Svojom prvom knjigom poezije „Šapat Sopstva” za koju je dobila nagradu Knjiga godine izdavačke kuće Arte, Ružica Blagojević nas vodi kroz putovanje nama nedostupnim svetovima, jave i sna. Ona večito traga i njena poezija, polako, ali sigurno uhvatiće i vas u tu potragu za skladom i celinom u onome što jesmo.  O svojoj knjizi, poeziji i prozi Ružica je govorila za sajt Ero.

Kakav uticaj će na vas i vaš rad imati nagrada izdavačke kuće Arte iz Beograda?

—Svakako da će to priznanje biti veliki podstrek za moj dalji rad. Tri godine sam član izdavačke kuće Arte koju sam izabrala jer je to kuća sa ozbiljnim književnicima, piscima, pesnicima, slikarima, muzičarima, umetnicima bilo koje vrste.  Ova izdavačka kuća nastoji da istraje na kvalitetu i stoji iza svojih autora. Takođe član sam i Književnog kluba „Rujno” kome sam zahvalna za svu podršku i pomoć koju dobijam, kao i  Miljani Golubović, predsednici KK „Rujno” koja čini sve za dobrobit svojih članova.

Šta je po vama zadatak umetnika?

—Mislim da je zadatak svakog umetnika da unese svetlost u srce čoveka. Danas, nažalost, živimo u „treš” svetu gde se književnost skladno uklapa u šemu opšte degradacije umetničkog čula novih generacija. Ta „treš” literatura je postala društveni fenomen, najezda spisatelja i spisateljica je neverovatna i narod se ne može od njih odbraniti, tako da je teško uopšte izdavačkim kućama da u svemu tome izdvoje nešto što vredi, malo umetnika nove generacije će steći status klasika srpske književnosti.

Kako i zbog čega je knjiga dobila naslov „Šapat Sopsta” ?

—„Šapat Sopstva” je zapravo šapat duše. Moja poezija govori o tom bliskom, nevidiljivom svetu u nama i oko nas, o jednakosti čoveka sa svemirom, blizini, daljini, ličnoj komsičkoj srži. Moja poezija je zapravo metafizička, to je čista alhemija i čovek se čitajući moju knjigu zamisli nad mojim stihovima. Na početku knjige sam napisala „Ja sam ta tačka u kojoj je sadržan univerzum”… , a to znači da unutar svake misli postoji misao koja nosi tišinu najtiše misli iz koje izvire ljubav. Tu leži pokretačka sila našeg unutrašnjeg bića, apsolutna sloboda gde smo jedno sa univerzumom . Ovo je vreme kada je došlo do buđenja čovečanstva i ljudi shvataju istinsku i suštinsku svrhu života. Samim tim kad shvatiš suštinu života, nestaće tih strahova i patnje. Kada je velika količina negativnosti akumulirana, priroda nekako pokrene svoje snage i čini mi se prečicom digne svest čoveka i eto tako se rodi ovakva vrsta poezije.

Od kada je čovek postao svestan sebe, traga za smislom života. Kako se traganje uklapa u život, da li ga nadograđuje ili još više obesmišljava i postavlja nova i nova pitanja?

—Ponekad mi čovečanstvo liči na uplakanu decu ostavljenu pred obalama večnosti. Tražimo sve moguće načine da dosegnemo tu drugu stranu i eto svako nekako funcioniše sa svog nivoa svesti. Sa svog nivoa pokušavamo da živimo onako kako mislimo da to treba.

Ružica Blagojević i Milijana Golubović

Pesnici uvek idu u najveću dubinu duše, u najskrovitije delove i neistražene predele. Da li je povratak u stvarnost bolno ili obogaćeno putovanje?

—Čovek zaista ima samo dva zavičaja, nebo i zemlju. Nama pesnicima je dato da spoznamo ta dva sveta, to vidljivo i nevidljivo, manifestovano i nemanifestovano. Zapravo moja poezija o tome priča. Nakon pisanja i boravka u tom drugom i drugačijem svetu taj povratak u stvarnost nije bolan, jer u suštini je to stvarnost. To je kao na primer kad gledate drvo, pa ne vidite koren, već vidite samo ono gore, a u suštini je i onaj koren stvarnost.

Kako i kada se počeli da se bavite poezijom? Šta je uticalo na to da počnete da pišete pesme?

—Proza mi zapravo bolje ide i u knjizi „Šapat Sopstva” je to u stvari prozna poezija. Rimu ponekad napišem, ali smatram da je to najlakši oblik pezije. Počela sam da pišem u petom razredu osnovne škole. Dobijala sam i tada dosta nagrada i priznanja. Ali, sam se vrlo mlada udala i to je prekinulo moje pisanje. Ali, čovek koji ima nešto da kaže ne može da ostane nedorečen. Tako da sam se ja sada vratila sebi i toj ljubavi pisanja. Na to da počnem da pišem uticali su i profesori, knjige i pisci koje sam čitala, ali nekako mi kao ljudi moramo odbraniti sebe i moramo gledati i postati to što zapravo jesmo.

Kojim temama se najviše bavite i koje su to poruke koje kroz njih želite da pošaljete?

—Čovek mora da shvati da je on zapravo produženi organizam planete i da smo mi svi zapravo jedno. To bi bila poruka, da ljudi shvate da smo mi svi jedno i da jedni bez drugih ne možemo funkcionisati. Da svi zajedno činimo lanac, pa i ako se desi da jedna karika slučajno pukne dešava se to da na primer uništavamo prirodu, planetu. Teme kojim se bavim su zapravo taj šapat sopstva, ne samo čoveka, već šapat sopstva drveta, kiše, zemlje, prirode, oblaka… A zapravo je to sve jedno, kad čovek treba da prepozna sebe u toj kapljici vode u tom svetu, u tom nečemu, jer u suštini smo svi jedno.

U Srbiji ima mnogo više onih koji pišu knjige, u odnosu na one koji čitaju. Mislite li da postoji neki način na koji bi se moglo uticati na to da poezija ima više udela u vremenu u kojem živimo?

—Ja bih poručila čitaocima da kupuju knjige, ne moraju ih oni pročitati, ali naćiće se neko ko će to učiniti. U ovom momentu, ekonomske, socijalne, moralne, krize identiteta, teško je probuditi tu čitalačku svest. Sve je to individualno, koliko ko želi da radi na sebi, on će to i raditi.

Kako jedan pesnik meri vreme? Od pesme do pesme ili od knjige do knjige?

—Ne merim vreme na sate. Što se mene tiče mislim da vreme ne postoji, već da ga je naš ograničeni um u stvari ograničio. Moja poezija govori pre svega o tom deliću beskonačnosti u nama.

M. H.