Miloš Đurić
Postojanjem upijamo u sebe, svesno ili nesvesno, razne stvari -oblike, boje, tonove, pojedinačne i opšte situacije. Sklopiti od svega toga jednu kompaktnu celinu u vidu priče koja će se prezentovati nekome s kim komuniciramo je stvar lične umešnosti i jedna vrsta majstorije. Pružiti gledaocima kompletan doživljaj događaja, od likova, reči, boje, glasa, muzike, a pri tome ostati nenametljiv je ono čemu teže vrhunski filmski stvaraoci.
Miloš Đurić (23), sva ova umeća izučava na završnoj godini SAI Institute u Beogradu. Rođen u Užicu, vođen željom da pravi filmove, krenuo je ovim za našu sredinu neobičnim putem, koji zahteva jako puno rada, truda, umešnosti, ali volje i želje.
— Ljubav prema zvuku je mislim, nasledna. Otac je dugo godina svirao i igrao u KUD–u, tako da sam i sam rano počeo da sviram gitaru. Kasnije sam radio na radio „Luna” kao snimatelj zvuka, tonac, više zanatske stvari, kad posmatram s ove perspektive. Dva puta sam pokušavao da se upišem na Fakultet Dramskih Umetnosti na smeru –snimanje i dizajn zvuka. Prvi put se i nisam nešto spremao, nisam ni očekivao da položim prijemni. Drugi put sam se dobo spremio i stigao sam do kraja završnog kruga. Iz meni neobjašnjivih razloga, mislim i pomalo nepravedno, nisu me primili. Onda sam, znajući šta hoću, konkurisao na School of Audio Ingenering Institute i odmah su me primili. Pošto sam, spremajući se za dizajn zvuka na državnim fakultetima ranijih godina, počeo da izučavam i ostale stvari u vezi filma -dramaturgiju, scenario, režiju, kameru…počeo da vizuelizujem stvari, dizajn zvuka mi je postao „tesan” za sve što sam hteo i želeo da kažem, posle par meseci na SAI prebacio sam se na Film Making i evo tu sam i sad —kaže Miloš, mladi dizajner zvuka, reditelj,, snimatelj…
Miloš Đurić
Koliko je SAI različit od državnih fakulteta, pretpostavljam da si u kontaktu sa studentima iz oblasti filma i uopšte vizuelne umetnosti?
—Što se tiče predavanja, imamo profesore i iz Srbije i iz inostranstva. Predavanja su na engleskom jeziku, tako da mi je posle nešto više od tri godine izučavanja filma na engleskom jako teško da se izrazim na srpskom kad su u pitanju profesionalne stvari. Profesori iz inostranstva su jako zanimljivi, zbog njihovih priča, iskustava u različitim zemljama i različitim oblastima u kojima su radili, uopšte, oni imaju jedno internacionalno znanje i iskustvo koje je malo primenljivo kod nas zbog uslova u kojima živimo. Više nam probude želju i zavist za onim što mi nemamo. Naši profesori su značajni zbog konekcija koje imaju, bitni su za naš dalji razvoj, posao, karijeru… Povremeno radim na snimanju reklamnih spotova, baš zahvaljujući profesorima.To mi je bitno, ne samo što tim zaradim džeparac, već i zbog prakse, iskustva, razvijanja talenta…
Koristiš sve tvoje talente, stečena znanja i umeća u tim praktičnim radovima?
