Ako na pretraživač na nekoj od društvenih mreža ukucate, Požega, dokumentarni film, kao rezultat ćete sigurno dobiti Međunarodni filmski studentski kamp Interakcija, s tim povezano ime Dejana Petrovića kao jednog od osnivača Nezavisnog filmskog centra „Filmarta” koje je glavni „krivac” za ovu manifestaciju u malom gradu, koji je pre naše Vlade našao način da izgradi jednu vrstu puta ne  samo prema Evropi nego i prema svetu. Ako ukucate samo Dejan Petrović, pre nego li dođete do ovog mladog reditelja, poreklom iz Požege, vanrednog profesora na Akademiji umetnosti u Beogradu na katedri za Televizijsku režiju „Sava Mrmak”, moraćete da preskočite nekoliko strana o Dejanu Petrović, trubaču. I sam reditelj kaže, da ljudi koji nisu upućeni u film, televiziju, Interakciju ,često na pomen njegovog imena prvu asocijaciju imaju na trubu i Big Bend.

Dejan Petrović, reditelj, rođen je 1974. godine u Požegi. Nakon diplomiranja na Učiteljskom fakultetu u Užicu, diplomirao je i na Televizijskoj režiji  na Akademiji umetnosti, 2003. izabran je za asistenta, a od 2008. dobija zvanje docenta. Za svoje dokumentarne filmove dobio je dva Viteza–Bronzanog za film „San jednog dleta” i Zlatnog  za film „Dah” na festivalima u Moskvi, kao i više nagrada za najbolji film i režiju na domaćim festivalima. Mlad, uspešan, entuzijasta  koji realno živi svoje ideje, strpljivo kao što radi sa studentima, bira redosled stvari  koje mu se dopadaju, izvodljive su u stvarnom životu i u stvarnim mestima makar to bilo 200 km od glavnog grada, vezane za film. Njemu nije teško da studentima koji dolaze na Interakciju omogući da snimaju filmove, da se u Požegi osećaju kao u mestu koje je postojalo pre Holivuda i da ih istovremeno ugosti kao da su u sred Njujorka.

O NOVIM PROJEKTIMA, FESTIVALIMA, DOKUMENTARCU

Studenti koji prolaze kroz Interakciju, studenti sa Akademije na kojoj ste docent su reditelji koji snimaju svoje filmove. Vi ste nakon studija takođe snimali, bili nagrađivani, pa je onda nastala pauza. Zbog čega se to desilo?

—Filmove za koje sam dobio nagrade radio sam u toku i nakon završenih studija. Sada se više bavim produkcijom nego režijom, na žalost. Radio sam i radim promotivne filmove za određene projekte kao što je film Turističke regije Zapadne Srbije –prekogranična saradnja, film za zastupnike Mercedesa u Srbiji,znači više komercijalne nego autorske, kreativne stvari. To je što se tiče režije. Dosta se bavim produkcijom, i to isključivo produkcijom filmova kampa Interakcija.Osim toga tu je i Filmski edukativni centar u okviru Interakcije, koji smo pokrenuli pre nešto više od par godina. Mislim da je to odlična stvar, u smislu da se mladi ljudi iz Zapadne Srbije edukuju za osnove filma, da prave filmove, i evo, ove godine kao dokaz toga je da od velikog broja kandidata koji su konkurisali na prijemnom za upis na FDU, njih četvoro iz Požege koji su bili na neki način uključeni u rad i programe Interakcije, prošlo je prijemni do zadnjeg kruga izbora a  troje je upisalo FDU. To smatram velikim uspehom, nekom vrstom svog ličnog uspeha, s obzirom da se  na neke rezulatate, što se edukativnog rada tiče, mora duže čekati. Nekih 5 –6 godina posle poslednjeg filma u Moskvi, u metrou, koji sam radio, ove godine ponovo se vraćam tom kreativnom dokumentarnom filmu.

