Od svog nastanka filmovi su se lako ukorenili u život običnog čoveka. Svojom dostupnošću,za razliku od pozorišta koje je vezano za jednu zgradu i scenu na njoj, koristeći savremene tehnologije postali su sastavni deo svakodnevnog života. Sam film uvek je kao umetnost nosio jednu misterioznu stranu koja nas je privlačila, misterioznu u smislu nastanka i načina na koji deluje na gledaoca. Pokretne slike su slike koje se dešavanju u filmskom vremenu i filmskom jeziku, a prikazuju na svoj, umetnički način, naš život i svet kakvim ga ljudsko oko i um vidi. Tako bi trebalo da bude. No, sa nastankom Holivuda kao personifikacije filmske umetnosti, nastala je i posebna grana ekonomije- filmska industrija. Centralna osovina oko koje se vrti ekonomija, zakon ponude i tražnje odavno se preneo i na filmsku industriju.
Kvantitet je i za ekonomiju doneo problem održavanja kvaliteta. U ekonomiji se donji nivo kvaliteta, što se tiče robe masovne potrošnje, a film svakako u tu robu spada, oslanja na standardizaciju. Može li i nivo kvaliteta filma biti standardizovan? Budući da se radi o nematerijalnom dobru u smislu ideje od koje počinje, scenarija, snimanja, produkcije, problem standardizacije je postao u neku ruku pogon produkcijske mašine, ali na uštrb umetničkog kvaliteta.
Čitajući o iskustvima ljudi koji su stvarali ili pokušali da stvaraju u Holivudu, nekako se gubi smisao filma kao čarobne predstave o lepim, čak i gorkim stvarima o ljudima i životu. Šta nam se to sve nudi filmom iz Holivuda?
Citat iz knjige Andreja Končalovskog, dobro poznatog ruskog reditelja daje parče istine:
—„…pre filma „Tango i Keš” nisam mogao ni da zamislim kakav giganski reklamno-propagandni aparat stoji iza svakog velikog i skupog filma….Pravo da se snima neki objekat mora biti potrvđeno. Ponekad firma traži da joj se za to prvo plati. Ponekad je sama spremna da plati. U svakom slučaju , potrebna je njena saglasnost. U suprotnom slučaju, na predmetu se ne sme videti marka firma: Ako junak, recimo, uzima bocu, njegova ruka mora da prekrije etiketu. Bez dozvole ne sme da se koristi nijedan objekat sa indentifikacionim registarskim brojem. Čak ni zaglavlje novina u kadru ne sme biti korišćeno bez dozvole. Postoji čitava ekipa ljudi koja to specijalno prati. Ako hoćete, recimo, da snimite novine „Los Anđeles tajms”, morate im za to platiti. Ili izmišljate nepostojeće novine „Los Anđeles kronikl„ sa istim slogom, i onda ne morate nikom da plaćate…”
Dalje u tekstu stoji nešto od čega bi svaki filmski stvaralac, ukoliko nije stručnjak u oblasti marketinga, izgubio volju za kreativnim radom:
—„rekviziter mora obavezno da prođe „klirens”– odobravanje svakog naziva.On od Staloneovog menadžera dobija ogroman spisak marki koje se mogu koristiti– kakvi parfemi, kakve cigarete, koje oružje. Recimo, Stalone ima ugovor sa „Brajtlingom” da nosi samo sat ove firme, vrlo skupa marka, cena sata je 20.000 dolara. Predmeti u čijem okruženju Stalone ulazi u kadar ostaće u podsvesti gledalaca, naročito mladog –kad dođe na red pitanje kupovine, on će, ni sam ne znajući zašto dati prednost određenoj marki .Reklama na nivou podsvesti je veliki i ozbiljan biznis..”
Dakle, umesto filmova dobijamo set reklama upakovanih u akciju, eksploziju, jurnjavu kolima ( naravno određene marke), ili prikaz enterijera ili eksterijera u kojima je bitniji dizajn od filmske radnje ili dijaloga. Ako sledite filmsku kameru dobićete mnoštvo detalja u kojima se gubi smisao osnovne ideje kadra, ukoliko je uopšte ima. Popularnost filma meri se popularnošću filmskih zvezda koje u njima učestvuju a koje svoj medijski prestiž održavaju na skandalima, aferama, čestom pojavljivanju u medijima, čak i koristeći humanitarni rad kao jedan od oblika medijskog predstavljanja.
