Hor „Zlatiborska vila”
Kao deo naše tradicije vile su našle mesto u bajkama, narodnim pesmama i pričama. Kao deo naše stvarnosti, postoje i te kako, tu, među nama u Gradskom horu „Zlatiborska vila”.
Ovaj hor koji okuplja muzičke entuzijaste kojima je pevanje velika ljubav i potreba, postoji od davne 1910. godine. Kako je uspeo i kako je odolevao brojnim nedaćama minulih vremena, upoznala nas je Gordana Lazić, muzički pedagog u penziji i dirigent Hora od 1995. godine.
Hor je osnovan kao Pevačko društvo i otada postoji, uz manje prekide koji su bili u vreme svih dosadašnjih ratova i kad nikome nije bilo do pevanja, kao i u nekoliko navrata zbog nedostataka finansijskih sredstava. Pre dve godine, velikim koncertom u sali opštine, hor je proslavio kraj jednog i početak drugog pevačkog veka, priča Gordana Lazić.
Pitamo se, s obzirom da se u svim prilikama hvalimo kako smo muzikalna nacija, a volimo to da pokažemo u odgovarajućim prigodama, koliko su Užičani zainteresovani za horsko pevanje?
—Nekako mi se čini da u našem kraju ljudi nemaju horsku tradiciju. Oni koji se bave pevanjem uglavnom su u Kulturno umetničkim društvima, ali ima i ljudi u kojima je potreba za pevanjem i ljubav prema horu toliko jaka da prevazilazi sve teškoće sa kojima se srećemo. Počev od mojih pedagoških radnih dana, kada sam radila u horu Gimnazije, nije bilo teško osnovati ženski hor, dok je s muškim horom daleko teže, tu je stvarno slab odziv. Radeći sa gimnazijskim horom, u kome je više od polovine članova bilo iz srednje muzičke škole, koja je klasično obrazovanje sticala u klupama Gimnazije, bilo mi je lako. Muzički obrazovana deca, polovina posla je obavljena time što dobiju note u ruku i uvežbavamo—priseća se Lazićeva kako je nekad bilo i nastavlja:
—Dok u „Zlatiborsku vilu” dolaze samo zaljubljenici u pevanje, od mašinskih radnika, pravnika, nastavnika, dakle različite stručne spreme i pri tom, velika većina njih su muzički neobrazovana i uče pevanje po sluhu. Klavir i strpljenje, puno rada i truda, to nam je zagarantovani put ka uspešnom radu. Pri tome, repertoar nam je dosta širok. Izvodimo 18 duhovnih, 10 svetovnih, pet kompozicija uz pratnju klavira, i 10 iz ostalih žanrova, uključujući i rusku „Rjabinušku”, starogradske pesme, Mokranjca. Ovako šaren program za članove našeg hora stvarno je zahtevao veliku količinu rada i ljubavi prema pevanju, da bi se sve to vrhunski savladalo —ističe dirigentkinja Lazić.
Hor „Zlatiborska vila” i dečji hor „Sv. Đorđe”
Gostovanja u Temišvaru, manastiru Rača, Savinama, Srebrnici, Oplencu, nagrade za izuzetna muzička dostignuća, samo su mali deo istorije ovog hora. Prelistavajući novinske članke, gledajući mnogobrojne fotografije, prisećajući se lepih, ali i onih manje lepih stvari, Gordana nam kaže:
—Što se tiče „Zatiborske vile” imam dve želje, naravno, pored one da i dalje ovako uspešno postojimo, a to su: da nađemo prostor u kome bi vežbali, ne treba nam više od sale i 40 stolica, klavir smo mi kupili i da jednog dana u tom prostoru obezbedimo staklene vitrine u kojima bismo izložili sav ovaj materijal da se jedna lepa istorija ne zagubi i izbledi.
Kao ljudi možemo da budemo istovremeno i dobri i loši, kao grad istovremeno možemo da budemo i veliki ili mali, ali kao amateri jednom možemo da dosegnemo profesionalni nivo. Način na koji kompozicije, zahtevne i za profesionalne horove, izvode članovi „Zlatiborske vile” daleko je od amaterizma i hobija. Prolazeći gradom poslušajmo ih ponekad, oni su naši sugrađani, daleko od toga da bi bili mitska bića, mada njihovo pevanje tako zvuči.
Milunka Nikolić
