Aleksa Gajić autor dva animirana filma i brojnih stripova nakon dugogodišnjeg boravka i rada u Parizu, vratio se u Srbiju. Trenutno radi na pripremama za drugi dugometražni a svoj treći animirani film i u toku je njegova izložba stripa i strip objekta „Čudnovati strip” u Gradskoj galeriji Užice.

Da počnemo priču s prvim našim dugometražnim animiranim filmomu za odrasle  čiji ste Vi autor–„Tehniotise: Edit i ja” ali o novom koji uskoro počinjete da radite, da ne otkrivamo ništa unapred, imaju li nešto zajedničko?

—    Tema prvog filma kao  i ovog koji treba da počnem da radiim za nekoliko meseci je spoj visokih tehnologija i duhovnosti. Mene je ta visoka tehnologija uvek zanimala u smislu da li će , ako je fizički pomagala čoveku da bitiše na ovom svetu jednog dana početi da pomaže da se mi duhovno i mentalno kvalitetnije razvijamo. I jedan i drugi film imaju tu temu kao predmet obrade. „Edit i ja” je dugometražni film koji je trajao 90 minuta i na njemu je radilo 20–25 ljudi tokom dve i po godine, i ja očekujem da će i  ovaj  drugi biti spakovan u sličnoj formi . Ovaj film je kompletno izveden domaćim sredstvima od Ministarstva za kulturu preko sponzora i domaćih inicijativa pa zbog toga a i gomile drugih razloga,  želeo sam da se dešava u Srbiji , da glumci koji daju glas budu iz Srbije , odnosno iz Beograda. Sledeći film je smešten u Kotor ali obrađuje našu svakodnevnicu , a i  svi glumci koji daju glasove su naši, domaći glumci.

Duhovnost i visoka tehnologija u realnom svetu nekako na prvi pogled izgledaju kao dve nespojive stvari. Pa i u Francuskoj ste radili na tom spoju nespojivog- Huni i Rimljani se tuku u svemiru u stripu „Bič božiji”. To je izgleda i Vaše opredeljenje po pitanju ideje?

—    Huni i Rimljani u svemiru i nisu bili moja ideja nego sam taj strip radio po scenariju Francuske scenaristkinje Valeri Manžen ali dobro smo se našli. Mene inače spajanje nespojivih stvari zanima, interesantno je a i mnogo atraktivnije za crtanje. To je inače sada i neki trend u svetu da se rade ovi mish mashovi , crossoveri , ukrštanja, kako god da se nazovu ti miksovi. To jednostavno pokazuje koliko je umetnost kao forma slobodna stvar , koliko ono što može da prati neka forma, neki stil, neki standard može da bude slobodno.

To je u redu za vas, vi duhovno napredujete dok se bavite razradom te ideje o spoju nespojivog, no da li osim ove izložbe i gotovih radova imate i neku ideju kako bi mi mogli to isto da radimo, neki recept, preporuku..?

—    Pa, nemam baš..ni za sebe! Jedino da se odazovem na svaki poziv za izložbu, projekciju filmova, predavanje i da pokažem svoje radove i svoje ideje. Znam koliko je meni , kad sam bio dete značila jedna poseta Sajmu knjiga na kome sam prvi put video originalne strip table i  ljude koji tamo sede i crtaju na licu mesta. To je bio trenutak kada se meni to otvorilo i  kada sam shvatio –Da, crtaju živi ljudi…!, i tako je sve krenulo…Jedna mala kapisla može da uslovi ostatak života , to se meni desilo! Ja se nadam da će i u ovu galeriju da ušeta neko dete i da kaže sebi: pa i ja imam kutiju i umem da crtam, zašto i sam ne bih nešto napravio, vidi kako ovo izgleda…I to je dovoljno za početak.

Strip, iako se kod nas smatra više kao medij nego kao umetnost budući da još nije zvanično ni priznat kao umetnosti,  poslednjih godina je u fazi reinkarnacije, sve veći broj čitalaca mu se vraća i neki novi klinci počinju da odrastaju sa stripovima . Kako Vi kao iskusan autor doživljavate takvu situaciju?

—Ima potražnje ali džaba potražnja ako nema ponude, no dobra vest je da niko ne može da se požali ponudom. Zadnjih 14–15 godina pojavilo se toliko malih privatnih izdavača koji uglavnom sa strane imaju neke izvore prihoda, neke svoje male firme a ovo rade iz  entuzijazma i bitno je  da se uloženi dinar vrati da bi mogli ponovo da ga ulože u novo izdanje. Trenutno ima tako lepih izdanja da se nađe , da se pročita , što komercijalnog što alternativnog što umetničkog stripa tako da nije loša situacija . Činjenica je da je čovek , za razliku od tih zlatnih godina stripa,  danas zatrpan sa pregršt drugih podataka i sadržaja ali to nije samo srpski problem. Strip trpi pojavu video igrica, internet, kablovske televizije i sveg ostalog.

Strip je dostupan i na novim tehnologijama mada ima i onih koji tvrde da to nije pravi strip već neka forma stripa koja se već može smatrati nečim novim, pa kako sad tu naći kompromis?

