Život nameće mnoga iskušenja– često imamo običaj da kažemo, nekada ovaj izraz koristeći i kao opravdanje, ali zaboravljamo da neka iskušenja i sami biramo. Jedno od njih, to dobrovoljno bacanje u vrtloge zadovoljstva i patnje, iskušenja i realnih mogućnosti, jeste– izabrati umetničko zanimanje. Nije reč samo o materijalnoj nesigurnosti, od strane države neodgovarejućem  tretmanu ovog zanimanja nego i o iskonskoj težnji umetnika da na svoj način preoblikuje postojeće, materijalno i duhovno stanje, u neko novo, težeći njegovom oku prijemčivom savršenstvu.

Davor Dukić  (1979.) je  vajar mlađe generacije koji se, ne samo posvetio ovom umetničkom zanatu, nego i obrazovanju generacija koje dolaze na umetničku scenu kao predavač na Beogradskoj politehnici. Do sada je imao pet samostalnih izložbi a njegovi radovi su viđeni na brojnim grupnim izložbama u inostranstvu (Amsterdam, Kijev, Zagreb, Strazbur…), učestvovao je na više Sajmova umetnosti. Autor je više javno izvođenih radova. Ponosan je otac  dvojice dečaka.  Utiske o vajarstvu, njegovim delima i životu rado je podelio sa nama.

O počecima…

Kad čovek u sebi oseti stvaralački nagon, radoznalost, kreativnost..recimo u detinjstvu, koji su prvi pokazatelji da će se usmeriti na umetnost? Kako ste znali i kad ste otkrili i poželeli da se bavite umetnošću?

—U mom sećanju na najranije detinjstvo, crtež stoji kao deo potrebe rešavanja frustracija, pobeđivanja strahova, ali i potrebe za maštanjem. U tom  periodu nisam imao svest o tome da ću se baviti umetnošću, to je bila nužna potreba neverbalnog izražavanja. Još od malena sam provodio sate nad jednim crtežom, a kako su ljudi oko mene primećivali da je to „lepo” i zanimljivo, nekako je rasla i želja da se taj rad nastavi. U osnovnoj školi sam shvatio da samo time i želim da se bavim. Uz veliku pomoć i podršku tadašnje nastavnice likovnog a kasnije i velikog prijatelja– Aleksandre Šaranović, shvatio sam koji je to put preda mnom i u kom pravcu treba da krenem.

Šta Vas je to opredelilo baš za vajarstvo?

—Prilično dobro se sećam tog momenta. Bio sam u trećem razredu Škole za dizajn…Došao sam do neke količine gline i počeo da modelujem glavu muškarca…Moram da priznam da sam se tada iznenadio koliko je glina za modelovanje pružala mogućnosti da se bavim formom na način na koji sam se bavio i u crtežu. Gradio sam taj „portret” polako i dugo, dodavao i oduzimao masu, menjao oblik i pokret. Može se reći da sam do vajarstva došao preko crteža i da me senzacija o formi i oblikovanju najviše privukla skulpturi. Nakon prvog iskustva s glinom, postalo mi je jasno da je vajarstvo vid umetnosti kojom ću se baviti u životu, a ne slikarstvo.

O inspiraciji, materijalima...

Pesnik u prirodi vidi reč, slikar boje..Šta Vi kao vajar vidite?

— Možda će zvučati kao opšte mesto, ali neverovatna raznolikost prirode jeste uvek nepresušni izvor inspiracije. Ljudski rod nije imun na lepotu koja potiče iz prirode– na beli oblutak u potoku ili na teksturu stogodišnje masline..Svi segmenti i materijali u prirodi se slažu logično..prirodno! Priroda nije samo estetski bogata već i funkcionalno opravdana. Od molekularnog nivoa , pa preko biološkog..u pitanju je samo precizna inženjerija prirode , božanskog dizajna. Čovek svojim dizajnom ne može parirati tome, naše je samo da primenimo i sledimo logički red koji postoji oko nas.

Postoji li za Vas kao vajara materijal koji je posebno drag za obradu, oblikovanje i šta Vas  opredeljuje u izboru materijala kojim ćete se izraziti?

—Zapravo, ja nemam „omiljeni” materijal za izradu skulptura. To najviše zavisi od ideje rada koga izvodim. Cenim i volim tradicionalne materijale za vajanje kao što su kamen i bronza koji zbog svoje postojanosti i lepote toliko traju u istoriji umetnosti. Iako u mojoj umetničkoj praksi koristim „nove” materijale, mislim da korišćenje savremenih materijala ne određuje mesto dela u savremenoj umetnosti. Postoji veliki broj umetnika koji u tradicionalnim materijalima stvaraju ozbiljna dela savremene umetnosti. Ja preferiram modelovanje: počinjem od gline i plastelina, pravim modele koje kasnije odlivam u raznim materijalima: gumi, poliesterskoj smoli, metalu..

Novi materijali koje Vi koristite nama kao posmatračima odaju utisak lakoće u oblikovanju jer su po prirodi elastični i prijemčivi za modelovanje. Da li je to tako? Šta je draž rada s takvim materijalima?

