Drugi dan Jugoslovenskog pozorišnog festivala prošao je uz predstavu Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice, „Grebanje ili kako se ubila moja baka” po drami Tanje Šljivar a u režiji Selme Spahić. Publika je na kraju glasala prosečnom ocenom 3,34.
Kada je objavljena ocena publike, na okruglom stolu nakon predstave, neko iz redova prisutnih prokomentarisao je začuđeno „Samo?!”.Verovatno nakon sinoćne tišine u predstavi „Kuhinja”, ova govorljivost teksta koja je doprinela utisku dinamičnosti je izgledala potcenjena.
Radnja teksta smeštena je u jednu fiskulturnu dvoranu škole, koja po elementima scenografije nosi obeležja i ratnog logora za zarobljenike, što asocira na zadnji rat u Bosni kada su škole pored osnovne pedagoške namene imale još po neku funkciju. Glavni likovi su deca, učenici škole koji u svom dečijem svetu igre, odrastanja, kratkih dečijih iskustava tek formiraju svoje karaktere odraslih ljudi. Tu je na početku i na kraju predstave učiteljica, tek naznaka sveta odraslih koji određuje okvire odrastanja i granice u kojima se formira dečija ličnost. Nesvesno, govoreći svoja iskustva, svoje planove, svoja osećanja, kroz igru i međusobne odnose, ta deca su slika jednog socijalnog miljea društva u kome odrastaju. Karakteri likova koje je odredila rediteljke i pisac teksta, a koje glumci ovog pozorišta odličnom igrom pokazuju na sceni, su u stvari karakteri budućih odraslih ljudi koji odrastaju u određenom istorijskom trenutku koji se, na ovim prostorima (prostorima Balkana kome i pripadamo) ponavljaju u jednoj cikličnoj spirali. Ne nedostaju ni nacionalistička određenja, ni zajedničke želje, ni sebičnost, okrutnost i surovost, ni emotivnost trenutka koju nosi ljubav i budući rastanak, ni neizvesnost budućnosti a ni deformisanost ličnosti pod teretom lične prošlosti. Čisto dečije prihvatanje stvarnosti u tom trenutku onakvom kakva jeste, bez upitanosti za razloge ili zabrinutosti za posledice, to je suština jednog dela vremena koje provode zajedno, odvojeni od sveta odraslih. Deca jednostavno prihvataju i da su žrtva nasilja u porodici, i da su dete ratnog profitera, i da su bolesna i nepokretna u invalidskim kolicima, da su ih roditelji ostavili da sami odrastaju ili imaju pouke roditelja koje su ocenili kao smešne ali kojima će se na kraju ipak prikloniti.
Deca imaju i jako bitnu baku, imaginarni lik koji je simbol predaka, ono što svaka porodica ima, neko svoje porodično stablo, a koje, po potrebi u datom trenutku, ili stavlja kao simbol ponosa ili ga ismeva, ili mu daje marginalnu ulogu u jednom podrugljivom kontekstu ili ga stavlja na pijedestal preuveličavajući svoje poreklo. Ljubav, simpatija, zavist, prijateljstvo ili okrutnost u međuljudskim odnosima u dečijem svetu.
Društvo kao kategorija uvek ističe koliko je bitan odnos sa decom, škola i porodica kao dve osnovne ćelije društva, ono što autorka simbolično naziva košnicom i uloga pedagoga i roditelja kao matica kod pčela. Jedan začarani krug u kome jedna generacija vuče sa sobom svoje korene i na osnovu njih vaspitava svoje potomstvo, a ovi opet njihovo, to je u suštini drušvo koje samo sebi određuje mogućnosti socijalnog razvijanja i porodice i vaspitnih ustanova.
Deca u ovoj predstavi su samo slika jednog, na tren istrgnutog segmenta tog društva. U njihovom svetu vidi se i surovost prema onima koje je priroda onesposobila za jedan normalan život u vidu hendikepiranog druga, prema kome u zavisnosti od trenutnih potreba ili imaju prijateljski odnos ili ga okrutno odbacuju vređanjem i stavljanjem na mesto na kome pripada shodno svojim fizičkim mogućnostima i koje oni smatraju da je sasvim normalno u odnosu na te mogućnosti. A taj hendikeprirani lik se bori da bude prihvaćen, da mu se ukaže pažnja i briga koju kao ljudsko biće zaslužuje, čak i služeći se guranjem prsta u oko svoje majke koja zaspi zanemarujući potrebu da ga presvuče.
U svakom trenutku, od početka do kraja, mizanscen predstave je geometrijski i likovno savršen, bez ijednog momenta ispadanja iz razvoteže. Prateći kretnje glumaca nikad se ne dolazi u situaciju da nešto iskače iz kompozicije, niti da je balans bilo čime ugrožen. U odnosu na priče dece koje počinju i završavaju se trenutnim utiscima ili opisom trenutnih želja, mizanscen je apsolutni kontrast koji daje jednu sliku skoro matematičke tačnosti i geometrijske proračunatosti.
Za ljubitelje pozorišta koji vole dinamična dešavanja na sceni, jednu trenutnu sliku našeg stanja, ova predstava je zaslužila onaj komentar s početka teksta. Za onaj drugi deo publike, zasićen dnevnim ukazivanjem na stanje porodice i škole kao uslova u kojima odrastaju naša dece, predstava „Grebanje ili kako se ubila moja baka” je samo jedan večernji igrokaz.
Milunka Nikolić
