U Gradskoj galeriji  Kulturnog centra Požega, 12.juna otvorena je izložba vajara Davora Dukića pod nazivom „Odrastanje”. Objašnjavajući naslov izložbe, autor je izjavio:

—Ova izložba ne pretenduje da ima jasnu poruku, da edukuje nekoga..Ona se više bavi fenomenom odrastanja i nekim malim momentima, frustracijama koje individua savladava. Ovo je kao neka vrsta ilustracije perioda kroz koji sam ja prolazio u detinjstvu, kroz koji sada moja deca prolaze. Meni su ti momenti detinjstva, igranja, odrastanja dirljivi. Možda je to suviše ličan razlog, ali umetnost se , u krajnjem i bavi ličnim stvarima.

Kada je najavljivana Vaša izložba upotrebljavao se termin– igračke. Na izložbi vidimo da se igračke pokazuju na mnogo ozbiljniji način, s mnogo više distanciranosti od prve asocijacije na tu reč?

—To nisu funkcionalne igračke, atraktivne su na prvi pogled, ali dosta poturaju vizelni identitet. Ja često imam potrebu da napravim subverzivni otkon od klasične industrije igračaka koje danas  služe za igranje, za kupovinu,  pre svega. Igračke su i kao fenomen zanimljive, iako su u stvari za decu onako kako mi odrasli mislimo. One dobro služe i kao ilustracija današnjeg društva. Kada pravimo igračke, mi u stvari kroz njih pripremamo  decu za svet. Kada pogledate kako usmeravamo dečake, devojčice na njihove uloge ,njihove modele kroz igračke koje su određene za jedne ili druge, mi u stvari oblikujemo buduće društvo. Jako je bitno čime se igramo u detinjstvu. Moja dva dečaka imaju duplo više igračaka nego što sam ja imao , a opet moja generacija je imala mnogo više igračaka nego generacija mojih roditelja, a to govori o sve masovnijoj produkciji i sve masovnijoj konzumeraciji igračaka što odražava sliku kretanja društva ka ovome- potrošačkom , koga sada imamo . Mi smo takođe i kao pojedinci jako emotivno vezani za naše igračke iz detinjstva koje su nas oblikovale kao individue i u tom smislu su one takođe važne. Moj strah je da su u današnjoj  ponudi,u ovoj ekstremnoj količini igračaka gubi taj specijalan, emotivan momenat. Takođe, današnje igračke postaju sve više usmerene u smislu da sve manje ima prostora za neku maštu koja bi deca trebala da ubace u prostor igre.

„Minut i po”

Rekli ste da se kroz Vaše radove bavite fenomenom frustracija iz detnjstva sa stanovišta odrastanja. Kako sad Davor Dukić gleda , sa stanovišta odraslog umentnika na period detinjstva?

—Ljudi koji se bave psihologijom smatraju da bez frustracija koje neizbežno postoje, i kroz njihovo savladavanje nema napretka, nema progresa. Bez frustracije i njenog prevazilaženja u smislu stimulansa nikada ne bi znali koje su naše prave granice. Prosto—previše zaštićena deca koja odrastaju „pod staklenim zvonom” ne mogu da ostvare zdrav odnos sa spoljašnjim svetom. Evo, ova skulptura se zove „Minut i po” i predstavlja ilustraciju mog doživljaja iz detinjstva kada sam „dahovao”, a to je vreme koje  dečak od četrnaest, petnaest godina može da izdrži pod vodom, bez vazduha, trudeći se, bar ja sam se tako osećao, da pomeri neke svoje granice.

Ovaj rad, „Izgubljeni dečak” se bavi roditeljskim strahom, bdenjem nad decom, odnosom roditelj– dete. „Izgubljeni dečak” je , u stvari,citat iz „Petra Pana”, to su svi zaboravljeni dečaci koji zaborave odakle su došli, zabora ve njihove majke i nastavljaju da žive u Neođiji. Mi danas imamo problem neodrastanja i nezrelih ličnosti, odrasle ljude koji , zbog nemanja frustracija, zbog previše zaštićenosti od strane roditelja u odnosu na razne situacije u životu koje treba da ih oblikuju, da pomognu da budu bolji ljudi , nekako ostanu večiti dečaci.

I ova krv u „Mrtvom nindži” je takođe deo odrastanja?

—To je napravljeno od silikona, a ceo rad je komplet ironičnih komentara na super heroje koji se pojavljuju u filmovima i ilustruju naše detinjstvo. U doba mog detinjstva je bila jako zastupljena ikonografija nindži, od filmova, stripa pa do igračaka. Pomisao na tu prisutnost jednog tipa heroja mi je bila jako zabavna pa sam na ovaj način pokušao da demistifikujem sve super heroje, da ih na drugi način definišem, a u suštini, ja tako ostavljam i svoj komentar na naše društvo kakvo je bilo „veselih” 70–tih, 80–tih…

Ne postoji dete koje nije imalo svog medveda za igranje. A Vaš „Medved” je nešto sasvim drugo..?

—„Medved” je priča o nesvesnom, životinjskom u nama i svemu onome čime ga sputavamo, a to sam ovde prikazao onim zavetnim, običajnim crvenim koncem.

„Spontano  sagorevanje” ima jaku muskulaturu koja je jako poznata..?

