši udžbenici za likovno obiluju reprodukcijama, samom posmatranju, učenju da se shvati, razume i otkrije suština umetničkog dela, ne poklanja se mnogo pažnje. Takođe, smatram da je negovanje kulturnih navika kod dece, odlaskom u Muzej i Galeriju na izložbe likovnih dela, takođe veoma važno. Rađena su brojna istraživanja o tome kako deca doživljavaju umetničko delo, i na osnovu njih, čak i deca predškolskog uzrast mogu da posmatraju, dožvljavaju i reaguju na umetnička dela. Izdvojila bih jednu zanimljvu radionicu koju sma nazvala Mogu da vidim muziku. Prvo smo posmatrali i razgovarali o slici Kompozicija VI, delo čuvenog ruskog umetnika Visilja Kandinskog. Potom su deca, slušajući Mocarta, zatvorenih očiju crtala po papiru, onda su dalje slikali površine i na kraju crnom temperom izvlačili linije. Bila je to odlična korelacija sa muzičkom kulturom. Rezultati ovakvog rada su krajnje iznenađujućeg kvaliteta, vrlo ekspresivni i koloristički bogati.
Ovde radite dosta tempera tehnikom, šta mislite da li deca mogu da svaladaju ovu tehniku na mlađem školskom uzrast za koju umetnici smtaraju da je vrlo zahtevna?
— Na časovima likovne kulture u školi, deca teško izlaze na kraj sa ovom tehnikom. Ni sama ne znam zašto. Pošto su tempera boje guste i pokrivne one omogućavaju deci da slikaju boju preko boje, što s jedne strane olakšava slikanje jer se greške lako mogu prekriti. Međutim, dece vrlo često gube vreme na crtanju pre slikanja i onda se crtački tip deteta zanese, crta vrlo sitne detalje, a onda kada treba da slikaju temperom, oni se izgube u bojenju tih detalja, često neprilagođenim i lošim četkicama i tako ne mogu da postignu spontani slikarski izraz koji ova tehnika zahteva. Ono na šta ih ja upićujem jeste da odmah slikaju, prvo skicu rade bojom, a onda rade podslik što znači da jednolično oboje veće površine, a onda doslikavaju, mešanjem boja traže razne nijanse, jednostavno se igraju boajama. Posmatrala sam ih kada, na primer, slikaju zimski pejzaž. Svi prvo dohvate belu i crnu boju jer kažu da sivom žele da dočaraju senku, a sneg je beo. Tada ih učim da posmatraju prirodu, da gledaju slike velikih majstora, da gledaju impresioniste koji nisu koristili crnu boju i da sami vide ima li na toj beloj snežnoj površini i nekih drugih boja – plave, ljubičaste, smeđe…., Učim ih da gledaju svet oko sebe.
Na osnovu razgovora sa prof.mr Kristinkom Selaković, čini se da su sva deca kreativna i željna likovnog stvaralaštva, samo „ih treba podsticati, bodriti, raditi sa njima a ne sputavati, gušiti, i nametati šablone i stereotipna rešenja. Kreativan pojedinac uočava, vidi, doživljava, kombinuje stvari i pojave na nov, svež, neuobičajen način, stvara nove ideje i dela”. Selaković dalje ističe da je „Prevaziđeno shvatanje da su stvaralačke sposobnosti privilegija pojedinaca koji su igrom slučaja nagrađeni posebnim talentom, sve više se prihvata da je kreativnost, kao opšte ljudski potencijal i potreba, prisutna u svakom detetu.”
Dakle, prva škrabanja dece na zidovima ili listu papira samo je znak da dete, i pre nego što je progovorilo, kreće da iskazuje svoje emocije, želje, potrebe, maštanja, nadanja… Mi smo tu da mu tu potrebu ne oduzimamo već da negujemo i da ga podstičemo na likovno stvaralaštvo dok dete to želi.
Milunka Nikolić