Šta gledalac treba da ima od filma? Ranije se govorilo o katarzi, slično kao i o katarzi u pozorišnim komadima, film je trebao da ima pouku, pitanje, odgovor na pitanje, predlog, bilo šta što bi delovalo na svest gledaoca. Čitajući ove navode Končalovskog vidi se da cilj filmske ideje nije više svest nego podsvest. Dobijamo razrađene reklamne materijale,upakovane u nezanimljive akcije i tugaljive melodrame.
Tu sad dolazimo do problema kvaliteta filma kao umetničkog prikaza, do standardizovanih rešenja koja guše umetnost. Filmska ideja, ideja autora ne postoji. Filmovi se prave za tržište, znači problem je kako ga prodati. Ako kompanije plaćaju da se reklamiraju kroz filmske kadrove, ako je savremeni gledalac ne traži da razmišlja previše jer je film sadžina za popunjavanje slobodnog vremena, onda dobijamo podsvesne poruke koje će nas sutra pokrenuti u šoping. Od sadržine filma, nećemo dobiti ništa u svesti. U svesti nam je da dobro pobeđuje zlo, način na koji nam se to prezentuje je standardizovan, likovi su tipični, akcija se svodi na beskrajne varijacije jednog te istog. Da li je jurnjava automobilom, helikopterom, bacanje bombi, pucnjava u kojoj gine masa nedužnih ljudi, razrušena ulica, polupani automobili, ne bi li se uhvatio samo jedan odbegli čovek, na kraju filma nam ništa ne govori. Osim glavobolje ili prazno popunjenog vremena, nismo ništa drugo u stanju da osetimo. Ali, kad budemo prolazili ulicom sutradan, videćemo cipele slične nekima viđenim na filmu, mantil kao u „Matriksu”, možda ćemo se i ošišati ili istetovirati kao neki glumac ili glumica.
Pitanje koje je Končalovski postavio sam sebi, je pitanje svakog filmskog autora koji ima iole ideje i kreativnosti :„kakve to veze ima s filmskom umetnošću–sa umetnošću Bergmana i Renoara, Kurosave, Bunjuela? Tužna pitanja…”
Za Kusturicu je verovatno to tužno pitanje došlo na red snimanjem „Arizona Dream”. Mada je to bio jedan od njegovih boljih filmova, ipak se oseća kao da je na silu urađen, kao da je urađen zahvaljujući volji dobrih ljudi koji su pristali da pomognu da se snimanje održi do kraja, a ne zahvaljujući složnoj sili koja gura jednu ideju. Puno je kreativnih fimskih autora, koji nisu „uspeli” u Holivudu. Razlog je očigledan. Umetnost i ovakva vrsta produkcije nisu čak ni pobratimi.
Dugo godina je pravljena razlika između evropskog, autorskog, kreativnog filma, i holivudskih lilihip filmova. Zadnjih godina autori se žale da i Evropa podleže uticajima amerikanizacije filmske industrije. Ipak, evropski film se koliko toliko odupire. Problem je samo da gledaoci ostanu prisebni, da evropljani ostanu verni upitanosti, a ne proždrljivosti. Moguće da zbog slabijeg ekonomskog razvoja, tradicije, kulturnog uporišta u Evropi još imamo filmove koje ne guta globalizacija, ali je i pitanje kada će tržište reći svoje,da li će evropski gledalac posustati.
A kod nas? Ako nastavimo da se igramo podržavanja prosečnog američkog gledaoca i naše stalne bolesti da je sve uvozno bolje nego naše, dobićemo filmove koje zaslužujemo primereno traženom. I ovako je previše filmova koji se bave čeprkanjem po istoriji, koja nam je postala ranjiva tačka svesti, zbunjenosti pred kategorijama vrednosti i kriterijuma koje se od nas traže da bi bili deo nekog sveta, manjka novca za kulturu i istovremeno ponižavajuće nezainteresovanosti države za prave filmske autore.
Milunka Nikolić
