1483800_587991617915441_1172931845_n

Za Nikolu Sretenovića, ekstremni sportovi su postali sastavni deo života. Krenulo je od planinarenja, alpinizma, sportskog penjanja, a onda nije odoleo da se vine u visine, isprobao je vožnju paraglajdingom, skakao je s mosta, a odlično se snalazi na skijama i snoubordu. Za ovog mladog Užičanina, studenta novinarstva i menadžmenta u kulturi i medijima, nema granica. Pričao nam je o prvom samostalnom planinarenju na Olimpu, brižljivo pripremanom u strogoj tajnosti od roditelja, osvajanju vrhova u staroj Jugoslaviji, Rumuniji, Bugarskoj, zašto za njega planinarenje nije samo hobi, ali i u čemu se dodiruju novinarstvo i planinarenje.

Kako si se zainteresovao za planinarenje?

—Intresovanje za planinom sazrevalo je sa godinama kroz prve izlete, kampovanja, duge šetnje po brdima zapadne Srbije gde sam išao sa roditeljima. Odatle se i rodila ljubav  prema prirodi. Moji roditelji nisu bili planinari već neko ko je voleo da boravi u prirodi, tako da su prva planinarenja bila sa mojim prvim klubom „Rujno” iz Užica u koji sam se učlanio 2006. godine.

Planinario si u Sloveniji, Bugarskoj, Crnoj Gori. Koji je od tih pohoda tebi poseban i zbog čega?

—Prva ozbiljnija akcija koja je zahtevala određeni stepen pripremljenosti, iskustva kao i opremu neophodnu za uspon, bio je odlazak na Olimp u Grčkoj, leta 2008. Za mene je taj put bio jednako ozbiljan kao i odlazak neki Alpski vrh. Bio sam skoro bez opreme, čak  ni dobre cipele nisam imao. Sećam se da sam ih pozajmio od jedne starije planinarke, jer mi je njen, manji, broj odgovarao. Još maloletan sa prvim pasošem u ruci, prvi put sam se spremao na put van granica Srbije uz vrlo ozbiljno i dugo pripremanu diverziju za roditelje, prema kojoj sam išao na letovanje sa društvom.

Opremu koju sam spremao za uspon krio sam kod druga u stanu,  jer sam znao da me roditelji nikada ne bi pustili na takav poduhvat. Sećam se poziva roditeljima iz Prionia planinskog gradića u podnožju Olimpa, kada sam im saopštio da krećem na uspon pošto nakon toga nema telefona, a ni mreže. Neću zaboraviti taj panični razgovor i pretnje majke i oca, šta da očekujem ako ostvarim ono što sam naumio. Ovaj odlazak ostao mi je posebno u pamćenju, jer sam na planinu pošao sam, što nije praksa, ni za decenijski iskusne planinare, a kamoli za jednog klinca. Skretanje sa markirane staze, nedovljno vode i ostale greške koje sam pravio dobro sam upamtio.

Svet planinarenja je kao  neko nepregledno igralište, toliko zabave, a ne znaš odakle da kreneš. Tako su moje ambicije od početka bile velike, video sam sebe na najvišim vrhovima sveta. Na najposećenijim planinama, a zatim sam shvatio da samo na Balkanu i bližoj okolini postoji toliko prelepih planina i vrhova da se za ceo svoj život ne bih mogao popeti na svaki. Tako sam odlučio da svoje iskustvo gradim postepeno, počevši od onih u našem kraju. Odlučio sam da se popenjem na sve najviše vrhove stare Jugoslavije, sada mi u Alpima nedostaje Triglav da ta misija bude potpuna. Bio sam na Karpatima u Rumuniji, Rilsko-Rodopskim planinama u Bugarskoj, u solunskoj regiji u Grčkoj i tako dalje.

Alpi – Slovenija

Planinarenje je način mišljenja, ponašanja…

Nijedan planinarski poduhvat, sigurno nije lak, bez obzira na vrh koji se osvaja. Šta je potrebno jednom alpinisti da bi sigurno stigao na cilj?

—Svaki odlazak u planinu zahteva duge pripreme, to je daleko duži proces od samog boravka u planini. Za siguran i uspešan uspon najbitnija je dobra logistika i priprema za sve ono što nas tamo očekuje. Kada odabereš planinu, vrh, smer koji penješ, onda počinjes da prikupljaš informacije o njemu. Putem interneta, knjiga, putopisa, ali i neposredno od planinara koji su se peli na taj vrh ili imaji neka znanja o njemu. Mora se naučiti istorijat planine ko ju je i kako osvajao pre, zbog čega i na koji način. Iako se u prvi mah čini nebitnim, sve je to način upoznavanja planine. Što više informacija sakupiš bićeš spremniji za put i sve što te tamo očekuje. Osim sopstvene pripreme, imaš i ozbiljan zadatak da pronađeš supenjača sa kojima ćeš ići u planinu. To nije kao kada zovnes drugara na piće, pa ako on ne može pozoveš drugog. Partner sa kojim se penješ mora da bude osoba od poverenja kojoj si spreman da poveriš život i kao i ona tebi. To je neko koga poznaješ i veruješ mu. Budući da se radi o stvarima koje su od životne važnosti ovde prevashodno pričam o alpinizmu gde svaka greška može skupo da košta. Sa pravim izborom ljudi, jasnom logistikom i dobrom psiho-fizičkom formom. Planinar, alpinista spreman je za uspon.

antrfile vrhovi

Šta za tebe znači planinarenje? Osim pukog penjanja na vrh planine, kako bi to laici okarakterisali, šta je to što ovaj sport čini posebnim?

