Za mnoge od naših umetnika koji žive i  rade u inostranstvu i ne znamo jer je njihova karijera vezana za neki drugi prostor koji nas više zanima ili kao želja ili kao zavist i onda u retkim prilikama kada nastupaju kod nas budu shvaćeni kao otkrovenje pri čemu ne izostaje ni stid od neupućenosti. Logično, sve ono što je nedostupno širokoj javnosti sa učestalim ponavljanjem imena ili dela ili u novije vreme atraktivnih i polusmišljenih afera nije ni predmet interesovanja niti vredno suda. Jelena Petrović (Kraljevo ,1970.) uspešna violinistkinja ,već dvadeset godina živi u inostranstvu, prvo u Kanadi a potom u Parizu. Njena karijera muzičara potvrđena je u koncertnim dvoranama Pariza ali i kod nas, s tim da je do sada uvek bila u kamernom ili orkestarskom delu Nemanje Radulović (koncert na Kolarcu…2012 god. u jednom od njegovih kamernih gudačkih sastava “double sens”sa kojim je Beogradska publika odlepršala na krilima Vivaldija i videla sve boje godišnjih doba naslikane gudalima ovih madjionicara). Tokom ovog leta imala je dva zapažena koncerta sa svojim prijateljima–dugogodišnjom saradnicom čelistkinjom Sofi  Sages i  gitaristom  Darkom Karajićem u Čačku i Požegi, kao poklon svom i rodnom gradu njenog muža. Koncerti  su bili značajni ne samo zbog mogućnosti da se Jelena na neki način predstavi ovdašnjoj publici nego i zbog toga što je publika očigledno željna klasične muzike što su dokazale i obe pune sale (Memorijal Nadežde Petrović u Čačku i  KC Požega). Sudeći po burnoj reakciji publike , Jelena je odabirom repertoara kao i svojim i interpretacijama svojih prijatelja  uspela da pronađe „ono nešto” što postoji u svakom čoveku i što se kroz muziku oseća,  kao i da jasno i čvrsto dokaže da klasična muzika nije samo  privilegija „odabranih” u velikim koncertnim dvoranama ili dobrih poznavalaca ove vrste muzike nego je prepoznatljiva i  prihvatljiva i u malim sredinama sa ljudima koji su tek načeli ovu oblast umetnosti. Razgovor s ovom vrhunskom violinistkinjom ni u jednom trenutku nije bio „kao iz Pariza” kako mi nekad označavamo pravu ili kvazi aristokratiju već kao razgovor s velikim umetnikom koji je ovladao veštinom jednostavnosti  kao najzahtevnijim životnim umećem:

Znamo da je opredeljenje za bavljenje klasičnom muzikom , odnosno pohađanje Muzičke škole  uvek bilo deo dodatnog obrazovanja dece, te da se svako od njih tj. vas muzičara koji nastavite da se time bavite kroz život , tek kasnije izričito opredeli za muziku. Kad ste Vi birali šta ćete biti u životu, da li je muzika imala alternative i kakva su bila Vaša očekivanja?

—    Ne znam koliko dete od 8 godina može da zna šta hoće da postigne u životu a pogotovo koliko odricanja i rada treba da se postane dobar violinista, naglašavam–violinista! , pošto je ovo zaista instrument izvan kategorije. Sto puta sam pomislila– kako sam se prešla!, što ne izabrah nešto lakše?, nešto što ne škripi i što uvek zvuči  čisto, a ne ovo što te stavi u poziciju sluge. Bukvalno je tako, jer violina zahteva da je služiš i ako to radiš odano i istrajno onda od sluge postaješ njen kralj. Violina je kraljica instrumenata ne samo što je tako nazivaju već i zato što je to i činjenica . Mada, ne vidi nam se kruna baš uvek, nekad je samo osećamo,nekada nam je drugi stave a retko kad se ovo dvoje podudare.

