Prošlonedeljni koncert Massima Savića u Užicu je nešto o čemu se još uvek priča. Oni koji su prošlog petka u Gradskom kulturnom centru ispratili ovaj događaj prepuni su hvale za muzičara koji svojim specifičnim glasom uspeva da napravi atmosferu i ispuni prostoriju neverovatnom energijom koja skoro da može da se dotakne u vazduhu. Njegova muzika, ponašanje, pevanje, pa i stil oblačenja na nastupima odaju utisak osobe koja je zaista posvećena onome šta radi i koja se trudi da svaki delić emocije podeli sa svima prisutnima. Nakon koncerta Massimo Savić je govorio za sajt Ero i ispričao kako je teško tokom cele karijere uvek davati maksimum na na sceni, kako se on i njegov bend trude da stvore hemiju i da budu najbolji, ali i kako se odmara slušajući Tomu Zdravkovića i Džimi Hendriksa.

Tokom 30 godina muzičke karijere i prolaženja kroz raličite muzičke stilove, jedna stvar se kod Massima nije menjala, a to je da je uvek težio ka boljem, lepšem, usavršavanju i doterivanju svega do perfkecije. Koliko je teško sve ove godine tokom vaše karijere bilo teško posvetiti se svakom nastupu i svaki put pružati maksimum i truditi se da prikažete iskrenu emociju.

—Strašno je teško. Ja sam stalno na rubu nesvestice, bukvalno. Ja se ne šalim kada kažem da mi je dosta i da ne mogu više. Ima situacija, dogodi se da odem sa bine zbog nekih sitnica. Susretao sam se sa raznim stvarima koje su više, manje uticale na nastup. E sad tu dolazi do izražaja tehnika i ona mi je spas. Da ne poznajem tehniku ozbiljnog izvlačenja snage iz dijafragme ne bi to išlo—priča Massimo.

Kako ste uspevali da zadovoljiti apetite kritike i publike tokom svih ovih godina?

—Jasno je da u svakom umetniku postoji taština i volim pročitati kada me neko hvali, pogotovo kada me artikulirano i pametno hvale. Ali inače se ne obazirem na kritiku, pogotovo na lošu. Ja sam javna osoba i u tom sektoru svako o meni može napisati šta hoće. I pišu, ali u većini slučajeva poštuju moj mir, moju privatnost, jer vide da se dajem potpuno u svom poslu. Kod mene, iako se time bavim više od 30 godina, nema rutine, dakle samo se može što bolje zagristi u tematiku.

Šta novo publika može da očekuje od Massima Savića?

—Čim sam završio album „Dodirni me slučajno” počeo sam odmah raditi sledeći album. Sarađujem sa nekim muzičarima iz inostranstva, a o tome će se već čuti. U pitanju su veliki svetski muzičari. Mogu reći da sam imao mnogo sreće da se sprijateljimo i onda će sviranje i zajednički rad najverovatnije biti produkt tog prijateljstva. Bend koji me prati je najbolji što može biti u ovom trenutku, a po meni najbolji je u ovom delu Evrope, jer mi ozbiljno radimo. Ali, radimo na zaustavljanju taštine kod svakog člana benda, dakle odmah je jasno da taština ne igra nikakvu ulogu i da se treba samo isprazniti i onda će bolje zvučati. Dakle manje poteza kistom na sliku i ona će biti puno ekspresivnija. Od muzičara u bendu ne tražim stablo maslinovo koje je predivno, meni treba samo decilitar ekstrakta, onog najdivnijeg devičanskog maslinovog ulja iz tog muziciranja. Minimum minimuma, jer nas u bendu ima puno i došli smo do toga da sviramo, trudimo se, imamo probe i sve je posvećeno tome da uvek zvučmo bolje. Svaka naša vožnja u toku putovanja je priča o prirodi kroz koju prolazimo ili o muzici koju treba popraviti u određenim delovima. Tako da je to konstantno razvijanje stvari.

Uz koju muziku se opuštate?

—Slušam samo istinu. To su Hendriks, Cepelin, Majls Dejvis, Pet Metini, Princ, Piter Gabrijel, Toma Zdravković. Volim poslušati i Tomu  jer i to je istina, to je istinitost, a to je ono što ja poštujem.

N. H.