U Gradskoj galeriji Požega u organizaciji Kulturnog centra Požega, Narodne biblioteke i Gorana Živanovića, rok publiciste iz Požege, koncertom džez muzičara Miše Blama (kontrabas) i Duleta Jovanović (klavir), na najlepši način poklonili su sugrađanima istinsko uživanje u korenima savremene muzike.
Povod za ovaj koncert, pored svečanosti povodom Dana opštine Požega koji je počeo izložbom Aleksandra Dimitrijevića, a nastavio se ovim koncertom renomiranih svetskih džez muzičara sa prostora Srbije, je i obeležavanje pet decenija scenskog nastupa Mihajla Miše Blama i promocija monografije o istoriji džez muzike u Srbiji. Kako je sam istakao, uz monografiju i CD, brojne koncerte koje će organizovati, Miša Blam se odlučio da svoju slavljeničku godinu počne baš koncertom u Požegi. Istovremeno, ovo je bila i prilika da se promoviše najnovija knjiga o istoriji džeza u Srbiji, koju je ovom prilikom predstavio njegov dugogodišnji prijatelj i saradnik kompozitor Milan Milovanović. On je, uz osvrtanje na početke, opstanak i razvoj džeza na prostorima Srbije deleći njenu istorijsku sudbinu rekao:
—Kroz naš period suživota i trajanja, Miša Blam i ja smo dugi niz godina promišljali ši šta bi to bilo interesantno da predstavimo ovom narodu– šta jeste, šta je bilo i šta je to što posedujemo. Miša Blam kao pasionirani i najširi mogući istraživač u raznim poljima muzike koju interpretira je dugo vremena sa prilježnom pažnjom, zaista usrdnom i dragocenom napravio jedno čudo koje se zove– knjiga o počecima džeza u Srbiji! Džez u Srbiji ima svoje korene koji sežu do samog nastanka džez muzike u svetu i po tome ne zaostaje ni za jednim ni američkim niti svetskim gradom. I što je najinteresantnije, taj početak i razvoj džeza nije bio orijentisan, kako bi se moglo očekivati, samo na prestonicu, nego i na mala mesta širom Srbije, jednako dobro se svirao i u centru i u unutrašnjosti.
Miša Blam i Dule Jovanović su ovom prilikom izabrali repertoar džez muzike širokog spektra- od Satin Lady, preko Green Dolphin Street, Mona Lise legendarnog Nat King Cola, Black orpheus, ne zaboravljajući ni obradu muzičkih hitova iz starih, zaboravljeni filmova, kompoziciju iz repertoara Bossa Nova, pa čak, po Mišinoj najavi i kompozicija koje su omiljene i Žiki Šarenici. Na momente prepuštajući se improvizaciji koji su sastavni deo obeležje Blamove muzičke interpretacije, uz pratnju Duleta Jovanovića, ova dva vrsna majstora džeza, publiku u Gradskoj galeriji Požega podsetili su na same početke muzike kada je bila bitna emocija i vrednost muzičkog stvaralaštva se merila jedino i isključivo– uživanjem kako stvaraoca tako i slušaoca.
Na pitanje da li je prvi put u našim krajevima, Miša Blam je odgovorio da je i ranije dolazio, još u doba kada se putovalo pokojnom „Jugoslavijom” drugom vrstom povoda.
Osvrćući se na muzičke pravce kao i opredeljenja publike za rokere, džezere, bluzere…, rekao nam je:
— Rok je najmlađi oblik muzike. On je, zapravo, u izvorištu vezan za bluz, pa na neki način i džez je vezan za bluz. Na kraju krajeva, svi imaju istu mamu samo su se drugačije razvili. U biti, sva muzika se deli na dve vrste: na dobru i lošu! Tako, naći ćete segmente svakakve muzike i u onom što zovemo narodnom muzikom, a kao najautoritativnija i najstarija, glavna mama, to je klasika.
Postoji li razlog zašto ste se opredelili baš za džez i baš za kontrabas?
— Za džez sam se opredelio relativno kasno. Ja sam dete klasike. Još sedamdesetih sam upoznao one pitkije žanrove džeza kao što je diksilend, gde sam pronašao ono što mi klasika nije dala– ličnu kreativnost, ličnu slobodu..Tako sam mogao da se upustim u borbu sam sa sobom, a ne da budem samo timski igrač i onda sam rešio da se bavim džezom. A da biste mogli da se bavite muzikom, daleko pre toga morate da savladate neki instrument. Tako sam ja od svoje četvrte godine svirao violinu, pa od šeste– klavir. a kontrabas počeo u trinaestoj godini i to je kao neka vrsta istorije. Ostalo je došlo po sebi.
Koliko dugo sarađujete sa Duletom Jovanović?
— Dule i ja tečemo zajedno već decenijama. Još preko naših roditelja koji su se družili, tako da se znamo napamet, i jako mi je lepo da radim s njim, ne ističući ovo kao jednu vrstu mazohizma!
Šta vas je navelo da se bavite pisanjem knjiga o džezu?
— Ne pišem ih zato što mislim da će to nekog da interesuje. Ja sam na žalost, jedini koji to radi i ostavljam tragove nečega što nije istraženo kod nas. To će, nesumnjivo, da pomogne otkrivanju istorije, kulture u Srbiji. Koliko je to, bez namere proizvelo interesovanja dovoljno govori i podatak da je to jedina knjiga o džezu koja je rasprodata u oba izdanja.
Govorili ste u više navrata da je vreme prohibicije u Americi zlatno vreme džeza. Šta nedostaje sadašnjem vremenu, osim što se svi žale na nedostatak novca?
— Sigurno ne bi trebalo uvesti zabranu točenja pića! Vreme prohibicije je na jedan volšebno čudesan način porodilo, verovatno, najudarnije džez muzičare u istoriji. Sad, tu treba tražiti dublje kulturološke i sociološke razloge, ali prštalo je od klubova koji su možda i bili paravan za točenje pića u kojima se stvarao i svirao džez. Kad pogledate imena koja su tad vladala džez scenom to je neponovljivo i neverovatno, zaista neverovatno! A sad i primedbe o novcu- koja to kultura još traži novac?! Nijedna. Trenutno, u Srbiji ima veliki broj klinaca koji su se vratili iz Graca, Berklija, Berna sa završenim fakultetima. Skoro sam rekao jednom političaru da ću mu organizovati demonstracije nezaposlenih, mladih džez muzičara ispred Vlade, ne bi li počelo da se radi na tome da se osnuje još jedan Big Bend orkestar. Nismo naivni na tu temu. Možda u Srbiji nema dovoljan broj klubova u kojima se svira džez kao konstanca, ali, imamo jako dobre muzičare koji lutaju Srbijom, sviraju, traže svoje mesto pod suncem..
Koja je to osobina iz mentalnog sklopa čoveka dominantna da bi se opredelio za bavljenje džezom?
—Mazohizam! Jedino to objašnjava bavljenje nečim što ne donosi novac!
M. Nikolić
