Užice, RS
23°
Ведро
1ч2ч3ч4ч5ч
23°C
22°C
22°C
22°C
21°C
Home DruštvoUmetnost i kultura „Očevi su grad(ili)” – priče svih nas

„Očevi su grad(ili)” – priče svih nas

by Velimir Popovic

NASLOVNA GRAD

Predstava Crnogorskog narodnog pozorišta „Očevi su grad( ili )” koja je obeležila peti dan Jugoslovenskog pozorišnog festivala je autorski projekat reditelja Borisa Liješevića, koji se na Festivalu predstavio i „Čarobnjakom” u izvođenju Somborskog narodnog pozorišta.

Dok su Somborci gradili maštu, crnogorci su, pod Liješevićevim rukovodstvom pljusnuli publici u lice gomilu iskustvenih priča o ljudima u tranziciji, za koju ne znamo da li se završila. Ono što se sigurno nije i još dugo neće završiti, do nekog novog preokreta kog decenijama svi očekujemo, su posledice. Upravo u tim posledicama leži najtragičniji deo priča na kojima se zasniva Liješevićeva predstava. U razgrađivanju bogatstva, ne samo materijalne imovine koja se lako stiče i još lakše gubi nego i duhovnog bogatstva koje je (iz iskustva znamo) sa tranzicijom degradirano, unakaženo i osakaćeno, a ono što je i stvoreno u to vreme nikako da nađe svoj ni orijentir ni pravac.

DSC_2635

Sve stvaranje u ovoj predstavi u kojoj gotovo da nema scenografije simbolički je predstavljeno kovčegom iz koga izlaze likovi. Sam početak predstave je takođe simbolički, rađa se paralelno dete, a i krava se teli (simbol zlatnog teleta) dijalozi se mešaju, likovi paralelno pričaju o istom, o stvaranju. Otac i majka su umorni i odlaze a na sceni ostaju nove generacije. Te nove generacije bivaju uvučene u svet koji je svako od nas na svoj način ili lično preživeo ili bio svedok – cene nekretnina, akcije, stanovi, kuće, kupovina, prodaja, krediti, zelenaši, otplate rata i zelenaških dugova, porodična bogatstva koja se prodaju, siromaštvo, snalaženje, novac, novac, novac…S druge strane tu su i razvodi, borba oko dece, smrti članova porodice koji se ne oplakuju jer donose, gle radosti u smrti, nasledstvo koje rešava problem nedostatka novca. Droga, kriminal, kocka, opsednutost brzom i lakom zaradom… Deca su takođe predmet trgovine u smislu da pripadaju onom roditelju koji je materijalno bolje obezbeđen, emigracije… Tu je i bogati Rus, koji predstavlja sve one tajkune bilo koje nacionalnosti koji sve kupuju, a da pri tome onaj ko u mnoštvu jezika progovori „dobar dan” jedva da biva vidljiv na geografskoj karti. U sveopštoj pometnji kapitala i novca izgubila se i porodica i nacionalni identitet. Ali rodile su se nove generacije i nova zanimanja. Promoterka (kako god značenje imalo to novo, tranzicijom stvoreno zanimanje) snima spot, menja iz korena svoj život prezirući i odbacujući korene u vidu i oca i majke. Patrijarhalna zajednica je već pojam koji će postojati samo u istorijskim i geneaološkim naučnim studijama. Stare generacije, očevi, koji se u predstavi mogu posmatrati i kao moralna načela poštenja, istine, saosećanja, humanosti, umiru.

Suština, problemi koje smo doživljavali i sa kojima se suočavamo, u Liješevićevom viđenju, su problemi o kojima slušamo od početka devedesetih. Ne postoji ni jedna emisija, knjiga, studija, novinski članak, javni nastup umetnika, radnika iz oblasti kulture, običanog života, privrede da se ne pominje moralno i materijalno urušavanje društva. Ono što i sami sebi govorimo, da smo svedoci, učesnici, da ćutimo i ništa ne preduzimamo govori i Liješević. Da nije muzičkih delova, humora, ironije moglo bi se pomisliti da smo u nekom već mnogo puta viđenom javnom nastupu nekog od moralista i humanista ovog doba. Da li će se život i shvatanje nekoga od publike promeniti nakon odgledane predstave? Ako se nije promenio zadnje dve decenije, sigurno neće ni u buduće. Utisak celokupne predstave može se svesti na već isprane i uobičajene konstatacije o dobu u kom živimo. Izostavljeni politički momenti i posledice ratnih zbivanja su jedino što nedostaje da bi utisak da gledamo ili slušamo bilo koga od nas kako tumači probleme današnjice bio potpun.

DSC_2692

Neka od rediteljskih rešenja su prepoznatljiva –aktivna radnja na sceni, presvlačenja kostima, preplitanje dijaloga, učešće publike iz prvog reda ili iluzija tog učešća u vidu glumca u prvom redu koji govori deo replike, odlazak glumca kroz publiku kao da je deo nje, oskudna scenografija i slobodna koreografska rešenja. Tekst jednim delom kao da je prepisan iz članaka dnevnih novina.

Sveukupan utisak publika je ocenila sa 3,68. Predstava je inače dobila prvu nagradu Crnogorskog narodnog pozorišta, 1. novembra na Dan proslave Crnogorskog narodnog pozorišta i na Festivalu se prvi put prikazuje van granica Crne Gore.

Milunka Nikolić

You may also like

Leave a Comment