Već skoro 30 godina poznata je priča o Elzearu Bufijeu–čoveku koji je sadio drveće; od pustinje je napravio prvo baštu, pa šumu , pa na kraju i čitavo selo. Znamo i šta je kapetan Nemo u Žil Vernovom romanu „20 000 milja pod morem” uspeo da napravi od plodova mora. Ideje iz tih fantastičnih priča nekada ostanu samo na stranicama knjiga ili u snovima, ali ima i ljudi koji ne dozvole da stvarnost izgubi značenje fantazije. Zoran Stefanović (43) iz Šljivovice nije imao more, ali je i reka Sušica bila dovoljna da napravi mali raj!
Koristeći se otpadom koji je reka donosila u vidu granje, delova stabala ili prosto zalutalih ili bačenih kanti i drugog plastičnog materijala, Zoran je uspeo da napravi lep park . Sve je počelo tako što mu je smetala divlja deponija preko puta njegove kuće u Šljivovici. Očistio je deponiju, ali je i primetio kako je tu „čistina” ali je iza nje sve zaraslo u korov i šiblje. Prvo što je uradio je da tu, na mestu deponije, napravi stočić i klupice –da može da se sedne i popije kafa.
Jako dobro znamo da čovek u selu, koji nije došao samo da se nadiše čistog vazduha i odmori od obaveza koje nameće grad kao radna sredina, ima šta da radi. Tako je, mic po mic, Zoran uklanjao korov i otpad pored puta kako bi proširio čistinu. Reka je i dalje nanosila otpad, a on se njim služio kao darom prirode i od granja pravio ogradu, od kanti–saksije za cveće, od dasaka –klupe, stare palete su poslužile kao sto, a konopci, šljunak i kamenje bili su , znalačkim okom i ukusom esetete– materijal kojim se ulepšavao mali raj. Park je vrlo brzo premašio dužinu od deset metara, a Zoran se dao na bojenje, lakiranje i doterivanje ograde, mostića, klupice..
„Da nisam ulepšavao sav ovaj otpad, ovo me ni stajalo ni dinara”–u šali je govorio Zoran. Zaista, da se primetiti kako ceo poduhvat, osim za bojenje i lakiranje i nije mnogo koštao jer je sav materijal poklonila priroda a donela reka.
Na naše pitanje da li planira da počne da radi kao većina koji ima tako lep ambijent na raspolaganju– da naplaćuje piće i kafu oduševljenim prolaznicima koji u sve većem broju svraćaju da vide njegovo delo, Zoran je rekao da mu to nije ni ideja ni namera i da ljudi danas ne shvataju da nije sve u novcu i interesu, već da ima i nekih stvari koje se rade iz ljubavi. Njegove ambicije po pitanju ovog parka idu u pravcu njegovog proširenja i estetskih doterivanja jer ima i materijala u izobilju ali i ideja i strpljenja da ih realizuje.
Gledajući ovo Zoranovo delo,čovek ne može a da se ne zamisli o ljudima- i o onima koji rade nešto i stvaraju iz ljubavi, i o onima koji rade samo i isključivo za novac, a i o onima koji nikad ništa neće uraditi.
Za kraj još nekoliko slika. Počinjemo od današnjeg izgleda:
A ovako je nekada bilo na Sušici:
Dok ne dođete lično, ovo je pogled s puta kojim stižete do parka:
Za ljude s idejom uvek je vreme i mesto!
autor: Radovan III Jovičić