 Budući da ste, posle tako duge pauze, verovatno željni rada na autorskom filmu, možete li nam reći o kakvom projektu se radi?

—Ovih dana radim na svom novom filmu, priča je o jednom momku iz Požege, slikaru, koji je iz zdravstvenih razloga, multiplekskleroze, skoro deset godina bio zatvoren u četiri zida. Priča je zapravo o njegovom pokretanju, posle deset godina, pokretanju u stvaralačkom i fizičkom smislu. Ne želim da govorim o njegovoj bolesti, nego o njegovoj unutrašnjoj borbi, o aktivnoj i pasivnoj strani čoveka koja postoji u svakom od nas, o borbi kroz koju svi u nekom delu svog života prolazimo dok se iz nekog razloga zaustavljamo i tražimo unutrašnju snagu ili spoljni podsticaj da se pokrenemo.

Osim ovog, već šest meseci radim i ostaću na projektu „Afirmator” narednih godinu dana. „Аfirmator” za ideju ima mlade ljude koji su se našli u nekom od svojih zanimanja, ostaju u Srbiji uprkos uslovima u kojima svi živimo, licima sa invaliditetom, uspešnim ljudima mlađe generacije, svima onima koji su se na neki način pokrenuli, zaobišli našu apatiju i statičnost. Zahvaljujući podršci Ministarstva za kulturu, sektor Mediji, dobili smo podršku za ovaj projekat, koji će se prikazivati na 12 regionalnih televizija s kojima smo potpisali Ugovor o saradnji. Srećom, postoje ljudi i u Ministarstvu kulture i širom Srbije koji su prepoznali potrebu afirmisanja mladih ljudi s vizijom o kojima govori ovaj serijal.

Nije li Vam sve ove godine nedostajao baš takav stvaralački rad?

—Kako da ne, uvek sam imao potrebu da radim, ali je to negde uvek ostajalo pored mene, zajedno sa angažovanjima na Akademiji umetnosti u Beogradu  i na Filmartu. Za prve filmove koje sam radio dobio sam nagrade u inostranstvu, na žalost više tamo nego ovde. Te nagrade kod čoveka izoštre neki osećaj da bude probirljiviji kada su u pitanju teme. Traženje te prave teme koja će mene pokrenuti, prave teme, čini mi se bilo je, pored rada sa studentima jedan od velikih zadataka. Jednom sam, pre par godina imao jednu priču, no na žalost, nisam je realizovao zbog junaka koji su odustali, što mi je jako žao. S druge strane, Interakcija i drugi projekti na kojima radim uzimaju previše energije da bi mogao da se posvetim isključivo filmu. Možda izgleda kao neka vrsta opravdanja, ali stvarno, rad sa studentima mi ne ostavlja previše vremena. S druge strane nije dobro to što ne radim a držim predavanja. Međutim, sve ove godine, svaki projekat i svaki trenutak života utrošen je u profesiju kojom se bavim, bilo da je to režija, produkcija, komercijalni program, ili edukacija. Tu je, kao i kod svih koji se bave ovom vrstom posla, problem finansijske prirode. Čini mi se da se , na žalosti, da se kreativni dokumentarni film u našim uslovima pravi za sebe, svoju dušu i još par pojedinaca. Veoma malo ljudi uopšte i zna šta je pravi, kreativni dokumentarac, jer nema priliku da ga vidi na televiziji ili u bioskopu i onda se postavlja pitanje, koje i sam postavljam studentima na predavanjima –kome je namenjen  film?

Dokumentarni filmovi koje gledamo na televizijama zadnje dve decenije su uglavnom sa aktuelnom istorijskom tematikom. Nije li trenutak da se to prevaziđe?

