Mlada slikarka Milica Maslać, diplomirala na Likovnoj akademiji u Novom Sadu, smer slikarstvo u klasi profesora Jovana Rakičića i završila master studije kod Gorana Despotovskog, svojim radovima progovara o realnosti, o onom što nas tišti i sa čim se svakodnevno suočavamo. Njena dela ne dozvoljavaju da ih zaobiđemo, gotovo viču, jer kao da je to jedini način da nam se nešto kaže i na nešto ukaže. Kako se bori sa belinom platna, zašto se od dizajna odeće okrenula slikarstvu i zbog čega u njenim radovima dominiraju crna, siva i „prljave” palete boja, saznajte iz razgovora sa ovom mladom umetnicom na sajtu Ero.
—Kao mala sam stalno nešto crtala. Bilo je tu i crteža od karmina po zidovima, lakom sam crtala po nameštaju, ali i moje sveske su često bile išarane. Na samom početku sam najviše pažnje posvećivala dizajnu odeće, modelima, tim svedenim figurama, to sam radila tokom detinjstva, a kasnije sam u srednjoj Umetničkoj upisala smer stilski krojač i to je bilo nešto što sam želela od samog početka. Zapravo slikarstvo me nije interesovalo, čak mi nije ni išlo, imala sam i neku dozu straha prema njemu, tako da sam se dosta bavila crtežom. Pred kraj srednje škole sam prelomila i krenula sam da se spremam za slikarstvo. Iako sam od slikarstva u početku odustala, kasnije kada sam bila zrelija i spremnija za tako nešto, otkrila sam jednu novu dimenziju u slikarstvu o kojoj nisam razmišljala.
Milica Maslać
Kako gledaš na tvoj povratak ka slikarstvu, pošto kažeš da si imala neku dozu straha prema njemu? Kako je tekao tvoj put sazrevanja i razvoja?
—Glavna stvar koja se meni desila kada sam došla na jedno takvo mesto, kao što je Likovna akademija, je da sam shvatila da potpuno moraš da otvoriš mozak za sve, bez predrasuda, da potpuno ogoljen da uđeš u sve to. Sve što si znao do tada, ostaviš kod kuće i kreneš da učiš novo, jer ako se zatvoriš nećeš upiti ništa novo. Ja sam se potpuno otvorila, sve sam prihvatala, a kasnije sam to obrađivala i to je stvarno kod mene bila jedna ključna stvar. Novosadska akademija je dosta moderna u poređenju sa ostalim, tako da je to sve u početku bio malo šok za sve nas. Pogotovo se to sve ogleda u predmetima na prvoj godini, gde smo se susreli sa digitalnom umetnošću, sa dosta novina koje mi do tada nismo radili. I to je nešto što neko prihvati ili ne prihvati.
A šta je to što se otvorilo za tebe kao slikara tokom i posle studija?
—Nekako je to sve bilo haotično, učila sam, pa sam pokušavala to da primenim, bilo je dosta zbunjujuće, ali se na kraju sve skockalo…U početku su bile tehnološke stvari, novi ljudi koji rade drugačije, a sa kojima provodiš dosta vremena. U trećoj godini akademije kreće istraživanje lične poetike i prepušteni smo otkrivanju i slobodnijem radu, sve do tada je više bilo vežbanje.
Tvoj master rad nosi naziv Unutar praznine. Kakva je to praznina u toj seriju radova?
—Ta praznina nije pozitivna stvar, kao što može biti u azijskim filozofijama, u Zen kulturi je praznina pozitivna i dobra stvar gde čovek može da rastereti um, ja pričam o negativnoj praznini, o toj bezličnosti, o gubljenju svakog traga ljudskosti. Radovi u okviru tog master rada su poslednja, najcelovitija serija, što se tiče motiva, ali i lične poetike. Sve što je prethodilo tome su priprema i uvod za sve ovo. Počela sam sa crtežom da obrađujem temu koju radim. Dosta su me interesovali odnosi svetlog i tamnog, bavila sam se ahromatskim odnosima bez boja, koristila sam samo crnu i belu, a kasnije sam to počela da prevodim u sliku. Što se tiče motiva, prvo su bili bezlični prostori, gde sam najviše mogla da istražujem tu osvetljenost. Uvek me zanimalo šta se dešava, šta se vidi u mraku, više sam davala prednost tamnijim, nego svetlijim partijama. Prvo su bili apstraktni pejzaži, a kasnije sam ubacivala figuru i figuraciju, portret je sada osnovni motiv slike. Inspiraciju sam nalazila u ljudima koji me okružuju, u poznanicima. Ta serija radova na neki način predstavlja priču o tamnoj strani ljudske egzistencije, o tome kakav čovek može da bude kad mu daš neograničenu moć, pa čak i ograničenu, kakve su sve granice…
Kako je publika reagovala na te slike?
