U večitoj muci da se bude svoj kroz susretanja i (s)kretanja kroz život, malo ljudi ide onom upornom linijom u kojoj posvećenost nečemu višem od sadašnjeg zemaljskog boravka znači više od ličnog komoditeta. Kasnije, istorija takve ljude označi kao pionire u nečemu, predanike i mučenike koji su se, žrtvujujući, okrvavljenog tela i izmučene duše, rodili da bi ostavili trag u civilizacijskom napretku svoje zemlje. Nekada je, bez patetike i istorijske pompeznosti, prizivanja sudbine kao opravdanja, jednostavno, takav život u stvari i jedini mogući život.

Marija Maga Magazinović, krčila je svoje životne puteve u jednoj čvrstoj patrijarhalnoj zajednici balkanskih Srba. Rođena u Užicu, 1.oktobra 1882. gde se njena porodica zadržala do kraja njenog osnovnog školovanja koje je uključivalo četiri razreda realke.

Njen otac Risto dobija posao krojača u Narodnom pozorištu u Beogradu, a Marija Maga mogućnosti koje pruža veliki grad. Za razliku od očekivanog za većinu žena tog doba koje bi se opredelile da vreme i život utroše na traženje i „dobre partije” za udaju, i osnivanje porodice kojoj će posvetiti ceo život kao ispunjenje svoje dužnosti, ona se posvećuje širenju svojih vidika sticanjem znanja, a i usavršavanjem veština pevanja i igranja u Kulturno umetničkom društvu „Obilić”. Prva je žena u tadašnjoj Kraljevini Srbiji koja je diplomirala na Filozofskom fakultetu, 1904. kod Brane Petronijevića. Izborila je sebi kao prvoj, a onda i sledbenicama pravo na koliko toliko isti status na visokoškolskim ustanovama toga doba.

— Ideš uredno na predavanja, radiš revnosno, čak i savesnije od mnogih redovnih slušalaca, a ovamo nikakva prava, kao kakvi pastorčić!…Zašto da nam ne daju indeks, pa neka na njemu piše ono vanredni slušalac!- pisala je Maga, buneći se protiv društva u kome žene nemaju nikakva prava, negodujući i protiv  patrijarhalne poslušnosti:

—Ali je većina vanrednih studentkinja, po navici i liniji najmanjeg otpora, i dalje polagala ispit u vidu kolokvijuma.

Po završenom fakultetu, prvi put u istoriji srpkog novinarstva, Maga zauzima poziciju novinara, urednika rubrike „Ženski svet” u Politici. Kroz rubrike, zalaže se za više prava u odlučivanju u privatnom životu žena, aktivniju ulogu u društvenim i socijalnim odnosima. Zalažući se za liberalni feminizam u okviru patrijarhalnog društva dobijala je nevericom obojene, podrugljive packe čak i od vlasnika lista Vladimira Ribnikara koji joj je dao dva zlatnika akontacije primajući ovu ženu na dotadašnji isključivo muški posao:

—Gospođice Mago, nećete uteći sudbinama tolikih žena. Utopićete se i vi u tu prosečnost. Sa zasukanim rukavima, opasani belom keceljom i zarumenjeni od šporeta, kao i sve „poštene žene”, pažljivo ćete stavljati na sto činiju sa supom, dok će vaš oficir otpasati sablju, skinuti mundir i podvrnuti rukave od košulje, pa kusajući slatko supu uštinuti ženicu za obraz i reći joj:„Pile moje”,a potom pevušiti „Rado ide Srbin u vojnike”.

Balansirajući u tom životu nepravednom po status žene u svetu muške dominacije, rizikujući da je i žene odbace kao egocentrika i egzibicionistu, Maga se, vođena željom za obrazovanjem, na podsticaj svog profesora sa Filozofskog fakulteta, Brane Petronijevića, sa skromnom ušteđevinom uputila u Nemačku 1909., tadašnje stecište kulturne i intelektualne elite. Tokom četiri godine, uči nemački jezik, pohađa glumu kod Maksa Rajnharta, balet kod Šarlote Šniter, upravnice berlinske Opere, uči igru, plastiku, ritmiku, umetnost kod najznačajnijih imena tog doba: Elizabeta i Izadore Dankan.