—Sten Li, legendarni tvorac Fanstastične četvorke , Srebrnog letača i svih onih filmova koje gledamo –Iron Man–a.. rekao je:  „strip je  kao ženske grudi, dobre su na  slici ali su bolje u rukama”..Vickast matori čikica , ali to je istina. Ja volim da kažem da strip nije samo strip koji se čita već je on cela jedna stilizacija. Vi na strip nailazite na svakom koraku,makar to bio nacrtan kuvar koji pokazuje da uđete u neki restoran..i na taj način strip je sveopšte prihvaćen. Svedoci smo zatrpanosti strip filmovima koji su izuzetno kvalitetni  i  skupi tako da strip samo menja formu ali je i  dalje prisutan.

Znači , najeza stripovanih filmova ili filmovanih stripova sa superherojima su pomogli ili odmogli stripu..?

—    Sigurno su  pomogli, nikako nisu mogli da odmognu.Sve vreme dok izlaze takvi filmovi – Marvel, Dis Li ili Dark Hors..u Americi se štampaju hiljade i  hiljade primeraka . I Amerikanci pričaju da je nekad bilo neko zlatno vreme ali , pokušavaju i  sad da ga stvore. Postoji sve više stripova koji se prodaju na tabletima, i  onda se opet čitaju–u elektronskoj formi, što je nama starijima bezveze ali klinca koji je prvi put video strip na tabletu ne možeš sad navići na papirnu formu za koju on i ne zna. Ako je poenta pročitati strip–što da ne! Na kraju krajeva sve više klinaca gleda filmove na tabletu u autobusu..Pa ni Bitlsi nisu mogli da pretpostave da će se njihova muzika slušati na mobilnom telefonu. Ta vrsta prilagođavanja se dešava u svim stvarima, u umetnosti takođe, to je normalno. Besmisleno bi bilo da se neko naduri zato što niko ne kupuje njihovu papirnu verziju stripa zbog nove tehnologije i novih navika. Bolje je išta nego ništa! No, ….sačuvaćemo i po neko drvo…!

Da se vratimo na film, konkretno na „Uspon i pad umetnosti”. Moj uvod će biti malo duži jer se radi i o mom tekstu o tom filmu koji će verovatno ostati u frižideru do daljeg…Film je ugledao svetlost dana tako što je objavljen na fejsbuk stranici umetnika..jednostavno, čoveku je dosadila situacija čekanja i nekih kanala redovne distribucije pa je  kratkometražni film ugledao svetlost dana na fb i za kratko vreme pokupio veliki broj lajkova i pozitivnih komentara ! Stvar s animiranim filmovima kod nas je gora nego sa igranim, a o dokumentarcima da se i ne govori..pitanje sredstava je na tački ključanja nerava stvaralaca koji čekaju da se probudi neka odgovornost za kvalitet kulture i umetnosti. „Rabbitland ”autorke Ane Nedeljković   dobio je sjajna priznanja na velikom broju festivala počev od Berlina pa na dalje , čulo se u svetu i za srpski animirani film, znači da potencijala imamo ali ono drugo nekako se prećuti– ko treba finansijski da stane iza projekata koji reprezentuju ne samo kvalitet umetnika nego i kulture jedne nacije..Za razliku od „Rabbitlanda” , „Uspon i pad umetnosti” Alekse Gajića je urađen drugačijom vrstom animacije, obrađuje drugu temu, razumljivu svima , može da se shvati i simbolički ali i ne mora, zavisno od preferencija gledaoca. Onda je sajt B92 , verovatno podstaknut  brojem lajkova  na fb strani autora i naravno najboljoj reklami–od usta do usta, na jednoj od strana koje obrađuju kulturu omogućio da ovaj film vidi veći broj gledalaca. E sad , povodom takvog načina prikazivanja imamo i socijalni problem komunikacija u jednom smeru, na koju skreću  pažnju i  nove  teorije o savremenim  komunikacijama koje obrađuju ostavljanje komentara na sadržajima sajtova. U slučaju filma „Uspon i pad umetnosti” prvi komentar je bio da je autor optužen za mizoginiju i to malo žešćim prozivanjem. Šta Aleksa Gajić kaže na ovu situaciju?

—E video sam taj komentar, bio je prvi , no odmah posle njega, neko me je branio…Ne samo povodom ovog filma , uopšte, toliko sam se kritika do sada  nadobijao.., ali onda i priđe čovek i zagrli me …bilo je svega. Meni je drago da napravim bilo kakvu vrstu reakcije, pa makar tu mizogenu, što da ne..? Činjenica je da ne može da se desi da se jedan  sadržaj svima isto sviđa  ili da svi imaju isto tumačenje. Moj posao jeste da budem komunikativan i da ne budem  u fazonu „šta je umetnik hteo da kaže”.Ja uradim tako i tako, nacrtam tako i tako (eksplicitno) ali opet i u tome se pojavljuju neke treće misli i neke trismislice.

U svako slučaju, bez trismislica, ode umetnost zbog žene (muškarca, tanjira čorbe kako god)?

—To mora tako da bude. Šta bi bilo  da je drugačije. Ovo jeste muški svet ali ništa bez žena.

A onda je žestoko reagovala neka feministkinja?!

—Ja sam uvek onog ubeđenja da to treba razumeti, sigurno da ta nesretna žena ima neki razlog, ko zna iz kakvog je okoliša potekla , šta se njoj desilo pa je takva..Sigurno postoji neko objašnjenje.Uvek mi je lakše da razumem pa da onda poštedim sebe jeda i nervoze…I toga se držim za svaku moguću konfliktnu situaciju. Razumevanje i tolerancija pre svega..

M.Nikolić