Vidim da mi se nešto u poslednje vreme mnogo toga iz prošlosti manta po glavi pa se preplete s ovim iz sadašnjosti, prebaci se u budućnost i onda se odjednom stvori nekakva slika ni tamo ni ovamo, sve šareno iz više slojeva jedan preko drugog pa se iskrivi, ispomešaju se i boje i oblici. Prvo sam mislila da je na promenu vremena (kad god ti nije dobro– ili je promena vremena ili se srozao  pritisak ili šećer! ). Juče su mi se razbistrile sve crne sumnje u psihičko zdravlje  kad su konačno javili da voda nije u redu. Aha, znači to je! Još su mi lekari lepo rekli da pijem više od dva litra vode dnevno ( a ima i u Korisnim savetima u Novinama), a ja se saveta lekara revnosno pridržavam (iako su mi u našoj bolnici pre pet godina dali dijagnozu posle koje me , i pored demantija stručnjaka iz Prestonice, snajka i dalje podozrivo posmatra i redovno menja pakovanja lavande u odvojeno upakovanoj garderobi  i da niko ne vidi –svaka tri meseca istresa  ukopni ćilim), pa mi je bilo lakše. Bolje da znam na čemu sam nego opet u užičku bolnicu na zakazivanje od pola godine unapred (kad već nemaš evre u džepu ili medicinsku sestru –po zanimanju dalju tetku na Pedijatriji).  Usput, pre nego počnem da pišem o tim halucinogenim slikama sada sigurno izazvanim algama i nematodama, ne znam zašto se Užičani bune. Jednom sam doživela, a da se ne razmišljam o mogućnostima vremeplova, da živim kao u dobrim šezdesetim u Americi– baš kao  hipi komuna: još ne znamo a verovatno uskoro nećemo ni znati ko nam je šef u gradu pa smo po nekoj logici kao raspuštena banda (pa da, prvi hipici su bili Indijanci kad se Bik koji sedi pogubio a drugog nisu našli  !), nemamo industrije da nam kvari i ruži izgled cvetnog grada bez fabričkih dimnjaka ( i ono što ima liči na betonske stubove između kojih možemo da postavimo žice  i da bude dalekovod, a možemo i  da napravimo   zajednički  štrik za veliki veš), hranimo se zdravo jeftinim povrćem s pijace i akcija  u marketima –bez mesa i teških namernica koje su usput,  ali i nebitno– skupe a samim tim i nezdrave, pijemo vodu s organiskim primesama od kojih nam ništa do sad nije bilo (e, za ove halucinogene slike se u Meksiku debelo plaća! I još kako se robuje da se uzgaje..), na Trgu sa svim onim šarenišom čovek se oseća kao na Vudstoku (a i svi se tamo skupljamo, čoporativno ) i tako…sve u svemu nije loše, kad je ovako opušteno bez ičega onda stvarno samo da okačimo onaj znak peace i da uživamo i  u po nekom sunčanom danu ove godine…baš nas briga!( A, vala,  i jesmo dobili sunčanih dana ove godine , kao da neko nije Bogu platio ratu za kredit na vreme pa nam udara recke i penale!)