Izučavajući balet i igru, pokret kao izražajno sredstvo, Maga Magazinović se buni protiv tadašnjeg vodećeg stila u Nemačkoj u kojoj je muskulatura tela u pokretu mehanicistički napeta kao odraz vojnog arhetipa nemačke nacije. U tome vidi „patriotsku i nacionalnu stvar” zasnovanu na šovinizmu i fašizmu koja vlada u Nemačkoj. Za nju, imajući u vidu da to mišljenje zastupa u društvenim paradigmama tridesetih godina prošlog veka, kada je ropstvo imalo dubok koren ili u fašizmu ili šovinizmu ili patrijarhalnosti, „telo nije i ne može biti samo objekat”, a grčka gimnastika je volja tela koje se potčinjava slobodi duha.

Na časovima glume kod Maksa Rajnharta sreće Gerharda Gezmana, nemačkog studenta, šest godina mlađeg, koji je uz glumu studirao i slavistiku. Maga se vraća u Srbiju, i sa prijateljicom iz studentskih dana Zoricom Pricom osniva Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i inostrane jezike, u kojoj su siromašna deca besplatno pohađala časove.

U Balkanskim ratovima 1912–13, Maga se dobrovoljno prijavljuje u bolničarke. Opisujući svoje ratne dane, stoički podnoseći sve strahote, kao svedok sveg krvoprolića piše:

—Jauk i vapaj teških ranjenika, sa raznesenim šakama, laktovima i stopalima, sa užasnim trbušnim povredama prolazili su mi kroz srž u kostima. Krvi se nisam grozila ni plašila, ali sam je osećala kao strašnu optužbu na svekoliku civilizaciju i kulturu čovečanstva u XX veku.

U aprilu 1914. umire joj majka, a u maju iste godine, Gerhard Gezeman, nakon pokrštavanja i prihvatanja pravoslavne vere, venčao se sa Magom Magazinović u Sabornoj crkvi u Beogradu. Gezeman radi u Prvoj muškoj gimnaziji i kao lektor Univerziteta u Beogradu, a Maga kao redovna nastavnica Prve ženske realne gimnazije. Zajedno sa svojim narodom, povlače se u naletu okupatora na Srbiju. Na putevima koje utire srpska vojska u povlačenju, u zbegu u Kragujevcu rodila je sina, kome su dali dva imena, nemačko -Harold i srpsko- Rajko. Ponovo se prijavljuje u dobrovoljce, i radi kao bolničarka u Kragujevcu i Vranju. Njen muž Gezeman deli sudbinu vojske naroda čiju je veru prihvatio– golgotu Albanije. U ovom ratu Maga gubi oba brata, a četrnaest meseci nakon rođenja i svog sina prvenca koji umire po povratku u Beograd 1915. Tuga i jad ove žene se nastavljaju –od nemačkih vlasti saznaje da joj je muž na lečenju u Švajcarskoj, odlazeći da ga poseti, suočava se s tragedijom izneverene supruge. Zaljubljen u drugu ženu koju je upoznao u bolnici u Švajcarskoj, Gezeman i ona dogovaraju se o rastavi. Poslednja iskra zajedničkog života je njihova ćerka Rajna rođena 1917, nešto više od pola godine nakon njihovog rastanka. Na ovakav korak, borbu za potomstvo i pored činjenice da je muž pripada drugoj ženi, kompromis u jednom završetku ljubavne priče, zdravorazumsko  razmišljanje emancipovane žene teško bi se odlučile i žene današnjeg doba. Pored svega, iste godine za srpsku vladu na Krfu izučava organizaciju švajcarskih srednjih škola, ne zapostavljajući istovremeno i ljubav prema igri upoznaje se sa radom Škole umetničkog plesa Rudolfa fon Labana.

