U Srbiji sam rođen. Od toga ću i da umrem.

U Čitalištu Narodne biblioteke, 12. maja održana je promocija knjige Slobodana Simića „Trnovita kruna” koja predstavlja svojevrsnu antologiju njegovih objavljenih radova iz četiri knjige u proteklih 23. godine stvaralačkog satiričarskog rada.

U programu upriličenom povodom promocije govorili su: Dragiša Stanojčić, direktor biblioteke, Rade Jovanović , književnik, i Nada Selaković, književni kritičar, a aforizme iz zbirke je govorio dramski umetnik Momčilo Murić.

Dragiša Stanojčić je u kratkom obraćanju, pozdravivši prisutne istakao da je aforizam mala književna forma koja je izuzetno teška za pisanje u kojoj se najočitije i najvidljivije ogleda poznata Gogoljeva teza –„da mislima bude široko a rečima tesno”.

Rade Jovanović je u svom govoru, osvrnuvši se na celokupan protekli rad Slobodana Simića od prvih aforizama nastalih u Užicu, pa do nastavka karijere u Beogradu , i kao aforističara i kao izdavača i urednika, između ostalog, rekao:

—Doktor Simić je postao doktor za šta se nije pripremao. Radi se o njegovoj lucidnosti da pokrene nešto što se nije ni smelo pomisliti u ono vreme kad je satira bila u zapećku naše književne istorije. On je sa „Agorom” pokrenuo ediciju „Nova satira” u kojoj je izašlo više od dvanaest knjiga. U ovoj ediciji Simić je zaveo takvu selekciju da se ne može ni po čijem nalogu promeniti redosled, nego svake godine najbolja knjiga dolazi na red. U isto vreme, on otvara novu verziju te nove satire pod nazivom „Aforiznica” u kojoj nosi i objavljuje ona dela koja su vezana za satiru ali nisu mnogo, u smislu običnog aforizma. Simić je fenomen koji neće buknuti onako kako je trebalo od početka, ali neće čekati dugo, jer će biti pojam nečega što se zove uređivanje sprske umetničke satire u kojoj nema mesta za improvizaciju. Svi kažu da smo prvi u Evropi po aforizmu, međutim, istina je da smo prvi u Evropi po aforističarima.

Osvrćući se na književni rad Slobodana Simića, sa stanovišta knjževne kritike, Nada Selaković je istakla:
—Prvo i neosporno, vezano za Simića je da je nasledio i u sebi iskristalisao erski dug, dakle pronicljivost da uoči suštinu stvari i humor da se s njim izbori s tom i takvom, uočenom stvarnošću. Tu napomenu o erskom duhu potvrđuje i sam autor koji je aforizam definisao :„ono što bi svako rekao da se toga setio”. Pored svega onoga što čini aforizam –jezgrovitosti, duhovitosti, aktuelnosti, Simićeve aforizme karakteriše izuzetan smisao za tananu igru reči i igru rečima, kao što su: Mislim, dakle postojim. U kartoteci, I svitanje ima mračnu prošlost, Ima odličnih kadrova ali taj film nećete gledati, Teško je biti vlast, lako je biti opoziciju…Pisanje aforizama nije igra, ili još tačnije, nije laka igra. Misao mora da se izoštri, da se u nju kocentriše i aluzija i ironija sa dobrom dozom humora da bi se izbegla zloba, te da bi nam tako aforizam bio blizak i prepoznatljiv: Predstavila se nova vlada. Posle nje su nastupili dreseri životinja, klovnovi i ljudi na trapezu…

Slobodan Simić je hronološki predstavio svoj rad, od knjige do knjige, od perioda do perioda u društvu kada su knjige nastajale, do zbirke ”Trnovita kruna” koja predstavlja odabir njegovih najboljih radova u proteklom stvaralačkom periodu. Od knjige „Crveno je crno” (1992.), preko perioda koji se u novijoj istoriji naziva „era Slobodana Miloševića” (1997/98) i knjiga „Vozi Miško!” i „Brod pacova”, pa do 2007. kada je štampana knjiga „Siminom ulicom” najbolji aforizmi predstavljeni su u ovom , najnovijem izdavačkom delu koje po nazivu upućuje na pesničku definiciju aforizma i namere autora.

Iz svake od ove četiri knjige, odabrane aforizme govorio je dramski umetnik, Momčilo Murić, koji je na kraju pročitao i zapažanja Zorana Jerimića, književnika i novinara o delu Slobodana Simića, u kome se, između ostalog, kaže:

„Ima u beogradskom krugu pisaca po stilu i oštrici ravnih Simiću ali ne i  po dubini, po moći da u svakodnevici otkriju zlatnu nit humora, apsurda, koja na prečac osvetljava gluposti, laži i kukavičluk, po tome da gotovo nepogrešivo prepozna učinak palanačkog duha na naše živote, on  je pisac čije knjige dostižu vrhunac srpske aforistike…On najkraće i nepogrešivo prepoznaje i razume granice apsurda, u tretiranju apsurda ide korak dalje od većine novih satiričara. Junaci njegovih priča često razgovaraju kao da su upravo izašli iz filma Džima Džarmuša za koji je scenario napisao Ežen Jonesko… ”

M. Nikolić