—Da , ova skulptura ima veze sa bivšom Jugoslavijom, soc–realističkom skulpturom i tim temama jakih ljudi, a u suštini je priča o tome kako smo se uništili, sagoreli..Ja sam detinjstvu imao knjigu „Najveće svetske misterije”, i jedna od tih misterija koja je na mene ostavila dubok trag i slike koje traju iz detinjstva je priča o ljudima koji su samosagorevali, jednostavno se pretvarali u buktinju, i onda su drugi nalazili delove ruku ili nogu u pepelu..Ta slika iz detinjstva mi se povezala s našom istorijom koje je takođe deo odrastanja i onda je nastala skulpura..

„Stado ” kao motiv nam je blisko na različite načine  kao simbol. A Vaše stado ide u stanište bez krova, sigurnosti..?

—Stado kao simbol može da se tumači na više nivoa, počev od hrišćanskog tumačenja jagnjeta kao simbola žrtve, a od perioda pre hrišćanstva stado, odnosno broj ovaca ili koza je bio status materijalnog bogatstva i položaja u društvu. Jedna od prvih životinja koje smo pripitomili je bila ovca ili koza, i onda kroz njihovo umnožavanje dolazimo do simbola bogatstva, ali kroz ovo jalovo, beskrovno sklonište hteo sam da ukažem na to da je sve to skupljanje materijalnog nebitno trošenje života, jer ga nakon smrti ne možemo poneti sa sobom. S druge strane, kada posmatrate stado kao hrišćanski fenomen, možemo ga tumačiti kao ogromnu količinu žrtve koju čovek mora da učini da bi u životu nešto uradio.Inače,   jako volim kada ljudi nalaze različita tumačenja za moje skulpture.

„Ljubimci” podsećaju na motive iz naših narodnih priča–vuk u jagnjećoj koži…?

—Ovde me je jako interesovao motiv presvlačenja i oblačenja, pa sam želeo da napravim životinje koje se maskiraju u druge životinje, interesovao me je taj dvostruki obrt, ljubimci koji se poturaju da bi bili još umiljatiji…

U Vašim radovima se vidi različitost materijala. Koje materijale najčešće koristite?

—Sve ovo ovde sam sam izrađivao,znači, tu nema igračaka koje su kupljene u prodavnici pa onda modelovane ili adaptirane u svrhu da posluže nekoj od mojih ideja. Koristim poliesterske smole, plastiku, silikonsku gumu, vunu, prirodne materijale– karton, drvo, sve što koristi tome da izrazim svoju ideju, više sam za to vezan nego za fenomen materijala.

Vi se , po svemu sudeći, dobro zabavljate u ateljeu?

—Pa da, nekada ljudi i ne mogu da shvate kako ja to kroz nazovi igru radim ozbiljne stvari. Sam izrađujem sve ove detalje –i oko i stavljam dlaku po dlaku da bih napravio obrve, trepavice, kosu..Budući da ne živim, kao i većina umetnika, od svoje umetnosti u smislu da mi to bude izvor prihoda i materijalna sigurnost za sebe i porodicu, onda radim kada ukradem neki trenutak od ionako isparčanog vremena, pa mogu sebi da dopustim taj, nazovi luksuz da se igram ozbiljnim stvarima, ne mareći mnogo za ukuse i trendove.

A uskus publike? Recimo, da li posmatrate nekada reakcije na licima posmatrača Vaših dela?

—Iskreno, malo mi je neprijatno, da kažem trendovski–„frka” da direktno gledam reakcije. Više volim gledam reakcije publike na fotografijama s izložbi, kao utisak nečega što su videli. Malo je i opasno posmatrati reakciju publike jer onda čovek svesno ili nesvesno može da potpadne pod želju ugađanja ukusima publike. Svrha ovih skulptura i nije da u svakome probudi neko sentimentalno razmišljanje. Ranije sam pravio radove koji su izazivali neku negativniju reakciju u smislu osećanja. I svaka od reakcija posmatrača je za uvažavanje . Ta vrsta interakcije  je dobra jer ste svesni toga da neko razmišlja o tome šta ste uradili i na taj način vam šalje poruku . Inače, imam uzak krug ljudi uz mene koji nemaju običaj da povlađuju komentarima i koji se jako kritički odnose prema onome što radim i to je za mene jedan od parametara, pored reakcija posmatrača, da li sam na pravom putu.

Otvaranje izložbe „Odrastanje” Davora Dukića u Gradskoj galeriji Požega

Uz ova upustva koje nam je autor dao prilikom obilaska postavke, na svakom od posetilaca Gradske galerije Požega do 5. jula ,do kada je izložba otovorena, postoji još mnogo toga za tumačenje, nadogradnju i ličnu iterpretaciju poruka, simbola i ideja  u radovima Davora Dukića. Autor nam je, u skladu sa nazivom izložbe ponudio, da sa stanovišta odraslog čoveka s mnogo većom zaptanošću  i kritičnošću pogledamo sebe, svoje detinjstvo, roditelje i da se igramo ili ne igramo, ako su u pitanju naša deca, s mnogo skrivenih  tumačenja svim onim predmetima koje prosto nazivamo–igračkama.

Bigrafija: Davor Dukić, rođen u Karlovcima (Hrvatska) 1979. Diplomirao i magistrirao vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Izlagao je na četiri samostalne i brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Amsterdam, Kijev, Zagreb, Strazbur, Temišvar..).Dobitnik je više nagrada za skulpturu i autor vije javno izvedenih radova. Učestvovao je na sajmovima umetnosti u Moskvi, Bolanu i Majamiju sa Galerijom „Zvono”. Zaposlen je na mestu predavača u „Beogradskoj politehnici”. Živi i radi u Zemunu.

M. Nikolić