Moje muzičko školovanje je počelo u Kraljevu i vrlo brzo, nakon dve godine provedene u muzičkoj školi sa profesorom koji nije imao sluha za mene, ni za ovaj predivni instrument, odlučila sam da ostavim violinu zauvek. Međutim, kako ni o čemu ne odlučujemo sami–uvek se nađe neki čarobnjak..a u mom slučaju je to bio profesor solfeđa koji je rekao mojim roditeljima : odvedite je u Školu za muzičke talente i ako tamo položi prijemni onda je rođena za to i to će joj biti poziv, a ako ne, onda rastanak! Tako je i bilo, bila sam prva na listi od 200 kandidata tadašnje Jugoslavije i moj život se promenio iz korena..odvajanje od kuće, rad i rad i samo rad , promena kompletne violinske tehnike i promena celog sistema razmišljanja,uopšte– jedan veliki pritisak za dete od 10 godina . Sad mislim da je to ono što me je opredelilo za ovaj poziv, ta moja upornost i neposustajanje. Još uvek se pitam da li sam rođena kao violinista ili su me to tamo takvom napravili. E to je ono večito pitanje o prvenstvu po starosti– kokoška ili jaje!, nema se odgovor na baš sva pitanja u životu, a možda i ne treba da imamo. Jedino što znam jeste da kad sviram to upravo jesam ja, ja koja vibriram sa svojim instrumentom . U tom trenutku se sve gubi, sve postaje drugi plan–pozadina..jer postojimo samo nas dve i– jedna priča…

Kao i mnogi naši umetnici , odlučili ste se život i karijeru nastavite u  inostranstvu. Šta je dobro a šta loše donela takva odluka ?

—    Za takav korak prvenstveno me je opredelila ekonomska situacija..hmm, opet faktor sa strane…rat u tadašnjoj Jugoslaviji , pad morala u zemlji koji na žalost traje do dana današnjeg. Prosto, bila sam mlada i tek završila Muzičku akademiju u Zagrebu, odlučila da nastavim master studije u klasi čuvenog ruskog profesora Lanzmann–a, što je bila moja  direktna veza s  najboljom  ruskom  školom Yankelevich. Bila sam presrećna zbog mogućnosti da radim s njim i spremna da opet menjam ono što se profesoru nije svidelo–sporiji vibrato, brzi straccato, čistiji dvozvuci..kao da sam ponovo krenula iz početka svog muzičkog obrazovanja..i to je bio izazov kome nisam mogla da odolim. Sada kada pomislim na to vreme , shvatam da je svaki susret s violinom uvek jedan veliki početak. Kad ne svirate nedelju dana i ponovo uzmete violinu u ruke vi imate osećaj da ste tek počeli..Odluka da odem na zapad donela mi je drugačije gledanje na mnoge stvari u životu, na ljude, mnogo bolje profesore, koncerte, mogućnost pristupa umetničkim ostvarenjima kroz koje se čovek izgrađuje. Kad ste blizu bilo kog i bilo kakvog umetničkog dela vi u stvari gledate u sebe a  samim tim i kroz sebe i to jedan postupak samoizgrađivanja, a mi u Srbiji tada a ni sada nemamo mnogo takvih mogućnosti–mislim na to da smo bili ali i ostali nekako na periferiji velikih umetničkih dostignuća …verovatno zbog materijalne situacije. Ta nekakva učmalost koja je tada bila i sada se oseća. Tada smo imali par profesora i par metoda po kojima se radilo i to je bio vrhunac i kraj svega, i ako se u to ne uklapaš–teško tebi…jer ispadaš iz koloseka aktuelnih muzickih desavanja . Shvatila sam takođe da se kod nas više ističe muzikalnost a rad je u drugom planu dok je na Zapadu obnuto. Na žalost, zbog takvog pristupa mislim da jesmo tu gde jesmo. Trebalo bi iz korena da se promeni razmisljanje a pogotovo nacin rada . Ono što ja želim je da učim drugu decu onome što sam ja naučila i da im prenesem iskustvo, znanje a pre svega ljubav i toplinu. Ta toplina i ljubav i jesu nešto najdragocenije što mi imamo i ja to ovde uvek prepoznam kod publike, to reagovanje na lepo..na iskrenu i duboku emociju koja dolazi direktno iz srca, bez šminke. ..Politika još uvek nije ubila najbolje stvari u nama. E, volela bih da deca koju ja učim budu naša deca , deca iz moje zemlje…

Ako posmatramo izvođačke mogućnosti stiče se utisak da je violina jedan od najkompleksnijih instrumenata. Može li violina da se prevari prikrivanjem, maskiranjem i slično?

