Prilikom nedavnog otvaranja izložbe arhivska dokumenta „Mlada Bosna i Sarajevski atentat” u Istorijskom arhivu Užica pisac, novinar i prevodilac Muharem Bazdulj gostovao je u našem gradu. Bazdulj je svojim kolumnama u „Politici” privukao pažnju javnosti, ali i kao izvrstan poznavalac Mlade Bosne o kojoj je mnogo pisao, a ti tekstovi su pobrali brojne pohvale. Rođen u Travniku, ovaj pisac nas u svojim novinarskim tekstovima, ali i knjigama uvek iznenadi zanimljivom pričom, novim činjenicama i malo drugačijim, otvorenijim pogledima na dešavanja u društvu, regionu, svetu. Tako nešto nije izostalo ni u ovom intervjuu koji je Bazdulj dao za portal Ero.
Novinar ste, pisac, prevodilac. U čemu je smisao pisanja za Vas?
—Pisanje je uvijek potreba da se verbalizuje neka misao, neka ideja, neko osjećanje i da se to takvo, verbalizovano, prenese drugoj osobi, drugom ljudskom biću, čitaocu. U različitim formama pisanja radi se o različitoj vrsti ideja, ali pisanje je uvijek pisanje.
U novinarstvu je kao i u društvu – mešavina svega, razna nametanja tema, novine biraju podobne sagovornike, mnogo kiča, šunda… Postoji li u našem regionu nezavisno i slobodno novinarstvo i kakvo je po vama slobodno novinarstvo?
—Uf, teško pitanje. Sjećate li se vi iz fizike lekcije o idealnim gasovima? Idealni gasovi u prirodi, u svemiru, ne postoje, ali se na paradigmi idealnih gasova opisuju oni koji u stvarnosti postoje. Tako je i sa potpuno slobodnim i nezavisnim novinarstvom; takvog nema, ali novinarstvo sudimo po tome koliko se primaklo tom idealu. Slobodno novinarstvo trebalo bi biti ono u kojem nema ni cenzure ni autocenzure. Ono postoji onoliko koliko se svaki novinar za njega izbori.
Šta Vi čitate u novinama, a šta preskačete?
—Čitam tekstove autora koje cijenim i čitam tekstove o temama koje me zanimaju. Fraza „autorsko novinarstvo“ trebala bi biti pleonazam, ali zapravo nije. Važnije mi je da neko dobro piše, nego da se slažem s njim, posebno ideološki.
Koliko je teško, a opet izazovno pisati kolumne za medije u različitim zemljama? Da li vam je novinarstvo olakšanje, pauza ili dopuna pisanju romana?
—Meni je izazovno. A novinarstvo je za mene, nakon što sam u njemu već skoro dvadeset godina, postalo i neka vrsta potrebe. Kad pišete roman, proces traje dugo i treba se načekati do prvih čitalačkih reakcija. Kod novinarstva to ide brže. U tom smislu je i – kako kažete – dopuna.
U vašoj novoj knjizi „Jeres nominalizma” kroz 14 priča govorite o teretu društveno-političke svakodnevnice. Koliko je teška ta naša društveno-politička svakodnevnica? Da li smo mi ljudi krivi što smo dozvolili da naša svakodnevnica postane okupirana opštim društveno-političkim temama ili nam je to jednostavno nametnutno bez mogućnosti izbora?
—A čujte, u nekoj mjeri sigurno jesmo krivi. S druge strane, ni okolnosti nisu bile najsretnije. Desila se, što bi rekli, savršena oluja.
Radite li na nekoj novoj knjizi?
—Radim. Ali ja pomalo sujevjerno ne volim da pričam o tekstu koji je u „procesu proizvodnje“…
Koliko je i zašto važno za nas na ovim prostorima, ali i šire, da se zna da Gavrilo Princip nije izazvao Prvi svetski rat?
—Važno je prvenstveno zbog toga jer istorija često posluži kao pretekst za neke konkretne političke poteze koji mijenjaju sadašnjost i budućnost. U tom smislu valja gledati sve pokušaje revizionizma, ne samo one vezane za Prvi svjetski rat…
Zbog čega u svetu nema jedinstva oko toga ko je započeo Prvi svetski rat? Kome je to važno da se opovrgnu činjenice da je Nemačka započela taj rat i koliko je opasno igranje sa istorijskim podacima?
—Prekomplikovano je to pitanje za kratak odgovor u ovakvoj formi. Važno je, mislim, onima koji bi danas da „kaleme“ stare politike u novim kontekstima, pa im je važno da se zaboravi istorijska istina.
I posle toliko godina, vekova, modernizacije društva –nacionalizam nekako uvek opstaje. Imali ste priliku i vi da se suočite sa njim. Zašto je prisutan nacinalizam, šta narod time poručuje: nije se izlečio od te bolesti ili time želi da pokaže ili dokaže neku vrstu vrednosti, umesto onih koje stvarno nedostaju? Koliko smo slepi za istinu?
—Nacionalizam je neka vrsta, da iskoristim tu čuvenu frazu, „opijuma za mase“. Čini mi se da je kod nas po ko zna koji put iskorišten kao paravan za sveopštu pljačku i usputno nasilje.
U Srbiji gde je izrazita nezaposlenost, siromaštvo, teška ekonomske situacija, gde su političari glavne medijske zvezde, sve miruje, nema otprora prema vlasti-jesu li se Srbi umorili od bunta ili je to zatišje pred buru?
—Čini mi se da je zavladala apatija i da se ne može očekivati „bura“. Ima ona poslovica u formi kletve „Dabogda živio u zanimljivim vremenima“. Kod nas su se ta vremena baš otegla.
Na ovom području kao da se slabo uči na prethodnom iskustvu, ponavljamo prethodne greške, tabanamo u mestu. Šta naš narod može povući, pokrenuti napred?
—Kad bih znao odgovor na to pitanje, vjerovatno bih se počeo aktivno baviti politikom.
U Istorijskom arhivu u Užicu ste govorili o tome šta je vama najbliže u delovanju Mlade Bosne i da je to „ ideja emancipacije da mladi ljudi odavde svoje snove i svoju budućnost ne moraju da prave u nekim Amerikama, nego da mi ovde pravimo Ameriku”- koliko smo daleko, a koliko blizu da u Srbiji, Hrvatskoj, BiH, Republici Srpskoj, Crnoj Gori napravimo tu „našu Ameriku”? I hoćemo li ikad uspeti da je napravimo?
—Ja mislim da smo je u vrijeme Jugoslavije i imali. E sad, hoćemo li je opet napraviti i kada, to je veliko pitanje.
M. Hobetko
