Vreme u kome živimo odavno nas beleži kao ljude koji čekaju. Čekamo–bolja vremena koje ovdašnje vreme ne razaznaje drugačije nego kao nadu.Nadamo se da će nam država dati novac da obnovimo pozorišta, da snimamo filmove, da organizujemo festivale, da će mladi ljudi koji su proveli godine na akademijama dobiti prvu priliku, prvi ozbiljan posao, da će stariji dobiti kvalitetne uslove da rade ono što bi, kroz umetnost doprinelo kvalitetu tog istog vremena koje ne čeka nas koji čekamo.

Janko Radišić (1986), mladi glumac, koji je puno godina posvetio ispunjenju svoje želje koju je jedinu razaznao kao mogući način da se oseti vrednim i ispunjenim u životu, čeka i radi. Doduše, jako malo glumačkog posla, ali ima dovoljno i strpljenja i istrajnosti.

U Vašem životu, postoje tri paralelna sveta, i gluma i muzika i ono što bi neko najmanje očekivao od umetnika- gajenje pečuraka bukovača. Kako se sve to slaže?

— Gluma je moj životni poziv, moje opredeljenje i za to sam se školovao, to imam nameru i da radim. Orkestar u kome sviram, Zvuci stare Srbije je nešto što je u razvoju, budući da postoji tek nešto više od godinu dana, i da je za kratko vreme dobilo dozu ozbiljnosti i tek nam predstoji veliki rad. Pečurke bukovače su tu, kao sporedno zanimanje, dodatni izvor prihoda koji mi je i omogućio da završim akademiju, a i nije toliko zahtevno ni opterećujuće da bih zapostavio ili glumu ili muziku, ili da bi me vezalo za jedno mesto.

Onda, da krenemo od glume. Obično svi pričaju da su jako rano znali da će postati glumci i da se ceo život okrenuo ka tom cilju. Kako je Vaša glumačka priča počela?

— Završio sam srednju građevinsku školu, što nema nikakve veze sa glumom. Mnogi su me pitali odakle ideja da budem glumac? Nisam imao kao što neki kažu od malena ideju da budem glumac. Ja sam od malih nogu želeo da sviram gitaru, jer se muzikom bavim od drugog razreda osnovne škole. Jednostavno, u trećem razredu srednje škole, razmišljajući o fakultetu, o tome šta bi moglo da bude moj poziv, s obzirom na sklonosti i na karakter i došao sam do toga da ne bih mogao da budem u kancelariji od sedam do tri i da radim nešto.., niti u nekoj fabrici osam sati, i onda sam shvatio da bi gluma kao zanimanje najviše odgovaralo mojoj ličnosti. Gluma je posao kao i svaki drugi posao, to sam i tada znao, bez obzira što ljudi, pogotovo mlađeg doba imaju sklonost da na to zanimanje gledaju kao na nešto uzvišeno, onostrano, mistifikuju ga. Gluma je mukotrpan i težak posao, dosta truda i rada treba da se dođe i do nekih lepših trenutaka tog poziva kao što su premijere, kokteli, slava i slično što ljudi u suštini i vezuju za glumce. Baviti se tim poslom celog života nije ni malo lako, to mi glumci između nas znamo.

I onda je došla Akademija?

—Na prvi prijemni na Akademiju sam izašao još 2004. godine, kada sam bio u srednjoj školi,  da vidim kako to izgleda, šta se traži i da vidim šta da spremim naredne godine kad završim srednju školu. Već 2005., znači odmah posle srednje škole sam bio u užem izboru, znači od 160 kandidata, bio sam među 30 najboljih, ali nisam bio primljen. S obzirom da sam se sam spremao, sam birao tekstove, smatrao sam da je to veliki uspeh, i to mi je dalo nadu, podsticaj i sigurnost u svoje kapacitete. Sledeće, 2006. sam takođe bio u užem izboru, ali opet nisam bio primljen. Rekao sam sebi– O.k. znači imam talenat, znanje, harizmu, već šta je potrebno za taj posao i neću odustati, niko mi nije rekao da nisam za to. U međuvremenu, kao svi koji upisuju glumu ili neko drugo zanimanje vezano za pozorište ili film, konkurisao sam na svim akademijama–i u Beogradu i Novom Sadu i Prištini, gde god je bilo moguće. Kako ni 2007. nisam upisao, kada je Borisav Isaković primao klasu, sreo sam Ljubomira Majeru kod koga sam bio u mom prvom pokušaju na prijemnom i rekao da mi je to već deseti prijemni i da mi nikad niko nije rekao da nisam za glumu, da onda, sam sebi kažem da se opredelim za nešto drugo, da ne gubim vreme. Tada mi je Majera rekao da ne odustajem, da budem uporan i meni je upravo to trebalo, ta vrsta potvrde ili ohrabrenja, da bih nastavio da pokušavam. Moja porodica me je sve vreme podržavala, sećam se da mi je otac rekao da će me podržavati ako budem hteo i u 35–toj da pokušam. Sledeće, 2008. sam otišao u vojsku, a onda naredne godine ponovo na prijemni. Tada sam kod Ljubomira Majere opet bio u užem izboru, ali je opet pred komisijom koja je odlučivala, nekakva finesa nedostajala. Tada sam odlučio da je bilo dosta, ipak je to bio osamnaesti prijemni, i otišao sam na privatnu Akademiju u Bijeljinu i tamo položio prijemni, upisao i završio.

