Imena članica ženske košarkaške reprezentacije Srbije koja se popela na krov Evrope u Budimpešti će zlatnim slovima biti upisana u anale naše košarke. Igračica sa brojem pet, Sonja Petrović, koje će se Francusknje sigurno još dugo sećati, kao i njenih sjajnih poteza u finalu i 22 postignuta poena, zahvaljujući fantastičnim partijama koje je pružala našla se i u najboljoj petorci prvenstva Evrope. Sonja je jedna od naših najiskusnijih košarkašica, igrala je za Barselonu, Burž, Spartak, USK Prag, osvojila Evroligu, a oprobala se i u ženskoj NBA ligi i njeno iskustvo je bila značajna kockica u mozaiku ekipe koji je kreirala Marina Maljković. Za sajt Ero Sonja nam je objasnila zašto je finalni meč bio najlakši za naš tim na prvenstvu Evrope, kako su opušteno i rasterećeno ušle u to finale, ali i da želi da igra na Olimpijadi i kao šta to krasi šampionke Evrope.
Finale protiv Francuskinja će se još dugo pamtiti i prepričavati. Posle njihovog vođstva u prvom delu, vi ste uspele da se približite i da u drugom delu diktirate tempo i održavate prednost. Šta je po tebi presudilo pobednika u finalu?
—Mislim da je pobednika presudila naša agresivnost i borba do kraja. Znali smo da ne smemo da dozvolimo da igramo pozicionu košarku koja više odgovara Francuskinjama i nametnule smo naš ritam.
Po čemu ćeš se ti sve sećati tog finala?
—Po rasterećenosti i lakoćo s kojom smo mi igrale. Zvuči paradoksalno, ali od svih utakmica plej of faze prvenstva finale je najlakše bilo za nas. Verovatno jer smo primarne ciljeve, kvalifikacije za Olimpijske igre i medalju, već ostvarile.
Kakva je bila atmosfera u našem timu, kako ste se spremale za tu utakmicu?
—Atmosfera pred finale je bila najbolja tokom celog prvenstva, prvi put smo bile sigurne u sebe i osećale da mi to možemo pa smo sve bile opuštenije. Dokaz tome je i da smo pred izlazak na teren sve zajedno pevale i igrale u svlačionici.
Odigrala si sjajno u finalu. Šta te je posebno motivisalo da pružiš takvu igru, pogotovo ako se zna da si igrala povređena?
—Smatram da poseban motiv nije potreban kad igraš finale. To je vrh šampionata, ali i poslednja utakmica tako da sam znala da još taj dan imam da dam sve od sebe i da onda samo preostaje da se uberu plodovi rada. Takođe, svesna sam da od naših devojaka imam najviše iskustva igranja na visokom nivou i znala sam da je do mene da povučem ekipu.
Posle finala se u dosta naših medija pojavila informacija, da si se posebno spremila da odigraš ovo prvenstvo i da više nećeš igrati za reprezentaciju-da li je to tačno i postoji li ikakva šansa da zaigraš sledeće godine na Olimpijskim igrama?
—Nije istina da više neću igrati. Posebnog spremanja jeste bilo, zbog naporne sezone od svih devojaka sam imala i najduži odmor, s toga i najkraće bila na pripremama. Ali, za budućnost ćemo još videti. Svakako da želim da ispunim svoj san i zaigram na Olimpijadi, ali ima još vremena i nadam se da ću biti zdrava da taj san i obistinim.
Naša reprezetacija je i pre nekoliko godina pokazala da imamo dobar tim, ali da nam još nešto nedostaje da budemo na vrhu. Šta je to što krasi ovu generaciju i što je omogućilo da se u Budimpešti popnete na krov Evrope?
—Krasi nas međusobno razumevanje i sposobnost da se istrpimo. Sportisti su svi navikli da budu glavni i u centru pažnje, ali sve devojke u timu razumeju da tako nema uspeha i spremne su da podrede svoj lični interes radi timskog. Takođe, jako je bitno i da se veliki broj igračica zna od ranije, jer su mnoge od nas prošle skoro sve kategorije mlađih reprezentacija, neke su igrale i u klubovima zajedno, tako da se dobro poznajemo.
Pojavljivanjem na balkonu Skupštine Beograda uspela si da ostvariš isto ono što i tvoj idol Dejan Bodiroga pre 20 godina. Kakav je osećaj biti na tom balkonu, da li je onako kako si zamišljala?
—Osećaj je fenomenalan! To ne može da se zamisli! Zaista neverovatno koje emocije naviru i koliko postaješ svestan uspeha i zahvalan narodu na podršci.
Tvoja želja da igraš za reprezentaciju bila je jača od povreda-šta za tebe znači igrati za nacionalnu selekciju?
—Igrati za nacionalni tim je uvek posebno. Profesionalna karijera je ipak nešto lično i egzistecijalno. Reprezentacija je želja i volja da predstavljaš svoju zemlju u svetu na najbolji način i zato je mnogo emotivnije od bilo kog drugog igranja.
U karijeri si igrala za velike evropske klubove, Barselonu, Burž, Spartak, USK Prag i osvajala najveće trofeje. Koji su to još izazovi i motivi u košarci koji te podstiču da i dalje vredno treniraš i boriš se?
—Dok sam bila mlađa motivi su mi uvek bili da osvojim nešto, da se probijem… Ali poslednjih godina kako sam se sve više ostvarila kao igrač jednostavno samo želim da uživam u košarci. Sportisti su privilegovani da im je profesija nešto što vole i rade to iz ljubavi. Nažalost mnogo nas to zaboravi i zato se ja trudim da što više napredujem, da bih vratila sportu koji mi je toliko dao i da uživam svaki sekund na terenu.
Zaigrala si i u ženskoj NBA ligi u ekipi Čikaga. Kakvi su tvoji utisci iz najjače lige na svetu? Koliko je ta liga ispunila tvoja očekivanja?
—Utisci su pomešani. Smatram da je to bilo jako bitno iskustvo za mene, pogotovo jer se ispostavila da ekipa nije ostvarila očekivane rezultate zbog mnoštva povreda igračica. Očekivanja što se tiče organizacije lige, kulturnog i društvenog doživljaja Amerike su bila kao što sam se i pripremila. Najveće iznenađenje za mene je bilo što nivo košarke nije ništa viši od evropskog, samo je drugačiji stil, mnogo je sve više zasnovano na fizikalijama.
Uz šta se najbolje odmoriš i šta ti predstavlja pravu relaksaciju nakon napornih treninga, utakmica i takmičenja?
—Najbolji odmor za mene je kad sam kući uz porodicu i prijatelje. Volim da kombinujem aktivni i pasivni odmor, uglavnom prve dane iskoristim da završim obaveze, a posle dozvolim sebi par dana totalne relaksacije.
M. Hobetko tekst, foto: Blic, AP/Tanjug, FB stranica Sonje Petrovic
