Užice, RS
28°
Ведро
21ч22ч23ч0ч1ч
24°C
23°C
21°C
21°C
20°C
Home VestiPolitika Jedini zakon koji sami možete napisati

Jedini zakon koji sami možete napisati

by Velimir Popovic

 naslovna zakon

Prethodnih prazničnih dana, žalili smo se na kišu. Kome nije donela nevolju, što poplavom u polju ili oko kuće, donela je monotoniju i dosadu. I to baš za vreme neradnih dana kad je najbolje izaći  u prirodu. Ubija i televizijski program. Tek prestao Sulejman oni nam pustili da virimo u nekakve kuhinje. Svake dve nedelje peremo zavese u kuhinji što zbog prašine i što zbog onemogućavanja rialitija komšinicama iz zgrade preko puta u našu kuhinju, pa  baš nedostaje da trošimo slobodno veče da gledamo nekakve egzibicioniste u keceljama s jedinom sigurnom misijom da se dočepaju nekakve nagrade. Kad uključim TV Dnevnik, više ne mislim na aktuelni sadržaj, nego na ono što je izostavljeno, a moglo se večeras naći tu, kao vest. Pa nije Srbija toliko mala da se sve završi na 2–3 politička izveštaja, saobraćajnoj nesreći,  i jednom prilogu iz kulture (ako se neko seti da uradi taj prilog)! Gledajući Dnevnike i ostali informativni program, evo, ceo  svet stao u pet minuta rata u Ukrajini i nesreća u Aziji. Da li se još negde nešto dešava? Izgleda da ni u Srbiji a još manje u svetu niko nije srećan, niti se šta lepo dešava, a ako toga ima– onda nije vredno pomena. Izgleda da su lepe, zanimljive ili edukativne stvari iz sveta i Srbije nešto što urednici TV programa smatraju nezanimljivim i nesvrsishodnim nama, gledaocima koji smo spremni nekoliko sati potrošiti na njihov izbor.

Da pogledam vesti na internetu- sve su iste, svi jedni od drugih prepisuju, a ono što nije vest, to su skandali, sumnjivi saveti i preporuke, utisci i izveštaji  o tome ko je i kako uživao u letovanju, na snimanju, plastičnoj hirurgiji (gde se sve osim moždane mase nadograđuje) nekakvih likova koje čak ni ličnostima ne možeš nazvati, a i to ne znam šta bih s tim informacijama. Znači– ili knjiga ili poseta prijateljima!?  Knjiga je uvek tu, ali pošto su neradni dani, a niko nije otputovao nigde, da vidimo šta radimo i gde smo. Uglavnom iste teme, o poslu, neko se dotakne politike,neko sporta , žene kuvanja i dece, a svi zajedno besparice i dovijanja na letovnje na rate i račune za komunalno . Kako god, kad sve sve sabere, ni od Božića i snega , pa do Uskrsa i ove kiše, ništa se  nije promenilo u temama.  Zaključak –ma nije kiša donela monotoniju, nego smo je mi uveli kao svakodnevnicu, pa i radni dan i praznični dan sveli na jedno te isto, osim što praznikom, kao po dužnosti ,više jedemo i više ležimo.

Od kada ovo traje?  Zašto deca sede u kući, za kompjuterima ili pišu SMS po ceo dan? Ni društvo im više ne dolazi u kuću, pa da se bar nerviramo oko glasne muzike ili osluškujemo iza zatvorenih vrata o čemu pričaju. Ni penzioneri više ne galame toliko na skupoću i nemaštinu, pomirili su se s tim da je to tako i šta tu ima da se priča. Ni srednja generacija nešto nije agilna,  sve više liče na svoje očeve i majke, zavaljeni u fotelje, s daljinskim upravljačem u rukama, kiselim osmesima i bezizlaznim izrazom lica,  nekako pomireni sa sudbinom ili stanjem koje nema ime, ali se, eto–desilo. I kad bi se sve ovo gledalo s nekog oblaka, čini mi se, ličilo bi na jedno mirno bolničko odeljenje ili predvorja staračkog doma u kome se skupljaju ljudi koji tu borave, zanimajući se društvenim igrama ili tupo gledajući TV, i ne misleći, ali znajući da je smrt blizu. Ne znam ko bi bio nadležan da jednom društvu postavi dijagnozu, pa da kolektivno uzmemo neku pilulu i da vidimo hoćemo li prohodati ili se skupiti negde u ćošak, obaviti rukama kolena i cvileći umreti. Da li smo mi oni koji su stvarali i prepričavali (a i radili takve stvari) viceve o Erama koji su uvek svakog nadmudrili, koji su izašli iz nevolje kao što drugi izlaze iz dogodovština, neoštećeni, mudriji i vedriji? Kao da patimo od kolektivne amnezije kada je vreme koje nam je dato i koje se zove život samo jednom, samo naše i samo sada! Kad se pogleda unazad, mi smo osećaj za borbu za život, polet, zanos stvaranja i jasan cilj, imali samo kroz ratove, kada smo više plaćali svojim nego tuđim životima. Bar  to nam sada  ne treba,  a i za sada nas niko nije napao niti nam preti… Probudimo se kad je politička kampanja u pitanju, a i tu smo sve inertniji i manje bučni nego ranije. Naša nacionalna energija se svela na epidemiju letargije. Nekoliko godina unazad pažnju su nam održavali skandali servirani sa TV, sad je i to više svakodnevna vest bez glamura novosti.