Da li ste uspeli da dokučite šta je to nedostajalo svih tih osamnaest puta da se pređe i ta granica između užeg izbora i prijema na Akademiju?

— Ni dan danas mi nije jasno. Čak sam, znajući da se za upis na glumu traži, da tako kažem– materijal koga će profesori i akademija kao obrazovna ustanova moći da nauče da bude glumac, izbegavao i da se amaterski bavim glumom, da ne bih od sebe napravio dobrog amatera, a time i lošeg profesionalnog glumca s kojim akademija ne zna šta bi, jer već u početku ima nekakva znanja ili veštine koje nisu u skladu s osnovnim pravilima profesije.

A nije Vas toliki broj pokušaja pokolebao?

— Nisam sedeo i čekao sledeći prijemni. Radio sam puno toga, čak i kao konobar, a onda je i 2008. krenula ta priča sa pečurkama bukovačama. Nikad nikome nisam savetovao ni da pokuša ni da ne pokuša da upiše glumu, jer sam za sebe shvatio da, ako je to ono čim želiš da se baviš, onda sve ostalo nema smisla i nisam sebe ni  tražio u nečem drugom. Tokom 2009. sam razmišljao, pošto smo već imali pečurke, da kao krajnji izlaz, ako ne uspem, upišem i agronomiju u Čačku i da se bavim poljoprivredom na jedan naučan i ozbiljan način. U krajnjem slučaju, u zemlji u kojoj živimo i vremenima u kojima smo, jedino što može da se radi i da se proda je hrana. Kad smo krenuli s pečurkama i hteli da registrujemo gazdinstvo, nismo mogli da upišemo šifru delatnosti u obrazac, jer jednostavno u registru Ministarstva poljoprivrede nije postojala ta šifra, što je bio još jedan od paradoksa u regulativama našeg društva.

I šta se desilo posle Akademije, posle godina rada i muke, kako ste zamišljali situaciju oko posla?

— Daleko od toga da sam očekivao da ću odmah naći posao. Odmah po završenom školovanju sam se vratio u Užice. Počeo je i rad u orkestru, pa onda tu je i naš porodični posao. Znao sam da će za posao glumca biti jako teško. Međutim, išao sam na jedno deset kastinga u Beograd. Ne mogu da razmišljam i ne mislim kao mnoge kolege, da je sve to poludirigovano. Ja verujem, da ako se pojavim sto puta, sto prvi put će neko reći– e ovakav nam treba, ovakvo lice, karakter, ili ne znam šta za ovu ulogu. Jednostavno je bolje biti tu nego kao puno svršenih glumaca odustati i nikad ne zaigrati. U međuvremenu, imao sam i priliku da igram u filmu i seriji Odumiranje koju je radio Branislav Trifunović, pa u pozorištu u predstavi Snežani i sedam patuljaka, a i u projektu Divlji, divlji zapad.

Projekat Divlji,divlji zapad i Snežana su pozorišna iskustva, jedina posle Akademije?