—    Violina nikako ne može da se prevari! Naprotiv, ona te ogoli, raskrinka, obelodani sve što je u tebi i što su ti namere. Kad sviram uvek se nekako osećam naga.. Jedva sam se navikla na taj osećaj. Sećam se kad sam bila mala da mi je profesor govorio: „Kad budeš imala prvo ljubavno iskustvo bolje ćeš svirati, manje će te biti sramota!”i tad to nisam ni razumela , ali upravo tako je i bilo..Violina  je najčistiji instrument na planeti, i harmonski i emotivno, ona ne podnosi niti prljave misli, niti skrivene namere a najmanje –prljavo sviranje.

Život se zadnjih decenija jako promenio pa se saglasno tome promenio i ukus publike koja sve više želi i traži nešto atraktivno, brzo,dinamično..U tom smislu se i klasična muzika promenila pa imamo scenski atraktivne nastupe, možda i drugačiju tehniku..Po Vašem mišljenju, šta je novo u svemu tome u odnosu na staru klasiku, šta smo dobili a šta izgubili?

—Menja se ritam života, to je očigledno. Kad slušamo snimke od pre 40 godina , sva tempa su bila znatno sporija, sviralo se sa glisandima, izražaj je bio potpuno različit, nije se „takmičilo” u brzini izvođenja teških pasaža. Danas se tehnika poboljšala, imamo pristup svim metodama, imamo bolje instrumente i gudala, zemlje su se otvorile i postoji jedna vrsta razmene među muzičarima. Međutim, s novim tempom izgubio se pomalo izražaj, ide se ka virtuoznosti, a duša se pomalo haba..Nekada su Ruski violinisti svirali za patriju i svoj narod, a danas svi sviraju dobro ali, retko ko vas gane. Eto šta je donelo novo vreme! No , svakom vremenu se moramo prilagoditi tako da muzičari danas sviraju sa raznim scenskim zanimljivostima, prilagođavaju repertoar „novoj ”publici …Svira se i na električnim violinama i čelima , a na klasičnim – pop i rock. Moje mišljenje je da klasična muzika nije u krizi već je ceo svet u krizi. No, scenski nastupi mogu ne samo privući pažnju publike, već ,ako su ukusno i kreativno urađeni i promeniti nešto u shvatanjima.. Ovde sam slušala i gledala čuvenog pijanistu Lang Langa koji je u pratnji, uz svoj nastup imao i baletana, nastup je bio izuzetno dobro  osmišljen uz velika platna , projektore, svetlosne efekte. Iako se na taj način izlazi iz okvira klasike, bitno je da muzika ostaje ista a sam nastup dodaje nešto zanimljivo i inspirativno..S merom i ukusom, takvi nastupi jednostavo odražavaju i duh današnjeg vremena.

Kao što svaki čovek koji voli sladoled zna koji ukus mu najviše prija, kako Vi, ako se držimo ovog načina razmišljanja znate šta Vam prija u muzici?

—Baš kao što nam se ukusi menjaju s godinama tako se i razumevanje i doživljaj muzike menja. Ranije sam volela rusku muziku– Čajkovskog, Prokofjeva, posebno Šostakoviča…a sad sam se našla u delima Betovena. Betoven je kontrastan, pun akcenata, iznenađenja, dinamike i ..tako dramatičan! Dok sam bila mlađa i kad je, naravno kao kod svih u tom dobu života, lako i bezbrižno, dok se ne poznaju ružne strane života  i dok se ne sretnete s teškim emotivnim stanjima kao što su bol i patnja, nisam mogla da doživim muziku na način koji sada smatram pravim. To je u nekom mlađem dobu prosto nemoguće.  Note jesu tu, ali ton i boja nisu isti. U tom slučaju postoji raskorak između lepog, svega onog lepršavog što vam se događa u životu i recimo patnje i bola koje morate da nađete i iznesete iz muzike koju interpretirate. Uvek sam bila protiv kada profesori mladim ljudima, deci posebno daju muzički teške i za njih nerazumljive stvari jer se tako stvaraju površni muzičari.

Vi preferirate kamernu muziku kao način nastupa u javnosti. Da li postoji poseban  razlog za takvo opredeljenje?