—Još kao student, a i kasnije odlazio sam na razne festivale koji su priznati i u međunarodnim okvirima, i na tim festivalima, na Kratkom metru, prvih godina je bio aktuelan rat u Bosni i sve teme filmova koje smo mogli da vidimo bili su vezani za taj rat, izbeglice…i ti filmovi su uglavnom bili preslikavanje stvarnosti a ne odnos autora prema toj stvarnosti koja se dešavala. To su bukvalno bile reportaže i taj neki prost posmatrački pristup. Onda je došla serija filmova koja je tretirala Nato bomardovanje, pa odmah zatim Miloševićevu smenu i dolazak nove vlasti i tako redom. Svakako da treba, a i uloga dokumentarnog filma je da zabeleži određeni istorijski trenutak, ali svi filmovi su bili na tom nivou. Zaista su retki antologijski filmovi koji su beležili neki trenutak kao takav. S mog aspekta, obične, male teme , teme koje zaokupljaju svakog od nas su veoma malo prisutne. Poslednjih nekoliko godina, čini mi se, da se ljudi vraćaju tim temama i to me jako ohrabruje. Neki filmovi koji ovih godina imam prilike da vidim na Kratkom metru imaju upravo takve jednostavne, svakodnevne teme, i prikazuju autora koji prema takvim temama ima neki svoj odnos i svoj stav.

Pomenuli ste festivale, kojih zadnjih godina u Srbiji ima poprilično. Koliko je opravdano postojanje toliko festivala na tako malom prostoru i šta oni zapravo znače u smislu poboljšanja kvaliteta filmskog stvaralaštva?

—Moj stav je da su, u suštini, u našim uslovima festivali jako dobra stvar. Njihova prvenstvena uloga, po meni je da doprinesu popularizaciji filma, privlačenju ljudi da pogledaju film koji inače ne bi imali priliku da vide nigde na drugom mestu –ni na televiziji ni u bioskopu. U malom mestu je bolje da dođe i tri čoveka nego da se ništa ne dešava po tom pitanju. Osim toga, tu je i pitanje popularizacije mesta gde se festival održava, tako da njihovo održavanje u svakom pogledu podržavam. Na tako veliki broj festivala utiče i dostupnost tehnike, video, DVD, blue– ray, tako da je to s organizacione strane lakše. Drugo pitanje je na kojem su organizacionom nivou ti festivali. Mislim da bi tu, kada  su u pitanju sredstva koje izdvaja Ministarstvo kulture, trebalo oformiti jednu komisiju koja bi utvrdila kriterijume i procenila koji su to festivali koji svojim kvalitetom zaslužuju donacije Ministarstva. Dok sam bio student, desilo se u jednom trenutku naše istorije da je Srbija bila preplavljena likovnim kolonijama. Krenulo je od ideje i par kolonija i završilo se tako da je svako drugo mesto imalo svoju koloniju da bi se na kraju ispostavilo da su to zapravo, u tolikom broju, mesta okupljanja na kojima se izgubio prvobitni smisao podizanja kvaliteta rada . Onda je Ministarstvo napravilo presek i odlučilo koje od njih će podržati a koje ne. Ovih godina sam imao prilike da posećujem razne festivale u Srbiji, i moj utisak je da postoji jako puno talentovanih ljudi koji se bavi njihovom organizacijom da bi bilo šteta ne podržati ih. Trebalo bi raditi i na edukaciji tih ljudi u smislu kako jedan festival treba da izgleda i to bi svakako doprinelo poboljšanju kvaliteta takvih manifestacija.

O INTERAKCIJI

Požega je malo mesto, ali Interakcija je, kao festival postoji s dosta uspeha. Kako je to moguće, ipak je Požega tek tačka na svetskoj karti, a učesnici su iz svih delova sveta?

