Ispovesti počinju imenom. Dakle, Dragana, 25.godina, diplomirani pravnik, majka jednog deteta, nezaposlena. Ovih dana zasluženo dobila zvanje dvorske lude, verovatno najčešće zvanje koje ima prosečan Srbin, mada nije upisano u registar ni u Ministarstvu obrazovanja, ni u Ministarstvu rada a još manje na Zavodu za zapošljavanje. Jedino gde je taj nepriznati status upisan je u konfuznoj savesti svakodnevnice. Čime sam ga zaslužila? Time što postojim u ovom vremenu, pod ovim okolnostima.

Otišla sam na, ne znam koji po redu, razgovor za posao u jednu perspektivnu firmu u našem kraju. Dete ide u obdanište, tu je svekrva, živa i zdrava, voljna da malu pazi , pa da se život, shodno stanju, preusmeri na karijeru i zarađivanje preko potrebnog novca.

Dakle, na razgovoru za posao, svi kandidati u isto zakazano  vreme. Umesto očekivanog testa, postavljala su se pitanja na koje smo odgovarali jedan po jedan, kao u večernjoj školi. Pitanja o motivima, ličnom uspehu, ličnom neuspehu, rešavnju konflikta s kolegom i slično. Pitanja sa stranice o zaključcima iz popularne psihologije, da ne pominjem testove u ženskim časopisima, u kojima sabiranjem bodova sa odgovorima a, b, c, dolazite do opisa tipa ličnosti i pešačkog prelaza da biste trenutni problem sa sobom prevazišli. Ni nagoveštaj da nekoga zanima pravo, znanja o pravu, iskustvo (doduše, piše u CV ali sam isto tako to mogla da izmislim, pa kao pravnik, razmišljam o tome da sve što je napisano treba još jednom proveriti s više aspekata), stavovi o određenim problemima ili stanju firme s pravne tačke gledišta, o zakonima u državi , našim viđenjima statusa firme u okviru postojećeg i potencijalnog zakonodavstva, o aktuelnim pričama oko EU….

A direktor se trudio iz petinih žila, sve su mu na vratu bile iskočile, da se pokaže uspešnim, dekoraterom ekonomskog i socijalnog napretka našeg kraja i zemlje ( i sveta), pričama o stvaranju novih vrednosti i njihovom plasiranju na tržište (kasnije sam u proizvodnji videla iste vrednosti, samo materijalizovane, konkretne, opipljive, stvari koje su imale cenu i služile za upotrebu, pa sam se pitala kako jedna stvar za jednokratnu upotrebu može doprineti baš tolikom boljitku civilizacije). Kako bilo, za eventualno budućeg direktora nije bilo prepreka u osvajanju sveta, čak ni zastoja da obriše noge na otiraču ispred vrata novog tržišta. I mi smo imali pravo da pitamo. Iskoristila sam (mi, pravnici volimo da pitamo), i već na prvom, uvodnom , dobila žestok osvetnički odgovor na moju ispoljenu glupost da sve piše na sajtu firme, a ako dobijem posao preda mnom je nekoliko meseci učenja pa ću saznati. Znači– o firmi ne pitaj  ništa, a nije me zanimalo zdravstveno stanje direktora ni vremenska prognoza za narednih nekoliko dana pa sam ćutala ( i ovako sam ispala guska). Odgovor po odgovor koleginica, nadovezivanje direktora u smislu truda da ispadne elokventan, nezaustavljiv, uspešan optimista uz otkrivanja koja su mu se u tom naporu iskrala došli smo do toga da taj lik ima završenu, verovatno, srednju školu i da je vozio kamion s kojim je jednom prilikom imao strašnu saobraćajnu nesreću  posle koje  se podigao, sve s lomovima i kopčama na licu (ovo se otkrilo u plejadi opisa kako je sve u životu moguće!). Au!– pomislila sam! Bilo mi je gorko u ustima kad sam odgovarala na jedino moguće pitanje u vezi posla– da li sebe vidim u toj firmi? Ne, pomislila sam, vidim jedino platu i radni staž, ali ću trpeti, a kroz zube sam silom gurala–Da, svakako, u ovako uspešnoj kompaniji bilo bi zadovoljstvo raditi! Ne znam da li sam u trenutku mrzela više sebe ili njegov pobednički pogled.

Vratila sam se kući i ispričala mužu, ocu i svekrvi koji su čekali. Naravno, bila sam besna (s dovoljno razloga, počev od pitanja, do onog, uspehom zanesenog pogleda direktora). Umesto utehe, ili bar reči podrške dok čekam odgovor da li sam primljena, od prisutne porodice, na mene se sručila bujica optužbi sve u stilu kako u ovako teškim vremenima, kada pola države ne radi, mogu da budem tako negativna prema jednom direktoru, ma koju školu završio, jer, on se na vreme snašao a mnogo pametniji je od mene jer „ima”kapital, da je iskoristio vreme kada je trebalo što znači da je sposoban, čim planira još radnika znači da napreduje,  i da, kad je parče hleba u pitanju, ne treba pametovati i prosipati mudrost, i sve tako…Na moju muku s razgovora dodalo se još i ovo. Ne zameriti mužu, njegov direktor je obrazovan, uspešan ali lako prasne pa je savladao veštinu ćutanja koju sve više ubrajamo u toleranciju. Ne zameriti svekrvi, naučila je da ćuti i sluša i muža i šefa OUR–a, ali sam mutno gledala oca. Zašto li me je terao na fakultet, zašto li mi je slao novac, zašto li mi je prigovarao za svaku ocenu ispod 9–zar nije to moglo bolje, znaš koliko se mi odričemo da bi ti studirala…?

Da se povratim u dobro raspoloženje poslala sam mejlove drugaricama s kojima sam studirala. Jedna je u Austriji, radi na održavanju stanova, hoću reći, čisti iza molera, stolara, električara, keramičara…Novaca ima i za letovanje i za zimovanje. I srećna, a diplomirala pravo. Druga je u Engleskoj, radi na doktorskoj tezi, dobila je stipendiju, ne od naše države niti naše firme. Ostaće tamo kad doktorira,ubaci poneku englesku reč kad piše. Treća ima muža, dvoje dece, posao,  postala je sumorna i –ćutljiva.

Prećutala sam sve posle podne, čak i kad me je ćerkica vukla za ruku da se igramo. Na vesti sa televizije nemam šta da dodam.  Neću više reč progovoriti na sledećem razgovoru za posao (uspehu na ovom se baš i ne nadam,!), niti kod kuće kad s njega dođem. Ako ikad više progovorim, neću imati mir u kući niti sigurnu budućnost za svoje dete.

M.Nikolić