—Ti materijali su izdržljivi i dugotrajni. A po mom mišljenju, oni u sebi nose i duh današnjice. Forme u gumi i poliesteru dobijam odlivanjem , to jeste ulivanjem u kalup dobijen otiskom objekta modelovanog u glini ili plastelinu. Moram da primetim da se iza tog utiska lakoće i prijemčivosti krije mukotrpan proces koji se sastoji od oblikovanja forme u materijalu koji je podatan – plastelin ili glina, pa potom uzimanje otisaka i ulivanje gume u kalup. Kod silikonske gume postoji senzacija taktilnosti, mekoće, elastičnosti..Sam materijal dopušta posmatraču da dodirne i oseti formu na drugačiji način od tradicionalnih materijala. Za skulpturu kojom se ja bavim vrlo je korisno što silikonska guma može dočarati transparentnost i elastičnost ljudskog mesa, kože..Sa druge strane, kod poliestera pronalazim neke druge kvalitete– to je materijal koji ima praktično neograničenu mogućnost igranja sa bojom i dozvoljava realizovanje fizički teško izvodljivih oblika u tradicionalnim materijalima.

Budući da je u osnovi svake umetnosti lepota i harmonija i težnja umetnika da je dostigne i prikaže, a istoričari umetnosti to svrstavaju prema pravcima, kako biste Vi lično okarakterisali Vašu umetnost bez kategorizacija teoretičara?

— Danas je teško govoriti o lepoti i harmoniji u umetnosti a možda još teže izaći iz okvira kategorizacije koje je sistem umetnosti postavljao vekovima unazad. Mislim da je najvažnije biti iskren u stvaranju. I –ostati veran svojim principima! Pre desetak godina svesno sam doneo odluku da svoju umetnost ne želim da učinim prijemčivom zakonima tržišta ako uzmemo uslovno pojam tržišta u umetnosti. Shvatio sam da želim da radim meni lično interesantne radove koji imaju veze s onim što sam ja– s mojim odrastanjem, životom i društvom oko nas.

O svom delu, umetnosti u savremenom shvatanju…

Igračke iz opusa „Odrastanje” su ne samo sublimacija detinjstva nego uspostavljaju odnos sa odrastanjem, zrelošću..Da li ih posmatrači tako doživljavaju..kakav je Vaš utisak sa izložbi?

— Ljudi koji se prvi prut na izložbi susretnu sa mojim radovima često ih doživljavaju kao specifičnu vrstu igračaka. U mojim skulpturama ja pronalazim ne samo ludističke već i meditativne momente koji govore i o velikim temama kao što su ljubav, smrt, odrastanje, identitet…Trivijalne, male stvari kroz citate mogu reći zaista velike istine u oku onoga ko je spreman da ih pročita. U oku nekog drugog one su samo igračke..

Govori se o krizi umetnosti u smislu njene odvojenosti od publike u jednom pravcu i njene odvojenosti od autora koji je prinuđen da podilazi ukusima prosečne publike ako želi (a svako istupanje u javnost to već jeste) da predstavi svoj rad, mišljenje , stav..Kako se Vi odnosite prema ova dva problema?

— Demokratizacija umetnosti je stanje u kome svako može da napravi rad, i dovela je do hiperprodukcije umetnosti i umetnika. Ja danas imam problem sa strpljenjem. Ogromna količina informacija koje dobijamo svakodnevno smanjuje nam moć pažnje i to je pravi problem i kod percepcije radova. Verujem da je čovek koji daje sve od sebe u svojoj oblasti delovanja i koji se bavi stvarima koje ga se istinski tiču i pomeraju, sposoban i da napravi delo koje će inspiristi mnoge druge na svaki način shvaćeno. Tek će onda biti zadovoljeni kriterijumi i jedne i druge strane.

Kriza nikoga ne zaobilazi..vajare posebno..

Na više nivoa govori se o krizi vajarstva. Postoji li zaista ta kriza i na šta se ona odnosi?

—U našoj sredini, kriza se najpre oseća u materijalnim uslovima u kojima autor stvara. Prostor za rad je osnov za poziv vajara, zarpavo– materijal, prostor i kontinuitet rada. Ove stvari su lančano vezane. Malo školovanih vajara nastavlja da se bavi ovim poslom, jer posle završenog fakulteta moraju sami da obezbede sve napred navedeno. Država kao ni privatni kapital ne pokazuju interes a ni sluh za mlade umetnike. Najčešće osiromašenu porodicu  umetnik ne može dodatno opteretiti luksuzom bavljenja umetnošću. Tako i u tim uslovima stvaranje i bavljenje umetnošću postaje– eksces!

Vi ste kroz školovanje i praksu izabrali put umetnika i svesni ste koje sve, osim estetskog, kompromise činite da biste ostali verni svom izboru. Šta onda kažete svojim učenicima na Beogradskoj politehnici gde predajete?

— Mladi dizajneri koje ja podučavam slikanju i crtanju po prirodi svog posla jesu upućeni na kompromis. Jedino na čemu mogu da insistiram jeste da ne treba da prave kompromis sa odlukom da se maksimalno posvete onome što su izabrali kao svoj životni put i potragu za kvalitetom.

M.Nikolić