—Kada smo krenuli s Interakcijom, nas nekoliko, skoro bez dinara, imali smo ideju i viziju kako bi sve to trebalo da izgleda. Jednostavno, mogli smo da sedimo i da pustimo da se ništa ne dešava ili da probamo da napravimo da se nešto desi. I napravili smo da se desila i postoji, Interakcija, međunarodni studentski filmski kamp, koji evo, godinama po broju učesnika i po rezultatima njihovog i našeg rada zauzima značajno mesto na mnogim filmskim festivalima širom sveta. Do sada su filmovi koji su ovde napravljeni osvojili sedam nagrada na međunarodnim filmskim festivalima. Ove godine na Kratkom metru, od osam domaćih filmova, dva su bila naša. S druge strane, svi ti studenti ponesu odavde neko iskustvo, bilo u snimanju, bilo u produkciji ili u edukativnom smislu, to preplitanje i razmena međunarodnih studentskih iskustava i znanja, njihovi lični kontakti i prijateljstva koja su nekada i osnov budućih koprodukcija su jedan od najvećih dostignuća ovog kampa. Ljudi se obično iznenade, posebno ljudi koji dolaze sa strane i koji imaju predrasude prema kapacitetima male sredine. Mi imamo samo dva člana organizacije koji su iz Beograda, svi ostali su odavde i iz okolnih mesta. To su profesionalci iz sveta filma, umetnosti, kulture, menadžmenta u kulturi. Osim toga uključeni su i volonteri iz Požege i okoline koji svojim učešćem u organizaciji imaju priliku za jedan vid obrazovanja u organizaciji jedne od manifestacija ovakve vrste, naravno stiču iskustva u oblasti menadžmenta koje mogu primeniti i na razne druge oblasti delovanja.

Dejan Petrović sa Želimirom Žilnikom

Ono što je mene prijatno iznenadilo, pored besprekorne organizacije Interakcije je i savršeno uklapanje i saradnja svih tih mladih ljudi iz raznih krajeva sveta, posebno kvalitet filmova koji oni ovde snime. Kako je uopšte moguće da ta raznovrsnost tako dobro funkcioniše?

—Ove godine je bilo studenata od Indije, Singapura, Izraela, Rusije, Belorusije, Litvanije, Ukrajine, Belgije, Velike Britanije, Meksika i dalje da ne nabrajam, sa raznih Akademija i svi oni donesu sa sobom deo svoje ličnosti, svoje sredine, svog naučenog filmskog znanja, iskustva, različite pristupe, načine rada, shvatanja filma. Za sedam dana, moraju da se uklope uz pomoć lokalnog vodiča na naš teren, da snime materijal i onda imaju dve nedelje za montažu i finalizaciju. Reditelj je taj koji odlučuje o ideji , a sam naziv kampa Interakcija odaje i tajnu uspeha. Kroz sva ta njihova različita znanja, iskustva,ideje koje treba da se sliju u jednu, finalnu verziju filma koji je rezultat njihovog rada, potrebna je i neophodna njihova međusobna komunikacija, zajednički cilj je ono što im omogućava da njihove razlike ako ne prevaziđu onda približe.Ta vrsta njihove međusobne komunikacije i saradnja je takođe jako važan rezultat njihovog rada isto kao i film koji urade. Osim toga, na Interakciji imaju mogućnost da budu prisutni na predavanjima, na kojima mogu da razmenjuju iskustva, da uče kako od predavača tako i jedni od drugih.I rezultat takvog načina rada je vidljiv, tu su mnogobrojna učešća na filmskim festivalima, nagrade koje studenti dobijaju. Ovogodišnji festival u Herceg Novom je film sa Interakcije nastao na teritoriji Gornjeg Milanovca uvrstio u svoj program, a to je tek početak godine.

Da li ste Vi nešto od njih naučili, nešto što biste mogli da primenite na svom radu sa studentima na FDU?

