DSC_3334

U sali Čitališta Narodne biblioteke, u četvrtak 10.aprila održana je promocija knjige „Dozivanje Boga” našeg pesnika Slobodana Ristovića. U okviru promocije govorili su direktor biblioteke Dragiša Stanojčić, protojerej Milić Dragović i ispred izdavačke kuće „Žiravac” koja je objavila ovo delo– Zoran Nedeljković.

Na početku večeri, uvodnu reč dao je Dragiša Stanojčić koji je ukazao na antropološku tematiku kojom se Ristović bavi, citirajući  Jovana Cvijića koji je ukazivao na to da sve umne ljudske delatnosti mogu biti objašnjene uticajem geografskih i demografskih uslova u kojima živimo, te tako, Slobodan Ristović promišljajući kroz  svoje hercegovačko poreklo ukazuje i na sudbinu Srba i njihovog arhetipa, poteklih iz „ljutog kamena na kome čovek mora da ostane kao mahovina ili ga nema..”.

Isped izdavača, Zoran Nedeljković je pročitao pismo pristiglo iz Australije, iz  Brizbejna, od strane mr Dragana Tepčević, poreklom iz Gacka, koji radi na doktorskoj disertaciji na temu stvaralaštva Slobodana Ristovića. U pismu se ističe:

—Slobodan Ristović je jedan od najznačajnijih srpskih pesnika s početka XXI veka. Ko neće da poveruje u ovu konstataciju nek prelista neku od dvadeset objavljenih knjiga pa nek onda vidi da li je ta ocena ishitrena ili neutemeljena. Ristović je i romanopisac i pripovedač ali, i pre i nakon toga–pesnik, jer sve što je napisao i objavio se čita ili piše kao jedna velika pesma svojoj zemlji u kojoj cvile napuštene kuće i ognjišta, svojim roditeljima kojima zahvaljuje čitav život što su ga od detinjstva formirali onakvog kakav je ostao celi svoj vek u svom Bogu jedinome i istinome, koga je , pred kraj svog književnog delovanja počeo da doziva i da sve češće ulazi u dijalog s njim. U književnosti se javio 1982., kada je napunio 30.godina , odnosno kada je sačekao da sazri sve ono o čemu je promišljao do faze kada zavređuje da se stavi na papir, te da bude siguran da je zanatski spreman da sve to iskaže čistim srpskim jezikom.

U pismu iz Australije se izražava i prekor učenim ljudima i institucijama koje u delima Slobodana Ristovića za više od trideset godina književnog rada na „čistom, maternjem jeziku u kome nema ni natruha tuđeg” nisu posvetili dovoljno pažnje i poštovanja , ne udostojivši ga nijednom nagradom, čak ni onom za „postojanog čuvara jezika srpskog” .

Protojerej Milić Dragović, pročitao je svoja zapažanja i utiske o Ristovićevoj poeziji:

—Proživljavajući tvoje stihove otkrivam trojičnost tvoga bića, duboko religioznog pesnika koji se rve sa Bogom živim i istinitim duže od starozavetnog patrijarha Jakova koji se čitavu noć sa njim nosio, a ti–ceo život, gujo i samnom. U tvojim rečima vidim, i bez očiju, osetljivog čoveka koji ne prihvata zemaljsko zlo kako zbog nesrećne sudbine svoga naroda tako i zbog urođenog temperamenta. Na kraju, osećam i tvoje domoljublje, tvoju nadu da se dozovemo pameti, da slepi kod očiju progledamo i izađemo iz sopstvenog zaborava..

DSC_3324

Slobodan Ristović je o svom delu rekao:

—Moja knjiga „Dozivanje Boga” nije proistekla iz razmišljanja o Bogu, nego je Bog razmišljajući o svima nama meni podario te reči koje su iz mene isklijale. To su neke klice koje ja nisam tražio, to su klice koje su se našle u meni. One potiču još iz knjige „Čemerište”objavljenu pre nekoliko godina, pa kroz narednu, „Gujina gozba” došle su do knjige „Dozivanje Boga”. Čudna istina o ovoj knjizi je da je napisana u telefon, u vožnji, dok su me drugi vozili na posao, dole u Hercegovini, i nisam je čitao dok je nisam prekucao, a i kasnije je nisam čitao dok nije objavljena i sada znam o čemu se radi. Kada sam pisao ovu knjigu, na isti način kao i one pre nje, počeo sam da osećam svakim danom sve veću samoću. Biti sam, danas verovatno više nikom nije teško. Pun je grad usamljenih ljudi, na stadionima sede usamljeni ljudi…Moja samoća se najviše utemeljila u Hercegovini.

„Proglodalo vreme tavanicu,

Viri trska ko iz kože rebra.

Juri pauk muhu pomamicu,

Peva moljac iz plesnivog hleba.

Pred kapijom cvili zemlje grumen

Iz očevog grkljana ispao.

Ispod praga guja nokte seče

Neko je bosom nogom stao.

Majka stara s grobom razgovara,

Krezav lanac bunar zatrpava.

Vuče pašče avlijom opanke,

Pustoline moje žive majke.”

Kad čovek ostane sam, najveća muka mu je da to prizna. Ja sam duboko uveren da čovek ne može da ostane sam. Uz njega ostane Bog, a u kući i uz kuću čoveka koji misli da je sam, pod pragom ostane kućna guja.Boga nikad nisam smatrao nekim ili, ne daj Bože–nečim, što se ne može osetiti, videti, nekoga sa kim se ne može razgovarati. Oni koji su me ostavili nikad me nisu ni čuvali, a onaj koji me je čuvao nikad me neće ostaviti.

„Nemam više s kim da se zdravim,

Pa sednem kraj kamena.

Naslonimo se jedan na drugoga,

Razgovaramo,

Razgorevamo.

Ne razaznajemo se.

Isto ječimo, prskamo i krunimo.

Blizniji smo od očiju.

Kažem mu:

Bog ti pomog’o!

Mora da smo braća!

Ako nismo, onda si mi majka

Ili sam ti otac.

Braća smo sigurno,

Pošto sam ja kamen,

A ti –ja!”

DSC_3381

Prisutnima se, na kraju, obratio i Dragiša Stanojčić, upozorivši na trenutno stanje srpskog naroda koji izumire, na zemlju Srbiju koja polako postaje pusta kao Hercegovački krš.

—Svake godine 35 000 ljudi više umre nego što se rodi. Svaki rat pokosi više nego što je reprodukovao mir. Srbija ima 200 sela u kojima nema ni jedan stanovnik, a 150 sela u kojima nema mlađeg stanovnika od 65. godina. Srbi su jedan od naroda koji intenzivno nestaju. Ne treba nama ni jedan drugi neprijatelj. Oko 2 000 naroda je nestalo u dubini istorije kao da ih nikada nije bilo.

Veče je završeno poezijom Slobodana Ristović:

„Bože, gledam te,

Nešto si se osamio.

Skolile te nevolje,

Ko nas kamenje…”

Knjiga „Dozivanje Boga” košta 500 dinara i može se kupiti  u crkvi Svetog Marka.

M.Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107