biblioteka1

Revija nagrađivanih filmova Filmskog festivala „Uhvati sa mnom ovaj dan!”, filmova na temu invalidnosti i filmova čiji su autori osobe sa invaliditetom, u okviru Karavana festivala  održana je 17. decembra  u prostorijama Narodne biblioteke Užice. Ovaj festival je osnovan pre deset godina u Novom Sadu i od tada postoji i praksa Filmskog karavana, koji omogućava da se što veći broj ljudi širom zemlje i regiona upozna sa sadržajem nagrađenih filmova.

Festival je održan u septembru u Novom Sadu, a Karavan je do Užica putovao od Temerina, Bačke Palanke, preko Varvarina i Zagreba.

O značaju ovakve vrste delatnosti i aktivnosti, Čedomir Cicović, PR Udruženja cerebralne i dečije paralize Užice, rekao je:

—Filmski karavan postoji od kada postoji i Festival, ali se u Užicu, zbog tehničkih i organizacionih mogućnosti održava tek drugi put. Budući da je direktor Festivala Milesa Milinković rođena u Užicu, a kako smo zajedno studirali u Novom Sadu gde smo i učestvovali u osnivanju Festivala „Uhvati sa mnom ovaj dan!”, bilo je nezaobilazno da se Karavan nađe i u našem gradu. Sama ideja Karavana je bila da se ljudima ne uskrati iskustvo gledanja ovakvih filmova van Novog Sada i tako smo došli na ideju da širimo ovu priču, da bi, pre svega pokazali ljudima potencijale osoba sa invaliditetom. Ovim filmovima se pokazuju dve dimenzije potencijala osoba sa invaliditetom, i kao autora i kao protagonista, mada se nekad dešavalo i da su obe te funkcije spojene u jednoj osobi. Kao što neko reče –„slika vredi više od hiljadu reči”, za ovih deset godina koliko Festival postoji, kroz prikazivanje hiljade slika, postigli smo jedan efekat osvešćivanja osoba sa invaliditetom i okruženja koji nas obavezuje da dalje nastavimo tako. Čovek ne treba da ostane  uskraćen za samoosvešćivanje u smislu mogućnosti da uradi nešto, iako je to osoba sa invaliditetom, rekao bih i korak dalje– posebno, ako je to osoba sa invaliditetom. Čovek koji ovim filmovima kao načinom introspekcije uvidi šta su njegovi potencijali, bilo u umetničkom, profesionalnom ili ličnom životu, pokazuje da nije neka izolovana socijalna kategorija već konstruktivni element i činilac društva, činilac koji doprinosi tom društvu.

Milesa Milinković, direktor Festivala „Uhvati sa mnom ovaj dan!” je bila i domaćin i gost. Domaćin u smislu da je poreklom iz Užica i da je kao direktor Festivala svom gradu, u saradnji sa Udruženjem distrofičara Zlatiborskog okruga omogućila sugrađanima da pogledaju nagrađene filmove sa zadnjeg Festivala, i gost u smislu da je autorka jednog od filmova. Milesa je režiser fima „Trenutak radosti” u kome se prvi put u regionu obrađuje tema materinstva žena sa invaliditetom. Dokumentarni film čije su protagonistkinje žene sa invaliditetom iz četiri grada, koje su uspele da se ostvare kao majke i supruge, govore o svojim iskustvima, svojim snovima da postanu majke i načinu kako su to uspele. Potresne priče karakterom jakih žena koje su zarad materinstva bile spremne na žrtvu govore o tome kako su se odnosile prema svojim sumnjama, strahovima i nadanjima u vezi njihovih fizičkih mogućnosti da donesu na svet i odgajaju sopstveno potomstvo, o teškoćama koje su se susretale u svakodnevnici jedne mlade majke kao što je povijanje, presvlačenje, uspavljivanje, dojenje, šetnju…

Sitni problemi kao što je podizanje deteta iz krevetca sa ogradicom, prepovijanje, dojenje koje zdravi ljudi smatraju glavoboljom za ove žene su predstavljale izazov u istraživanju veština snalaženja. Pokazale su i dokazale sebi prvenstveno, svojoj porodici i okruženju da za pravu želju i veliku ljubav svaka prepreka može biti, ne bez truda i muke, savladana.