—Prvo što mi pada na pamet ovom prilikom je nešto što sam primetio kao drastičnu razliku u pristupu posla filmskog reditelja. Ono što su mene učili i kako mi učimo studente je da film posmatramo tako i to se uglavnom tretira da sam ja kao reditelj tu kao najbitnija karika i svi ostali moji saradnici, počev od snimatelja zvuka, direktora fotografije, montažera… su tu da mi pomognu da napravim film i oni su negde u drugom planu u odnosu na mene, i tu su zbog mene a ja sam tu zbog filma. Na AFI (American Film Institute) u Los Anđelesu, najprestižnijoj filmskoj akademiji u Americi, na primer, pristup je totalno drugačiji. Ono što tamo studenti uče je da su svi članovi ekipe podjednako usmereni na film, u odnosu na film oni svi imaju podjednaku ulogu, tačno se zna ko šta radi i tu nema mešanja. Tu se tačno zna granica odgovornosti i svačiji rad je podjednako bitan, ne samo rad reditelja kako se kod nas uči, što smatram da je greška. Svakako reditelj treba da vodi ekipu u kreativnom smislu ali zasluga za uticaj i doživljaj filma je podjednaka.

O FILMU

Kada ste pomenuli Ameriku, većina filmova koje gledamo na televiziji i u bioskopu potiče iz tog govornog područja. Koliko su ti filmovi koje imamo priliku da vidimo u našim uslovima podložni uticaju brzine života savremenog čoveka, budući da je većina filmova naratorska, akciona, bez umetničkog elementa radnje kojom se opisuje stanje ili doživljaj?

—Ono što je suština filma to je filmski jezik, specifičan jezik filma, kinestetičnost. Ovi filmovi koje gledamo se bitno udaljavaju od takvog filmskog jezika. Sve ono što je moguće reći kroz pokret, radnju, što je i suština umetničkog jezika filma sada se govori kroz dijalog. Naravno, autoru filma je lakše da neko nekome u sceni kaže da ga voli nego da to kroz postupak junaka ili radnju prikaže. S druge strane i većina publike je godinama navikavana na tako nešto, tako da ako bi sada postupali onako kako suština filmskog jezika nalaže, za većinu publike to bi bilo ne samo neprihvatljivo u smislu neprepoznatog nego i možda previše razvučeno, da ne kažem dosadno.

Dejan Petrović

Film se u svakom slučaju stvara za publiku, ali do koje mere autor treba da podilazi ukusima publike?

—Kad pogledamo naš televizijski program, počev od najobičnijih vesti koje su u velikoj meri vesti koje privlače pažnju gledalaca– ubistva, skandali, do televizijskih reportaža, pa preko rialiti programa kojima smo preplavljeni, vidimo dokaz koliko smo podišli zahtevima auditorijuma. Bez namere, bez ideje da prezentujemo, da utičemo na njih, da podignemo njihove zahteve na jedan viši nivo, da probudimo njihove potrebe za pravim vrednostima u estetskom smislu, jednostavno su se mnogi autori povinovali zahtevima komercijalnih programa kojima je potrebna gledanost zarad finansijskog opstanka. Medijska pismenost publike je na veoma niskom nivou tako da bi trebalo od pojedinačnih slučajeva pa do šireg sistema obrazovanja, pri tome mislim na medijsku edukaciju mladih, na njihovo upoznavanje sa mogućnostima filma i  onim pravim estetskim vrednostima koje film u sebi nosi. To je po meni, jedina moguća terapija koju je moguće primeniti na društvo uopšte. Mnoge generacije su, na žalost, ispuštene zbog uslova u kojima su odrastale i nemoguće je ulaziti u sukobe, konflikte, prevaspitavanja nekim naglim rezovima. Spas je zapravo u edukaciji, obrazovanju mladih da prepoznaju prave vrednosti i uspostave kriterijume po pitanju estetike u kulturi, umetnosti…

Kako se Vi kao autor dokumentarnog filma nosite s tim tokovima udovoljavanja ukusu publike?