U Cirihu je prisustvovala predavanjima Lenjina i Plehanova, o kojima formira svoj stav i mišljenje:

—Plehanov mi se učinio elegantan mislilac, kao što su mu gospodski bili i maniri. Takav čovek ne može nikad biti ideološki zatucan ni dogmatičar…Lenjin je imao sasvim suprotno držanje, stav i način izlaganja od Plehanova. Iz njega i pored gvozdene logike izlaganja, koja sve ruši što nije njegov boljševizam, izbijala vulkanska mržnja na kapitalizam, ali i na socijaldemokratizam Plehanovljev i Druge internacionale.

Po završetku rata, ponovo otvara Školu za ritmiku i plastiku, u privatnoj ženskoj gimnaziji „Dom učenica srednjih škola” predaje ritmiku umesto dotadašnje gimnastike, a 1920. ukazom Kralja Petra I unapređena je u profesora Prve ženske realne gimnazije.

Iako stabilnog socijalnog statusa, nemiran i znanja gladan duh ove žene, vodi je na dalja istraživanja i usavršavanja u oblasti ritmike, izražajne gimnastike, savremene umetnosti telesne kulture na letnjnim semninarima 1922.-23.  u Minhenu kod Rudolfa Bode, Karla Lahauzna kod koga studira principe koreografije scenskog i podijumskog plesa novog smera,  a kod amerikanke Bes Menzendikt izučava korektivnu telesnu mehaniku, korektne mišićne funkcije… Njena „Škola za rimiku i gimnastiku” dobija brojna priznanja čak i od njenog uzora Rudolfa Labana. Maga počinje da radi i kao koreograf, tako da 1925. radi prvi balet „Svetkovina Bahusa i Flore”. Njen dalji rad posvećen je umetnosti plesa, ritmike, koreografiji…

U Berlinu na ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara, 1936. nastupala je i „Studentska folklorna grupa” koju je osnovala i vodila Marija Maga Magazinović. Gostovanja u Nici, Carigradu, Hamburgu, Magdenburgu, Bernburgu, Desau, Stendalu…

Snimila je , 1939. i kolor film iz repertoara „Kosidba”, čak i kolor propagandni film na Kalemegdanu za gostovanje u Americi.

Iako zvanično odlazi u penziju 1941. Maga nastavlja da neguje svoju ljubav prema igri, ritmiku, igru…Vodi folklornu grupu u „Abraševiću”, a od 1948–1955. u baletskoj školi predaje ritmiku, folklor, istoriju igre i istorijske plesove. U sedmoj deceniji života, Maga beleži svoje misli i protekli život –„Moj život”autobiografsko delo koje je objavljeno tek 2000. Maga Magazinović je umrla 1968. u Beogradu. Iza nje su ostale knjige objavljene tokom njenog života :Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost”, „Vežbe i studije iz savremene gimnastike, plastike, ritmike, i  baleta:primenja telesna kultura”, „Istorija igre” i neobjavljeni rukopis  „Udžbenik iz ritmike”. Iza Mage Magazinović su ostale i klice feminizma i borbe za prava i ravnopravnost žena, brojni plesači, baletski igrači izašli iz njene škole i nadahnuti njenom energijom. Iza Mage Magazinović ostao je retko plodan i ispunjen život jedne žene u uslovima kada se ženski glas nije čuo dalje od kuhinje i  modnih salona.

Uspomenu na Magu čuva ulica koja vodi pored Narodnog pozorišta Užice koja njeno ime nosi od 2003., Baletski studio Dunje Mahorčić u Užicu i Beogradu. Po motivima njene knjige, rediteljka Ivana Vujić u Narodnom pozorištu u Beogradu postavila je komad „Balkanska plastika” koji je nakon premijere 2001.godine bio proglašen najboljim pozorišnom predstavom te sezone.

Milunka Nikolić