Koliko nam pažnja može održati stepen implementacije zanimljivog u moždanoj masi? Sa herojskom upornošću pod kojom bi i stoik samoubilačkih nagona poklekao pratimo igrani serijski program, već unapred naslućujući krajnji ishod, ali kao da rešavamo ukrštenicu u kojoj se pitanja i odgovori ponavljaju sa drugačijim rasporedom uspravnog i položenog, nekako prepuštamo da nam neki program halapljivo proguta sat vremena dokolice.
Ne dotičući se ovom prilikom jeftinih paketa uvoznih serijskih programa u kojima je „Mala nevesta”već odavno prevazišla sva čuda indijske reinkarnacije i unapred za sve svemirske godine koje nam slede ili „Sulejmana” koji je po rezultatima latentnog zapažanja gledalaca potukao trud crnogorskih propagandno –turističkih spotova i tužan napor „Budve na pjenu..”, nekako nam domaća produkcija prednjači u akcijama sniženja cena televizijskog bakaluka na ponudi programa. Budući da smo narod koji se vekovima drži oprobanog recepta za sarmu i pasulj s rebarcima, teško da ćemo u bilo kom obliku apela na zdravlje u uslovima nedovoljne fizičke aktivnosti promeniti način ishrane, a kamoli zdravog i surovog po sentiment razmišljanja o uticaju novijih domaćih serijskih igranih programa na slobodno vreme. Slobodno vreme u ovom smislu podrazumeva vreme koje utrošimo na porodična okupljanja uveče i kompromis u izboru programa koji zadovoljava kriterijume svih članova porodice bez obzira na uzrast, a koje naše monopolitički ukrpeljene producentske kuće nemilice koriste.
U zamahu uspeha novih serija, već posle nekoliko odgledanih epizoda, u zamahu narativno– gestikulativnih špekulacija, postajemo svesni da je pojam zanimljivog bio nerazdvojan i gentski povezan sa pojmom novog, i da se to– zanimljivo istopilo kad je– novo postalo ponavljanje u mutacijama jednog te istog. Već decenijama scenaristi igranih serija na domaćem producentskom terenu na male golove, imaju oproban recept za „uspeh”, i kao što narod ne odustaje od recepta za sarmu i pasulj s rebarcima ne odustaju ni oni. Na stranu što bi nam i sarma , kad bismo je jeli svaki dan, izašla na nos, ovaj scenaristička kuhinja ne odustaje od ideje da bi naturalistički humor i ironija uvijeni u list kisele socijalno-političke situacije bili i našim moždanim ćelijama prihvatljiv obrok svako veče. Jedan vispren autor bi možda od sveg ovog domaćeg programa mogao napraviti tragikomediju porodice koja je srećna jer stižu dolari i ide na krstarenje belom lađom na kome će slušati ispovest slučajne saputnice o grehu njene majke ….Još kada bi se šef kuhinje usudio da uloge poveri nekoj drugoj glumačkoj ekipi od ove petnaestočlane stalne postavke kojima unapred možemo sa sigurnošću predvideti i grimasu i gest i pokret…Neverovatno je koliko pisci scenarija koji se u ovom lancu terora na inteligenciju prosečnog konzumenta televizijskog programa poigravaju sa strpljenjem jednog naroda koji je nekoliko vekova virio ispod mraka jedne čalme. Da li relevantne istraživačke agencije dostavljaju podatke produkciji i ko je uopšte relevantan uzorak na osnovu kojih se formira kategorija prosečnog gledaoca? Ili su stvaraoci prenebegnuli i omalovažili ovaj narod, i onako uskraćen u mnogo čemu, da im povratno mišljenje nije vredno uvažavanja. Koliko se oni mogu smatrati umetnicima, kreatorima i koja je razlika, u ovom slučaju, između radnika u oblasti kulture i ubice i tiranina istog?
Sve ove godine koliko smo u prilici da gledamo „popularni” igrani serijski program na našim televizijama, zapomažemo o kulturnom i umetničkom srozavanju kriterijuma široke publike, a najglasnije u tom zapomaganju su upravo oni koji te kriterijume i formiraju. Saglasni smo u lošem kvalitetu serijskog programa koji uvozimo, saglasni smo u tome da nam daljinski prekidači imaju veliki izbor dugmića, ali nismo saglasni u tome da nemamo merila samokritičnosti i da jednom odbacimo mogućnost da nam slobodno vreme iskorišćavaju samoljubivi egzibicionisti lišeni svakih etičkih i estetskih merila.
Milunka Nikolić