—Kad god imam priliku za nešto. Snimao sam zvuk za dve pozorišne predstave, obe u režiji Stevana Bodože „Telo”, koja je postavljena u Lazarevcu i „U samoći pamučnih polja” koja je premijerno prikazana u dvorani KC „Parobrod” u Beogradu. U snimanju reklama radim kao snimatelj, kamerman.Sve to će mi koristiti za moje buduće zanimanje, pošto ću dobiti diplomu Director Film Making. Kao budući reditelj moram znati šta mogu da očekujem i da tražim i od zvuka, od postavljanja i kreiranja kadrova…Praksa je jako bitna. Na žalost, u Srbiji je nema puno, mada nama na fakultetu, pored tehnike za izradu studentskih filmova, omogućavaju da u saradnji sa nekim institucijama koje poseduju savremeniju tehniku, kao kompenzaciju za nekakav rad, koristimo i savremu opremu. Nove kamere svakih šest meseci stižu u upotrebu, sve se jako brzo dešava što se tiče napretka tehnologije, izrade filma, da nekada mislim da nismo u stanju da to pratimo. Nema više standardizacije opreme kojom se služimo nego je to sad više posledica potrošački nastrojenih proizvođača. Do skoro su HD kamere bile vrh, sada su tu 4K, ne juri se više rezolucija koja je postala minimalan pokazatelj u razlikama između novih kamere nego neke druge stvari. Ali, dobar snimatelj koji zna kako da napravi dobar kadar je uvek dobar snimatelj, bez obzira na tip kamere s kojom radi.
Trenutno se spremaš za odlazak na filmski festival na Island. O kakvom se festival radi i kakav svoj fim tamo predstavljaš?
—Na Islandu se dešava međunarodni filmski festival, gde se filmovi takmiče za nagradu „Zlatno jaje”. Uradio sam film koji bi mnogi, na prvi pogled, nazvali video performans u trajanju od osam minuta. Poslao sam ga na selekcionu komisiju koja ga je uvrstila u program Talent label, tako da 3.oktobra treba da budem tamo. Scenario i režiju sam sam radio, snimatelj mi je bio Marko Milovanović, student kamere na FDU, budžet nam je minimalan. To je u stvari eksperimetnalni film o mom prijatelju muzičaru, čija pojava se uklapa u lik koji sam zamislio. Film je jedna vrsta psihodrame, dosta minimalistički, apstraktno sa puno statičnih kadrova, makro i krupnih planova, igre sa svetlošću, bojom. Cela priča je neka vrsta melanholije, dočarava to stanje svesti, sa puno plavozelenih boja, hladnih tonova, muzike, efekata, sve to ukomponovano u osam minuta koherentne celine.
Miloš Đurić
Privodiš kraju studije, sigurno pored filmova praviš i planove za karijeru. Mogu li ti planovi biti realni ili s obzirom na mnogobrojne talente, moraju ličiti i na film?
—Prvo, moram da uradim diplomski, koji zbog odlaska na Festiva moram da predam do početka oktobra. Trenutno radim i kao filmski snimatelj na jednom dokumentarnom filmu, koji se snima u Beogradu. Reditelj je iz Njujorka, već duže vreme pravi film o instruktoru ronjenja kome je životni san da napravi svoj brod, i pravi ga, polako, kako to kod nas biva, već tri godine. Priča je simbolična u neku ruku, priča svih nas -o životnom snu i naporima, upornosti da se taj san ostvari. Gradnja tog broda za mene je stumulativna priča o ispunjenu sopstvenih želja. Tražim mogućnost da dobijem stipendiju za školovanje u inostranstvu, master ili neku specijalizaciju, da dublje istražim moje mogućnosti i usavršim svoje veštine. Nadam se da će mi i ovaj Festival na Islandu pomoći, samo prikazivanje mog filma tamo je dovoljna nagrada.
Ljudi koji su svesni svojih talenata su po prirodi skromni. Skromna je i sredina u kojoj živi, najskromniji od svega, na granici minimalnog su uslovi u kojima naši đaci i studenti rade. Pomirivši se sa istinom, budući reditelj Miloš Djurić, ima velike planove koji pored dokumentarnog, realnog gledanja na stvari dopuštaju sebi i slobodu da požele nešto više. Neka Festival na Islandu bude samo prva tačka na uzlaznoj karijeri ovog mladog i ozbiljnog stvaraoca, to je nešto što bi običan čovek mogao da mu poželi.
Milunka Nikolić
