Home Užice PENZIONER NA ARMIRANIM TEMELJIMA SREĆE Slobodan posle Malte došao u Stapare kraj Užica: „Od malih nogu sam naučio da savijem grbaču“

PENZIONER NA ARMIRANIM TEMELJIMA SREĆE Slobodan posle Malte došao u Stapare kraj Užica: „Od malih nogu sam naučio da savijem grbaču“

by Milos Milekic
0 comment

Pozavide zemljaci penzioneru Slobodanu Periću, bivšem armiraču, da mu je lako i sve do Kosova ravno kad mu kaplje para, i stranska i naša. Njegovoj penziji pripišu čelično zdravlje i osmeh što povazdan ne skida sa lica. Nije sve do toga, odmahne rukom.

Primetio sam ga, sa motikom u ruci i savijenog do crne zemlje, u malinjaku pod još neolistalim bagrenjakom u Staparima kod Užica i krenuo ka njemu, naučen da od seljaka, poljoprivrednika čujem samo tugovanku. Druge sam se pesme naslušao.

– Bog ti pomogao! Evo ja potrčao da ugrabim svaki topao minut i okopam maline – otpozdravio mi je zauzet poslom i ne previše zainteresovan ko sam, šta sam i kud sam naumio preko njegove njive.

Šezdeset i koja kusur, ne više. Po držanju, preplanulom licu, snažnim zamasima alatkom i plećima kao od brda odvaljenim pokušao sam da mu procenim godine. Prevarila me je kapa koja je krila sedu kosu.

– Puna sedamdeset jedna – ućutkao me je Slobodan i poveo u zavetrinu ispod staparske džade da mi priča šta rekne ljudima kad stanu da mu se naglas dive.

Ovog proleća, spomenu usput zagledan niz livadu koja je dan ranije progledala ispod snega, narod bi trebalo da poseje više žita i krompira. Puca se u Evropi, svet je na ivici velikog rata, a takav zna da donese glad. Tamo, preko brda, njegova je rodna Kadinjača, sa nje je došao na miraz u Stapare.

U dva navrata više nego ostali penzioneri skokne do bankomata u Užicu. Jun i decembar su meseci kad mu država Malta isplaćuje novac na koji je stekao pravo radeći celu deceniju na gradilištima usred Sredozemlja.

– Bio sam zaposlen u nekadašnjem Građevinskom preduzeću „Zlatibor“, ih kako je to bila moćna firma, zidao zgrade od Novog Sada preko Beograda do crnogorskog primorja. Krvavo se radilo, ali se dobro i zarađivalo. Posle se sve okrenulo naopačke. Digao sam sidro kad jednog dana šefica Zorica reče: „Snalazite se, ovde više nema ‘leba“. Otišao sam na Pale da nađem posao i tamo sreo čoveka što je tražio majstore za rad na Malti. Hoću – dobro se plaća, neću – daleko je… Ma, hoću, kud bi i šta ovde – pričao mi je Slobodan Perić otkuda mu malteška penzija.

Od 2002. pa narednih deset godina radio je, kaže kao crv, u ostrvskoj državi, sve dok nije potpao pod slovo zakona, po kojoj je sa 62 morao da se penzioniše.

– Bogme, ćerali su dobro da se radi, svakog dana od sedam do pet, nekad i više. Ne znaš šta je gore, da li kad upeče zvezda nad Mediteranom, pa liješ more znoja, ili kad duva ‘ladan vetar i smrzavaš se kao uš. Dok je važila njihova lira, para je bilo kao pleve, kad su 2008. prihvatili evro sve je duplo poskupelo – prepričavao je.

Dva puta godišnje mu Maltežani isplate po 3.000 evra, što mu dođe po 500 mesečno. Uz to i u Srbiji ima 28 godina staža, prikupljenih na desetinama gradilišta, na osnovu kojih primi 24.000 dinara.

Malina je, spomenu, prošle godine dobro naplatio. Letos će njegov zasad, tih deset ari koje obrađuju supruga i on, platiti danak lanjskoj suši, pa ako ne bude mladih lastara za dogodine, rešio je, poseći će ga. Ne mari mnogo, malina je mačka u džaku. I sad joj najavljuju dobru cenu, ali ko mu garantuje da će ga promašiti grad. U osmu deceniju je zagazio, ali još, kad mu nude nadnicu, a nema šta pametnije da čini, radi kao građevinac. Ućari ponešto od njive i stoke.

Saberi – oduzmi, dadoh sebi za pravo: „Ima na čemu da ti i zavide, Slobodane“!

– Prvo, da su to neke pare – i nisu. Mnogo ih je što imaju više nego ja, a opet kukaju da im je malo. Drugo, da su mi pale s neba – nisu ni to, od malih nogu sam naučio da savijem grbaču – objašnjavao mi nalakćen na motiku.

I nije dozvoljavao da sreću koju sam video u njegovim očima, i bezbriž koji sam čitao iz njegove duše, opravdam parama.

Slegoh remenima kad me priupita znam li što ga u tim godinama, od svih zdravstvenih problema koji prate njegove ispisnike, njega samo pomalo bole leđa.

– Zato što sam se držao devize da je čoveku potrebno onoliko koliko mu treba za život. Teško je biti siromah, a nelako plivati u parama. Od malo para krče creva, od mnogo boli glava. Ko ne radi, nema ni malo, ko stalno trči za parama zna da se saplete – stavio je do znanja.

U kući mu je, čuka u drvo, sve živo i zdravo, vladaju sloga i ljubav. Ima dve ćerke i dvoje unuka, jedno je student medicine, drugo je na političkim naukama. Otuda je, shvatih, sreća! Još uvek radi na građevini, ali za poslom ne trči više kao nekad.

Širio je ruke Slobodan Perić, vrpoljio se čekajući da odem da bi nastavio s poslom i tvrdio da je zadovoljan. Retko je u selima sresti takvog. Primicalo se podne, a vreme bilo varljivo, otuda sa njegove Kadinjače navlačili su se oblaci. Otišao je u malinjak. Neka je, da uhvati još koji topao minut.

IZVOR: Blic

Zajoš vesti pratite ERO

#vesti #užice

Related Posts

Leave a Comment