— Da, s obzirom da sam diplomirao prošle godine, na poziv reditelja Branka Popovića sam došao u pozorište i tu smo kolega Nikola Popović i ja odigrali te uloge patuljaka bez honorara. U stvari, to je moja prva zvanična pozorišna sezona. A Divlji, divlji zapad je kao ideja nastao 2012. god. i to je počelo u saradnji sa Regionalnim centrom za razvoj, a tema je bila–položaj mladih u Užicu. Dušan Radojičić je dramski uobličio sve naše ideje, i ono što je počelo kao odlična zabava i razmena ideja, završilo se kao predstava koja je doživela jako dobru, pozitivnu reakciju publike. Do sada smo je igrali, na žalost, samo šest puta, ali to još uvek nije ni gotova ideja niti predstava i tek na tome treba da radimo. Osim toga, radio sam i muzičko–poetske večeri, gde sam s gitarom, uz staru muziku, pesme Mikija Jevremović, Đorđa Marjanović, Balaševića iz ranog perioda, dakle, jednu nostalgičnu muziku,govorio stihove. Mladi ljudi, plašim se, danas ni ne znaju prave vrednosti poezije, niti stihove uče mimo onoga što se traži u školi, ali za tu vrstu nostalgije u kombinaciji s poezijom uvek ima publike. Meni je to jako lepa i ideja i spajam i muziku i glumu, i voleo bih da imam više prilika za takve nastupe.

A iskustva na filmu?

— Jako sam zahvalan Banetu Trifunović što me je zvao za taj film i seriju. Nije to ništa posebno veliko, dva dana snimanja, jako mala uloga ali,vidim se! Filmovi su zahvalni zbog toga što može da se uradi dosta ponavljanja scena, zato i jesu uvek dobri u nekom smislu, jer reditelj može zahtevati da se scena ponavlja dok on ne bude zadovoljan. Publika je drugo, da li će prihvatiti ideju reditelja ili ne. Meni je to stvarno bilo jako, jako lepo iskustvo, pogotovo što su se svi iz ekipe prema nama, mladim glumcima odnosili kao prema sebi ravnim, bez gledanja s visine, bez obzira koliko naše uloge bile male.

Rekli ste da je i rad u orkestru Zvuci stare Srbije takođe jedan ozbiljan rad?

—Da, taj orkestar neguje jednu vrstu muzike koja je deo naše istorije, tradicije, kulture koja se još jedino može videti u Kulturno umetničkim društvima. Kako sviram gitaru od malena, a prvi susret sa scenom, znači, prvi javni nastup je bio kao član orkestra KUD Prvi partizan, onda mi je i to zanimanje sastavni deo dosadašnjeg života. Mi postojimo nešto više od godinu dana, i uglavnom radimo sa Kulturno umetničkim društvima iz dijaspore. Za sada su tu Nemačka, Austrija, Švajcarska, Slovenija. Dosta putujemo, sviramo na smotrama i nastupima naših folklornih grupa u dijaspori i trudimo se da svima izađemo u susret i svima ugodimo. Prošle godine, 19. maja bili smo na smotri folklora dijaspore u Nišu, ove godine smo na istu manifestaciju pozvani u Banja Luku. Osim toga, u julu ćemo nastupiti u Francuskoj, samo kao orkestar, i to na poziv Žan Roša, predsednika CIOF-a , Međunarodne asocijacije folklora Evrope na jednom festivalu koji je u kategoriji pet vodećih svetskih festivala. Zato kažem da je to jedna jako ozbiljna priča.

S obzirom da ste se odmah po završetku školovanja vratili u Užice, a nemate stalan angažman u pozorištu, šta očekujete?

— Konkretno i sve i ništa. Ovde imam ovaj posao sa pečurkama, tu je i orkestar ali ništa od toga me ne drži da moram da budem ovde. Naravno da bi bilo lepo i više od toga ostati u svom rodnom gradu, ali prilike u kojima pozorište jedva i sebe izdržava što se novca tiče ne pružaju mnogo očekivanja. Sećam se jedne anegdote s akademije, kad je bilo teško vreme i profesori nisu imali redovne plate, no dolazili su iz Beograda redovno na predavanja. Oliver Njego, koji nam je predavao tehniku glasa, je pričao kako bi trebalo da imaju bolje uslove za rad, ipak su oni odgovorni za nas, za naše buduće ličnosti, u krajnjoj liniji za živote i rekao da mu to i ne pada toliko teško koliko to što ne može  da „podnese  da vidi svog svršenog studenta, mladog glumca kako, na primer, prodaje pečurke na pijaci!” Rekao je to slučajno, kao primer, ali se cela klasa toliko zasmejala, znajući da ja od toga plaćam sebi školovanje, da se našao začuđen zašto se smejemo. Rekao sam mu – „pa dobro, profesore, gde baš pečurke nađoste!” Izvinjavao mi se sledećih nekoliko predavanja. Eto, taj preduslov glumca koji prodaje pečurke još nisam prevazišao, no, kako sam bio uporan i istrajan s prijemnim ispitima, tako ću biti uporan i sa prilikama da radim ono što najviše volim, što sam u suštini i ja, a to je –gluma!

M. Nikolić