Šesta, poslednja takmičarska predstava za Ardaliona na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu ove godine bio je „Revizor” N. V. Gogolja, u režiji Ive Milošević, a u izvođenju Ateljea 212.

Budući da se predstava igra od juna 2013. oni koji je nisu do sada videli očekivali su mnogo više od ovog izvođenja Gogoljevog čuvenog komada. Možda zbog slave Ateljea 212, zvučnih glumačkih imena, dokazane, iskusne rediteljke ili možda samo zato što je Festival jednom godišnje, pa u slepom verovanju da smo makar zaslužili i to malo dana da dobijemo najbolje polažemo previše očekivanja i nadanja. Najpre će biti da je to varka, jer je aplauz i ocena koju je publika dala (4,29) u odnosu na sve ostale predstave u kategoriji  onog čim volimo da se opravdavamo od neuspeha, našem ravnodušnom i apatičnom delu mentaliteta poznato kao „zlatna sredina”.

Okupio se skoro ceo ansambl Ateljea iza Leonardovog stola na Tajnoj večeri. To je u najkraćem opis početka, sredine i kraja „Revizora”. A sve u kostimima današnjice. I s mikrofonima kao na konferenciji ( bilo koje vrste). Čujemo ih i bez mikrofona, ali nas s vremena na vreme prisiljavaju da baš moramo da čujemo. A mi smo navikli da čujemo, jednostavno se takvi rađamo s osećajem za sluh i onoga što nas se direktno ne tiče.

Valjda tim „informisanjem” i poznavanjem prilika, u žargonu –„ toku sam”, dobijamo na značaju ponajviše sami pred sobom, gradeći lažni imidž vlasti i moći. No, to je još i u „Psihologiji palanke” obrazložio, mnogo pre Ive Milošević, Radomir Konstantinović. Često se neko od „ljudi u odelima”, kako je Kičić opisao savremene likove ove drame, pozivaju na tu a i na neke druge knjige.

A Končalovski je u „Niskim istinama” pisao:

Gogolja je veoma oneraspoložio uspeh „Revizora”, prosto je pao u depresiju zbog ovacija i ushićenja. On je želeo da gledalac napusti predstavu potresen, utučen, prepoznavši sebe u junacima drame, sa ozbiljnim mislima i užasnut „Zar sam to zaista ja?”.Ali ni govora! Svi su vikali „Ura!”. Radovali se. „Kako li je samo smislio!? Kakva smelost!” Bio je kao ubijen zbog toga što ga nisu shvatili.

Ovo jeste istina svakog umetnika koji shvati suštinu problema svog vremena, samo što je Gogoljevo vreme prilično dugo i namera nikako da se shvati. Zbog tog neshvatanja u smislu prihvatanja i promene, „Revizor”  je u svakom vremenu od nastanka do danas aktuelan. Jedna srećna civilizacija će nastati kad ovaj komad bude deo istorije, kao što su danas s naše tačke gledišta prvi pećinski crteži. Do tada će ga razna pozorišta postavljati na scenu ne bi li nam ušao u svest.

Ovako kako su to uradili Ateljeovci predvođeni Nebojšom Ilićem (gradonačelnik), Brankom Šelić (Ana Andrejevna), Gordanom Kičićem (Hlestjakov) i drugima  nekako je neuverljivo, glumačkim izražavanjem nedovršeno i distancirano (izuzev  Branislava Zeremskog (Dopčinski) i Branimira Brstine (Bopčinski). Nakon predstave Gordan Kičić je rekao da se oni lično na svakoj predstavi dobro zabavljaju i igraju, da se igraju to smo videli a da su nas zabavili nešto posebno i nisu. Rekao je i da je Gogolj u „Revizoru” —„jako, jako smešan”, čini se da u Revizoru ima humorom obojenih mesta, al baš „ako, jako..” i nije, to jest ne bi trebalo da bude. Ovako, kako su ga Ateljeovci prikazali pre je patetičan i melodramski.

Kraj takmičarskog dela festivala

Za patriote koji su se za odlazak na festivalskog „Revizora” spremali kao pred utakmicu Zvezda /Parizan-Dinamo, očekujući bolji utisak od Gavellovske dramatizacije „Zločina i kazne”, fer i sportski bi bilo priznati da je Dinamo boljom igrom zasluženo pobedio.

Festival se završio, nagrade dodeljene, a ostaje žal za zlatnim štapićem „Čarobnjaka” i zlatnom kašikom Materićeve „Kuhinje”.

Bez obzira na umetničko i stručno viđenje stručnog žirija, statistički rezultat glasanja publike  koja se od predstave do predstave u velikoj meri menjala, najtačnija i jedina istinita ocena svakog od nas koji smo bili na Festivalu je unutrašnji odgovor na pitanje–„Koju od ovih predstava bih voleo ponovo da vidim?”

Ostaje nam da zadnjeg dana Festivala, vidimo kako će Sv.Georgije ubiti aždahu, i da do sv. Arhangela Mihaila sređujemo utiske, a onda nije druge nego čekati narednu jesen.

Milunka Nikolić