—Moj lični stav je da ne treba podilaziti publici, ne treba praviti kompromise, jer osnovna stvar, pre svega u dokumentarnom filmu je iskrenost autora. Uopšte umetnost je vredna sama po sebi onoliko koliko je autor iskren prema sebi i svom radu. Pravljenje kompromisa u smislu udovoljavanja željama publike i pravljenju filma zbog ukusa publike dovodi do toga da polazim od drugog a ne od sebe i veliko je pitanje koliko ću biti iskren a samim tim i koliko dobar rezultat rada ću napraviti.

Mladi ljudi koji se školuju na akademijama su zarad posla prinuđeni da prave kompromise. Da li ste ih Vi pravili i može li i nešto dobro iz tog da proizađe?

—Kad sam završio Akademiju dobio sam ponudu da radim  TV novelu „Jelena” na BK Televiziji koja je tada, u tim uslovima imala odličnu produkciju. Trebalo je da sa jednim Brazilcem zajedno budem reditelj, ekipa je bila na najvišem nivou, od snimatelja zvuka, snimatelja, produkcije…Kada sam dobio tu ponudu, bio sam u dilemi, jer ipak je TV novela prostija struktura i nešto što ne zahteva puno kreativnosti. Dugo sam razmišljao i kolege, profesori sa FDU su mi pomogli da se odlučim , rekli su da je to jedno veliko iskustvo gde ću puno toga moći da naučim u zanatskom smislu–rad sa ekipom, rad sa glumcima, kadriranje, mizanscen, prelaženje rampe itd. Prihvatio sam i radio tri meseca, šest nekada sedam dana nedeljno, iako sam sve vreme bio svestan da predavanja koje sam držao studentima i koja se tiču estetike i jezika filma su nešto što se tiče umetnosti, a u praksi sam radio nešto što je totalno suprotno umetnosti, jedan čist zanat bez imalo estetski zahtevnih stvari. Ali ono što sam doživeo radeći to je jedno neprocenjivo iskustvo, jer mnoge serije koje se danas rade i smatraju se „ozbiljnim” a ne TV novela, tehnički i produkciono ne mogu se meriti sa onim kako smo mi to radili. Ono što je bio problem sa tom novelom koju smo uradili je scenario i loš kasting, a sve ostalo što smo uradili i danas bi bilo na jako visokom nivou u odnosu na mnoge stvari koje gledamo na televizijama.

Danas ste i kroz rad na FDU i na Interakciji okrenuti radu sa studentima, mnogo više nego televiziji, filmu,ne računajući ova dva projekta na kojima sada radite. Kako ste se opredelili za rad na edukovanju pre nego li nešto drugo?

—Kada sam završio Akademiju imao sam ponudu da radim na televiziji. Razmišljajući, opredelio sam se za rad sa studentima iz više razloga. Kao prvo, na Akademiji čovek je uvek u centru dešavanja, uvek aktivan u smislu promišljanja, saznavanja, stvaranja, kroz rad sa mladim ljudima, ocenu i učešće u njihovim radovima. Osim toga, ovo se nadovezuje na moje prvo opredeljenje –Pedagoški fakultet. Sem toga, ostavlja mi sasvim dovoljno vremena i za dodatne aktivnosti, tu pre svega mislim na Interakciju koja zahteva jako puno angažovanja, a i ostale projekte koje sam u mogućnosti da radim. Televizija ipak zahteva puno više vremena bez redosleda što se tiče slobodnog vremena tako da sigurno ni Interakcije, ili ne u ovakvom smislu kakvom je ima danas ne bi bilo.

Nakon pozitivnih iskustava i rekcija na rezultate koje postiže Interakcija, verujem da ni Afirmator ni novi film Dejana Petrovića na kome radi, ne može da podbaci u očekivanjima  koje je sam, svojim visokim kriterijumima i profesionalizmom u radu postavio. A sumnje u provinciju i mogućnosti provincije? Od faktora iznenađenja, preko prijatnih i više od očekivanih rezultata su dokazali da i malo parče rude može da znači novo nalazište zlata.

Milunka Nikolić