Ako se ovako uspavani ne probudimo, ni osetiti nećemo da nam je ovdašnje vreme prošlo i da treba spremati poslednju postelju koja se više ne namešta jer novog jutra nema. Problem za koji okrivljujemo državu nije glavni. Država nije više socijalistička, koja je prevazilazila neke deklarativne pamflete i činila da se osećamo delom zajedničke ,opšte stvari. Više tu opštu stvar nemamo, niti ćemo je imati. Imamo samo nas, pojedince, porodice, krug prijatelja. Kapitalizam tako funkcioniše, to je i u knjigama našeg prethodnog perioda pisalo, ko je imao priliku da ide van granica zemlje video je, a i rođaci i prijatelji koji tamo rade, to isto pričaju. Ono što je sigurno, da ne možemo svi biti bogati,ni vlastodršci,  niti nam naša država za sada može omogućiti neki bolji život. A dan za danom prolazi. Izgleda da smo mi, u čekanju na bolja vremena i čekanju da to neko drugi reši, izgubili ono najdragocenije, ono što odvaja ljude daleko iznad svih drugih živih bića a to je –duh. Ljudi rade, stvaraju, razmnožavaju se, brinu o potomstvu; životinje takođe- grade staništa, gnezda, brloge, dovlače hranu, pare se, dobijaju mladunce koje odgajaju dok ne budu spremni da love . Ali, bilo bi teško pomisliti da postoji recimo, jedna glista koja razmišlja o sebi,  o svom životu, i pravi planove kako da potroši vreme kad ne puzi po zemlji. Ili da piše o iskustvima drugih životinja pa da one to čitaju. Ili da ode do pozorišta pa da razmišlja o predstavi. Ili da ima neki hobi pa da ga usavršava.Neko posadi ružu ispred zgrade. Neko se odrekne neke nove stvari da bi detetu kupio teleskop i knjige o zvezdama. A ni lokalno igralište nije daleko, ako nije lopta tu, naći će se i vijača. Nije loše ni pokisnuti u šetnji po kiši, pa požuriti kući na topao čaj…  I još stotine sitnih stvari koje leže u našem umu koji smo uspavali. Pojedinac je prvo odgovoran svom duhu, kao priznanje postojanja u ljudskom obliku, pa kroz to odgovoran i svojim najbližima. To je izgleda, jedini recept da se izvuče iz monotonije.

U stvari, kao što neko reče- neko uzme parče drveta pa od toga napravi Pinokia, neko kašiku, a neko strpa u peć da na kratko ogreje ruke. Mogućnost izbora . Svaki svet je savršen ako vaš duh nije istrošen, i gubljenje duha je veći greh od svakog koji je napisan u crkvenim knjigama. Ako ga nemate, ne znate ni suštinu niti jednog moralnog pravila, ni osećaj za poštovanje života, pa  ni definiciju greha i suštinu grešnosti. U tom slučaju  sve je  samo badava stvarano, a stvarano je za nas, za ljude. Zakon o održavanju svog života, sticanju duhovnog bogatstva i uživanju u njegovom korišćenju  zarad ostvarivanja svrhe i lepše provedenog , jednom datog vremena, ovde i sada,  je jedini zakon koji svako za sebe ima pravo da napiše.

M. Nikolić

 

 

You may also like

Leave a Comment