U savremeno doba , u to računamo zadnje dve ili tri decenije našeg društveno i državnog preobražaja ili preobražavanja neke teme koje su ranije bile ili zapostavljane ili prećutkivane ili zataškavane dobile su mesto u javnosti. Odnosi u porodici, prava supružnika, zlostavljanje, homo i heteroseksualnost, stav okoline prema različitostima..sve je to na tapetu medijske, državne i socijalne politike s različitim motivima, stavovima i postalo bitan faktor demokratskog života. Na stranu da demokratije u nekom obliku nije bilo ranije,ali je patrijarhalnost takođe bila jedan od faktora koji je doprineo da se škakljive stvari koje se tiču porodice srpskog čoveka ne tiču javnosti kao i da nije na javnosti da donosi sud o stvarima koje se tiču situacije unutar četiri zida (uključujući tu i ne samo zidove kuće nego i zidove sela, grada, velegrada..) Priče o onome o čemu govori predstava „Pukla bruka” (pisac komada Dušan Janković), bili su sporadični incidenti koji su svoj najveći publicitet omeđili opnom većeg ili manjeg malograđanskog trača. Onda, kad u pozorište posle izvesnog vremena uđe škakljiva tema onda je na oprezan i dovitljiv način treba predstaviti publici.
Pukla bruka je komad naturalizovanog rečnika, budući da je pisac junake smestio u malo selo na Zlatiboru, blizu Čajetine , gde su krave, bašta, pijaca i mlin ne samo delovi zamišljene scenografije koja se pominje u predstavi nego i odraz prilika u kojima se živi u svakom mestu u Srbiji (svetu takođe) koje ima uporišne tačke života i rada oko kojih se vrti ceo život i izvan kojih se ne izlazi previše („ ponekad kafana” reče Bosa) jer za to nema potrebe. Bosanka–Bosa , neobrazovana žena koja ni posle udaje za Zlatiborca ne želi da menja akcenat niti da prihvati domicilne izraze, sva od neizbrušene i neuglađene prirode , agresivna jer je to ponela sa sobom iz porodice, pripremljena unapred na sudbinu patrijarhalne žene („ kuća, pos`o, kuća , pos`o..eto đe mi prođe život”) s mužem Acom gazi petu godinu bračnog života. Ništa neobično ,no život nekad ispada iz koloseka..pored ćerkice , Bosa saznaje da je muž po nekad vara sa, ni manje ni više –mlinarem. Predstava je smeštena u sobu u policijskoj stanici u koju je dospeo mladi bračni par nakon što je Bosa uvredila (pljunula ) policajca i dok čekaju da ih puste upućeni su jedno na drugo ali i na kameru („oko”) koju policajac donosi nakon Bosinog fizičkog napada na muža. Ta kamera koja postaje njihov sadrug, treći sagovornik, koji nema mogućnost da sudi, prigovara, komentariše … i kome mogu da se povere, izjadaju, ispričaju i da za uzvrat ne očekuju verbalnu reakciju. Njih dvoje, kroz međusobne sukobe, uspomene, naizmenične sentimentalne prizive prošlosti, izneverene nade i očekivanja od braka otkivaju svoje najintimnije tajne kao i, uz pomoć otvorenosti prema „oku” glavne problema nesrećnog bračnog života kao i puteve za njihovo rešavanje. Komad prepun lokalizama, narodnih doskočica, nadmudrivanja, duhovitih upadica , ne pretenduje na vulgarnost više nego na svakodnevne ruralne jezičke dovitljivosti, govori o ozbiljnim temama kao što je homoseksualnost, nasilje u porodici (prema ženama isto kao i prema muškarcima), ali dodirujući kroz nekoliko scensko narativnih pasaža i šire probleme: nasilje na ulicama, narkomanija, stavovima sredine prema gej populaciji, ali i različitost u shvatanju najplemenitijeg ljudskog osećanja – ljubavi. Naravno, bez ljubavi ništa nije moguće, tako da i ovaj par sa Zlatibora shvata da ljubav i jeste shvatanje potreba drugog, razumevanje I prihvatanje različitosti, tolerancija i na kraju , da je za sve to potrebna ozbiljna i iskrena komunikacija. Kamera, odnosno u komadu „oko” ozbiljno je upozorenje što za društvo odnosno državnu zajednicu koja pomoć za rešavanje nekih svojih problema na ove teme traži ili očekuje od inostranstva što za porodice koje slične situacije imaju u svojoj kući ili užoj okolini i koje odbijaju da zatraže način da ih prevaziđu, ako već ne mogu komunikacijom u užem krugu, ono bar uz pomoć stučnih službi ili osoblja.
Glumački par Milorad Miki Damjanović i Tijana Dapčević, uigrani i s vidljivim poverenjem u glumačke sposobnosti jednog u odnosu na drugo bili su na visini zadatka dopuštajući sebi i publici da uživa i u improvizacijama. Dozvolivši sebi da ih tekst i atmosfera ponesu svojim tokom , s nadogradnjom u trenucima koje su oni osetili kao pogodnim i dopustivim za obogaćivanje radnje , ni u jednom trenutku nisu dozvolili niti da predstava skrene s ionako dinamičnog ritma niti da pređe u preartikulisanu vulgarnost. Od Tijane Dapčević, na koju smo što kroz pevačku karijeru što kroz medijsko lice s TV ekrana raznih televizija navikli na estradni imidž ,u slučaju ove predstave gotovo kao šok deluje profesionalnost dostojna akademski obrazovanog glumca sa godinama staža na scenskom prostoru.
Scenografija u vidu dve stolice i stola , lanaca u prednjem planu scene položenih na pod, naslikane satove na kojima stoji vreme ( uvek je pola šest) ima ulogu da dočara kako prostor sobe u policijskog stanici tako i vreme (mereno satima isto kao i odrednicom „sadašnjost) u kojim se tema predstave bavi. Kostimi koje smo videli na sceni nisu samo u funkciji oslikavanja lokaliteta ličnosti nego i njihovih karaktera: žena sa sela u pratktičnoj trenerci, pletenom prsluku i marami koju ne želi da skida i mladi muž s izrazitom sklonošću ka savremenim tredovima.
Na predstave koje se najave kao komedije sa dva do tri glumca, još ako se doda epitet urnebesne komedije, većina ljudi ide ili da se smeje, ubije vreme , zabavi..ali „Pukla bruka” uz sve to nudi i jednu ozbiljnu i aktuelnu temu upakovanu u šareni omot prihvatljiv najširem krugu ljudi.
M.Nikolić