—Da, postoji! U kamernoj muzici ste svoji ali niste sami. Samoća soliste na sceni meni ne prija, a s druge strane , masa velikog orkestra te „potopi”– sviraš istu deonicu kao i 14 drugih violina . Ovako, jedan si –a opet nisi, važan si–ali ne previše. U kamernom sastavu moraš da naučiš da dišeš zajedno , da gledaš..i moraš da nađeš istu boju tona sa ostalim instrumentima. I intonacija koja je nama jedna „rak rana”…uvek je nešto falš, ali s klavirom i gitarom je to uvek malo niže nego što čujemo jer oni imaju tipke i pragove i naštimovani su na 440 Hz  , mi violinisti obično na 442 Hz i  sve povisilice čujemo „više” a snizilice „niže” nego što to produkuju njihovi instrumenti . Ali, pošto violinisti imaju samo svoje uši kad je štimanje u pitanju , onda su nam one slonovske svaki put kada sviramo!

Nastupate i kao trio u kombinaciji sa raznim drugim instrumentima i to znači saradnju i sa različitim muzičarima. Kako se vi međusobno prepoznate pre nego krenete sa saradnjom?

– Svi muzičari se prepoznaju po tri stvari: prvo: po temperamentu, drugo:po senzibilitetu a treće po slobodnom vremenu!

Postoje li nešto u muzici što uključuje Vaše želje za dodatnim istraživanjima?

—Improvizacija i džez, ali nisam sigurna da to može da se nauči. Za to ipak treba da se rodiš. Mislim da su ljudi koji se time bave i dobro to rade– vrsta ne samo izvođača nego i svojevrsnih „ kompozitora” i ja im se iskreno divim. Ponekad pomislim da su oni pravi muzičari a mi samo interpretatori koji slepo slede već napisane kompozicije, no po tom pitanju  imam razmimoilaženja u mišljenju s mojim kolegama, čak i bliskim prijateljima. Za mene su kompozitori uvek bili i ostali jedna vrsta božanskih bića. Uvek mi je misterija kad pomislim na činjenicu da tako božanstvene melodije koje nas na primer rasplaču, dirnu duboko u srce, rastuže …pre toga nastanu ili da kažem– budu sapete u nečijoj glavi?! Tu misteriju ja ne mogu nikako da odgonetnem i to mi daje osećaj ne samo divljenja nego i neku vrstu strahopoštovanja.

Mi koji se ne bavimo muzikom kada vidimo notni sistem prvi utisak je da je tamo sve precizno definisano, recimo kao matematička formula čijim rešavanjem dobijate odgovor na nepoznatu. Da li je to baš tako striktno? Postoji li mogućnost slobode u tumačenju  nota, pauza, povisilica, snilizica i sveg onog što tamo piše…?

—    Naravno da postoji. No sve zavisi od kompozitora i epohe u kome je pisana. Barok je pun improvizacija, klasicizam traži pogađanje tačnog stila što je jako teško postići pa je po tome možda i  najrigorozniji i najteži . Romantizam i početak XX veka , opet, daju mnogo više slobode od melanholije preko „ludila” do tačke najvećeg uzbuđenja ..totalne sreće ! Sve to može da se improvizuje u mislima , osećanjima i potezima gudala i različitim tonom ali note se ne menjaju, tako da jedna te ista kompozicija mogu potpuno različito da zvuče. To vam je kao kad vas profesionalni šminker našminka za dve potpuno različite prilike i u skladu sa vašim stilom i garderobom.

Kad vidite partituru, ona je za Vas rečnik emocija ili …

—    Partitura je , za mene, samo ogoljeni kostur kome treba obući adekvatno odelo!

Osim muzike kojom ste kao  životim pozivom vezani za Pariz, u čemu još Vam on nudi satisfakciju a u čemu Srbija ?

—Pariz je jedan od retkih gradova u svetu koji vam nudi apsolutno sve! U njemu ne možete da budete nesrećni..Svako veče svira najmanje po jedan svetski priznat i poznat muzičar, ima najmanje sto vrednih izložbi istovremeno , najmanje sto  različitih pozorišnih predstava istovremeno..a da ne pominjem građevine, arhitekturu….tamo je svaki čošak istorija i priča za sebe. U Parizu se diše punim plućima i to je za umetnika najbitnije. Ali, Srbija ostaje moja domovina, moj zavičaj..ima idealan vazduh…moja soba iz detinjsva…, najukusnije voće i najdivniji ljudi..To su stvari s kojima se rodite i koje su deo vas gde god da živite ili radite.

M.Nikolić