—Svakoga je dotaklo na neki način. Dosta ljudi nije moglo da gleda neke određene slike, a ja sam time bila zadovoljna, jer je to značilo da sam postigla to što sam želela. Dosta ljudi je videlo to što sam ja htela da prenesem, taj određeni karakter osobe na taj zastrašujući portret. Moja ideja nije bila da šokiram, ne bih želela da me neko pogrešno shvati. Ramišljam da sledeća serija neće biti tako eksplicitna, da će biti svedenija, ali praznina će ostati i dalje, jer to je nešto što nas okružuje i te stvari me dosta pogađaju, ne mogu da prođem tek tako pored toga, a slikanje je način kako mogu da reagujem na to.
Možeš li nam opisati tvoj susret sa belim platnom.
—Ta belina mi smeta u početku. Verovatno zato što sam sada skoncentrisana na tamno, sad i tu vidim neku vezu, pa mi ta belina smeta i nastojim odmah da je neutrališem. Pretpostavljam da će i belo doći na red, sivo je bilo, sada je crno, pa mislim da ću morati da se suočim i sa belim, da napravim da i ono funkcioniše, da mi ne odvlači pažnju. Nikada nisam pravila skice, ne znam da li je to dobro ili loše, a možda upravo zato to belo platno napada mene, a ne ja njega, i tu onda počinje da se dešava dosta slučajnosti. Te slučajnosti nastojim da zadržim, one dosta budu logične i neke od njih mogu da iskoristim. I onda krenem da nabacujem boje, te slučajnosti počinju da se dešavaju, izlaze oblici i tako dalje…čim belina nestane, kreće sva magija.
Koje tehnike i palete boja koristiš u svojim radovima?
—Radila sam dosta u akrilu, jer mi on omogućava da brzo reagujem, ali mislim da je ulje nešto što mi sada više odgovara, a to je sve deo mog razvoja i sazrevanja u slikarstvu. Moje korišćenje boja ljudi veroatno ne bi nazvali igrom, jer te nijanse koje ja pokušavam da dobijem su toliko neprimetne, verovatno ih samo ja primećujem ili neko ko obraća dosta pažnje na detalje. U početku sam koristila samo crnu i belu, a sada koristim sve boje, ali je to jedna da kažem „prljava” paleta, koja sadrži sivu, siva je osnova svega i koristim sve nijanse između bele i crne.
Šta je tvoja glavna inspiracija za radove?
—Inspiraciju nalazim u dosta različitih stvari. To su ekspresionistički film s početka veka, horor filmovi u ikonografskom smislu odakle preuzimam neke likove, ali ne u smislu da prikažem vešticu, drakulu, već izobličenog čoveka, analogija između moralnog zla i ružnoće je osnova svega. U umetnosti se retko vezujem za jedno delo, više se vezujem za pravac. Ali, imam delo koje bih navela kao stub, a to je „Krik” od Edvarda Munka, zatim Bejkon, Goja, Boš…
Kakvu poruku nose tvoji radovi?
—U neku ruku sam se fokusirala na to da svaki rad pre svega radim za mene, da ja to moram da uradim. Moji radovi su za dosta ljudi zbunjujući i moji roditelji su bili zbunjeni, ali na jedan tvrdoglav način ja sam htela da objasnim to je moje i ja želim da to tako bude. Druga strana je da na neki način želim da edukujem posmatrača, da posmatra delo, ne da razume, da posmatra to kao sliku i da to što je na slici neće izaći i povrediti ga. E sad sliku možeš da posmatraš na ovaj ili onaj način, ali je najvažije da se otvoriš i gledaš delo. E sad kako će neko delo da utiče na nekoga to zavisi od nekih drugih stvari.
Šta planiraš u budućnosti?
—Možda u budućnosti upišem master u vezi digitalne umetnosti, jer me i to zanima. Planiram izložbu, sa kolegom vajarom, ali ona tek treba da se pripremi i da je koncepcijski osmislimo. Odlučili smo se za zajedničku izložbu, jer između naših radova se u nekom širem smislu može naći nit. Mislim da je takvo izlaganje radova dva umetnika iz dve različite sfere, nešto drugačije i to može biti interesantno i da privuče ljude.
M. H.