Dakle, da se vratim s ove digresije na one čudne slike. Uvek me je zanimalo, živo zanimalo kako je to biti nečiji Savetnik a da pri tome dobiješ i status i privilegije i platu. Mi obični ljudi se,normalno , savetujemo svakodnevno i za sve.  Tu su ti: bračni drug, otac, majka, brat, sestra, komšije, rodbina, prodavačica u marketu, farmaceut u apoteci, bakica sa sirom na pijaci…Ali , kako to kad imaš zvaničan status Savetnik? Ko si, šta si, šta i kako savetuješ i kako to izgleda? Pored onih savetnika u oglasima za zapošljavanje koji se na kraju svedu ili na posao sekretarice ili potrčka, najzanimljiviji su mi savetnici po kabinetima. Nešto se ne razumem previše u pravo, medicinu, obrazovanje i tako te stvari, u ekonomiju– tako i tako, ali ne da bih se usudila da na primer pišem o savetniku guvernera Jorgovanke Tabaković.  Sačuvaj bože, toliko ekonomije ne znam, ali bih joj poželela da ima stvarno dobre savetnike pre nego što dođe vreme da je prozovemo –baba Avram. Interesantan mi je status savetnika predsednika. Prvo predsednik je glava države a to znači da u sve mora imati uvida a nemoguće je da jedan čovek drži toliku gomilu različitih  informacija u jednom momentu. Pa na primer –savetnik za kulturu. Kako to izgleda? Uveče savetnik sprema na laptopu  šta će ujutro da savetuje. I dok on piše, a kasno je noću, recimo oko 23. sata, dolazi njegova žena iz grada. „Gde si bila?”, a ona: „Eto , malo do Jugoslovenskog dramskog. ”. „U pozorištu? A šta ima?” „Ma gledala s drugaricama „Otelo”, baš lepa predstava ali nešto se i nismo oduševile” i dok skida cipele s oteklih nogu, žena savetnika nastavlja:„Zamisli, molim te, onaj reditelj rekao Ćetkoviću da ofarba lice u plavo. Živa sam se prepala. Kao vanzemaljac. ” i dok skida šminku i  pere zube u kupatilu, nastavlja:„A i pre negde smo bili do Bitef teatra i baš  muče one jadne glumce ,đa su u nekim rupama, đa u kavezima, đa s krilima kao glume anđele pa plafonu…” I tako, dok ona nastavlja da sređuje utiske, savetnik sve zapisuje, i onda odu na spavanje. Ujutro, on porani, mora na posao pre predsednika i upada – da bi se pokazao kao dobar savetnik, dok je predsednik još u šlaforku i papučama i kaže : „Dobro jutro”,  „Dobro jutro”,  „  Eto ja došao da savetujem”, „Čekaj malo, prvo slatko, kafa , domaća rakija ! I da zatvorim prozor , ubi promaja.” I tako posle domaćih jutarnjih obreda ovaj (savetnik) njemu ispriča kako se glumci farbaju u plavo i plaše pošten narod po pozorištu, kače ih na sajle sve s krilima anđela , teraju da izlaze iz rupa i budžaka, a usput pomene i pare i neke dugove i ops!ode Festival u Smederevu. A nije ni predsednik mutav pa da ne zna šta je smederevski festival, pa kaže : „Šta ćemo sad? Reći će narod da hoćemo da im ukinemo kulturne manifestacije a to nije dobro za biračko telo?” a savetnik (sve mu otresa prašinu s ramena na novom crnom sakou):„Ne sekirajte se predsedniče, ja ću to srediti. Ima narod da ima festival, ali krštenu  umetnost onako kako priliči hrišćanskom svetu”.Tu se oni prekrste i popiju po jednu , valja se ujutro, zdravlja radi. I ode sutradan savetnik  do Smedereva i završi stvar. Ili na primer, prošle godine za proslavu Edikta u Nišu, em bio umoran od režiranja Konstantina, em  onda imao puno posla oko savetovanja i osluškivanja javnog mnjenja , pa se , da doprinese utisku i očara visoke zvanice,  omače da je „Niš najrimskiji grad posle Rima” i tu mu predsednik odbije 10 posto od plate, ali doda 20 posto pošto je  Konstantin bio veličanstven jer je aplauz bio gromoglasan ,  a savetnik je čovek od poverenja a šta ćeš –živ čovek pa nekad i pogreši! A, savetnik se  prvo  bio živ iskidao zbog tih 10 posto pa se posle smirio–nije to toliko strašno pa i Milojko Pantić je imao bisere pa je postao legenda , ko će sve da smisli u minutu a nije stigao da napiše govor, a i atmosfera ga ponela…Pa dobro, bre, ljudi smo , iako smo Srbi! Ili na primer, tako ujutro dok predsednik žuri, njemu savetnik,usput u hodniku priča: „Imamo malo problema s rukovodstvom..”, „Napravi izveštaj , kad dođem iz Moskve pa ćeš mi pričati, imam važnija državna posla od kulture..” I tako savetnik pravi izveštaj:„ Aha , Muzej savremene umetnosti? Ne znam čoveka, nije iz mog kraja…hm..ajd, videću kasnije. A direktorka Somborskog pozorišta , pa ne može to kako njoj volja da ne pita, e nju ćemo ostaviti ali ima prvo da pita, e neće ga potpisivati ništa pa nek glumi direktorku…a ovaj mi je juče stao na nogu u tramvaju..ovaj je dobar, ovoga znam s klase, ovaj ima diplomu al nema člansku kartu, ovaj se ne vidi da je živ– taj ostaje …” i tako redom. I kad dođe predsednik iz Moskve ovaj preda izveštaj i čeka. A predsednik pita:„ Jesi siguran?” ,  „Jesam! Sto posto, garantujem!” , „A šta kaže ministar?” , „Ništa. Ćuti. Taj već mesecima ćuti. ”, „Dobro,samo nek nastavi tako.Daj olovku”.

I tako ja zamišljam, ukratko , rad i delatnost savetnika predsednika za kulturu. Pod dejstvom užičke vode, naravno. I još mi se javila slika iz budućnosti vezano za savetnike . Šta ako sutra dođe savetnik za informisanje kod predsednika? „Dobro jutro”, „Dobro jutro”„ Evo samo da se obučem, ti stavi kafu..Šta ima novo?”, „Ma neki sajt iz Užica pominje savetnika za kulturu, i još se vadi na dejstvo neispravne vode”, „Aa, Užice! Kako sad neispravna voda, skoro smo to rešili ..i onih sto vojnika što imamo smo tamo slali , kako sad opet nije u redu?” , „Niko ne zna. Ali opet neispravna”, „ I šta kaže taj sajt za mog savetnika?”, „Ništa posebno, smeju se na njegov račun. Doduše ime nisu pomenuli, ali je jasna aluzija. Otprilike kao Petričić u Politici, nacrta pa ćuti i pravi se mutav. Dal da ih kaznim?”, „Trebalo bi. Ne sme se tako igrati s savetnikom. To je već uvreda i predsednika. Ali nekako izokola, da se ne bi žalili opet OEBS–u za ugrožavanje slobode medija. A znaš da dogodine mi tamo predsedavamo. ” I tako , sad u mislima idu razne varijante kazni , od obaranja sajta( koji najčešće sam od sebe pada pa džaba trud),  do uskraćivanja sredstava (koja nam nisu niti imaju nameru da daju), a najmilija varijanta u scenariju mogućih kazni je deportovanje lajavog novinara iz države. Uf, kako bi to bilo dobro! Da jednom legalno, kao čovek izađem iz države o njenom trošku , pa da napišem jednu veliku, šarenu razglednicu sa svim onim što pričamo a oni zovu tračevima i neistinama…

P.s. –umalo da  zaboravim: svrha ovog teksta nije vređanje nego isključivo humor i zabava (dok se Kesić ne vrati sa godišnjeg!)

M. Nikolić