—Ovaj projekat je podržan od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje, kao i Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo, socijalnu politiku i demografiju. S obzirom da je ovo niskobudžetni film, s te strane smo, kolege koje su radile na filmu i ja, imali solidnu podršku. Zapravo i za mene je ovaj projekat jako značajan, budući da sam i sama osoba sa invaliditetom, a i na master studijama se bavim rodnom ravnopravnošću, a i prošla sam obuku iz filmske režije, kroz filmske radionice u našem Udruženju u Novom Sadu, tako da mislim da sam imala šta da kažem–rekla nam je Milesa Milinković.

biblioteka2

Kako se ovde radi o dokumentarnom filmu u formi ispovesti ili ličnih iskustava, koliko je bilo teško doći do realizacije ovog projekta?

— Moram da priznam da sam ove četiri žene koje su glavni likovi filma znala od ranije, znala sam njihove priče i pre nego što sam napisala projekat. Kada sam ušla u prikupljanje sredstava za njegovu realizaciju, pitala sam ih da li žele da učestvuju. To ipak nije laka odluka, svoju životnu priču pokazati svima, posebno pokazati svoje životne slabosti. Ono što ovaj film čini interesantnim je što pokazuje četiri različite žene sa različitim životnim iskustvima. Oni koji su film videli na premijeri u Novom Sadu kažu da je jako emotivan. Za mene lično je bio veliki poslovni poduhvat, jer su moje junakinje u četiri različita grada–Beograd, Novi Sad, Valjevo i jedno malo selo kod Pančeva, što je iziskivalo puno truda u radu u tim sredinama. Pre nego što smo počeli snimanje, otprilike su znale u kom smeru što se tiče teme teče priča, ali sam im pre snimanja poslala dodatna pitanja i smernice da bi se one malo spremile za  temu. Jedino što sam želela, a nisam uspela to je da ih snimim u njihovim stanovima u njihovoj svakodnevnici. Naime, tri od njih žive u lošim uslovima, tako da je bilo prosto nemoguće uraditi kvalitetne snimke.

Da li smatrate da ste ovim filmom uspeli makar za malo da smanjite predrasude prema materinstvu  žena sa invaliditetom?

—Nadam se da jesam. Imala sam premijeru 12. decembra u Novom Sadu i utisci su stvarno sjajni. Pošto sam rođena Užičanka nekako mi je bilo prirodno da se film i ovde prikaže, a planiram njegovo prikazivanje i na Radio Televiziji Vojvodina, zatim na lokalnim televizijama posebno u gradovima odakle su te žene koje učestvuju u mom filmu. Elektronski mediji, film posebno, najviše utiču na svest ljudi, tako da se nadam da ćemo napraviti barem mali korak u senzibilizaciji ljudi.

Trenutno živite i radite u Novom Sadu. Da li postoje razlike u odnosu prema osobama sa invaliditetom u velikoj i maloj sredini u odnosu na temu kojom se bavite?

—Jako su velike razlike. U velikoj sredini su predrasude u odnosu na osobe sa invaliditetom mnogo manje, pogotovo u Vojvodini jer su ljudi tamo navikli na različitosti zbog višenacionalnosti. Moram da kažem da u Novom Sadu imam jako puno drugarica koje imaju ljubavne veze ili su u braku, a u Užicu ih nema mnogo, jer ako se nekom momku i dopadne neka od devojaka, onog trenutka kad invaliditet postane vidljiv, on odlazi na drugu stranu. U malim sredinama su te predrasude mnogo veće i vidljivije.

Milunka Nikolić

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107