—Planinarenje nije samo hobi. To je način ponašanja, mišljenja, donošenja odluka, takođe podrazumeva i specijalan odnos prema prirodi, svetu. Smatram da kroz ovaj hobi razvijamo i druge veštine, učimo se disciplini, timskom radu, razvijamo povernje, samopouzdanje. Sve to utiče na naše živote i van planine. I što je najvažnije stvaramo međusobne neraskidive veze, dugoročna prijateljstva. Priroda zbližava ljude, gradi zdrave i normalne odnose u zdravom okruženju.

Kad stigneš u podnožje planine, preplave te osećanja pre svega strahopoštovanja. Gledas planinu i pitaš se da li će te ovog puta pustiti na njene vrhove. Kada uspon počne onda je emocijama kraj i počinje jedna ozbiljna atmosfera gde su bezbednost i sigurnost najbitniji, tu nema mesta strahu, neozbiljnosti, šali. Dok se penje ili planinari tada se misli o procedurama i kodeksu koji poštuješ dok se krećeš takvim terenom. Stižeš na vrh i taj momenat je poseban, tad se osećaš najmanje, ali i najsilnije, jer si uspeo! Planina ti je dozvolila da budeš njen gost na kratko, bila je milosrdna ovog puta, osećaš se ponizno i zahvalno. Često mi kroz glavu u tim trenicima prođe rečenica Meše Selimovića koja lepo opisuje odnos čoveka i planine „Ne osvajamo zemlju, već grumen za svoju stopu, ni planinu već sliku u svome oku…”

Durmitor, Cg

Durmitor

Baviš se planinarenjem i alpinizmom šta je tebi zanimljivije?

—Teško je birati između ova dva, nekada  samo želiš da ispenješ neki vrh, vidiš pogled, izabereš najlakšu rutu (via normale), nekada te privlači neki smer u steni, poželiš da penješ težom rutom. Osnovna razlika između alpinizma i planinarenja je u tome što planinari biraju put kojim će najlakše doći do vrha, nogama, do onog momenta kada nagib postaje takav da je neophodno koristiti i ruke, to već nazivamo nekim penjanjem pa tako možemo  reći i alpinizmom. Priča o tome je daleko kompleksnija, istorijat i razvoj alpinizma od klasičnog alpinizma, prvog uspona na Mon Blan 1786, preko modernog početkom 20. veka i osvajanja svih alpskih vrhova do doba ekstremnog alpinizma i odlaska na Himalaje,  Karakorum i najteže stene Patagonije.

Tu su i razni stilovi penjanja nastajali kroz vreme, više se ne penju samo planinski vrhovi preko stena, pored alpskog stila penjanja, nastaju i ledno penjanje (zaleđeni vodopadi) penjanje u suvoj steni, u snegu, miks penjanje itd.

Jalovec, Slovenija

Jalovec-Slovenija

Oprobao si se i u sportskom penjanju?

—Sportsko penjanje je stil penjanja nastao iz alpinizma, cilj je savladavanje što težih detalja stene „slobodnom tehnikom”. Sportsko penjanje praktikuje se na takozvanim sportskim smerovima, karakterističnim prvenstveno po svojoj maloj dužini (10-30 metara) i unapred postavljenim sigurnim međuosiguranjima. Zanimljivo je da se sportskim penjanjem može baviti svako. Nije potrebno nikako iskustvo u planini. Nije rizično kao alpinizam i planinarenje, jer se obavlja u strogo kontrolisanim uslovima, najčešće je na veštačkoj steni, bolder salama ili uređenim prirodnim penjalištima, dde se rizik svodi na minimum. Sportskim penjanjem se bavi svako ko održava penjačku formu, osećaj za stenu, nije nužno takmičarskog duha. Sportskim penjanjem se bavim radi treninga i rekreativno.

Odrastanje uz Pustolova, Sasvim prirodno i Svet na dlanu

Studiraš novinarstvo? Imaju li planinarenje, alpinizam i mediji dodirnih tačaka?

—Kao malom, omiljene emisije su mi bile „Pustolov” sa Lanetom Gutovićem, „Sasvim prirodno” Jovana Memedovića i Svet na dlanu legendarnog Slobodana Micića. Tako sam još kao dete pokazao skolonosti kao ovoj profesiji. Stalno sam sebe zamišljao u ulozi jednog  od ove dvojice, kako pričam svoje avanture, pišem putopise. Završio sam srednju turističku školu i verujem da ću jednog dana moći da spojim te dve stvari, putovanje i novinarstvo.

Alpi, slovenija

Alpi-Slovenija

 

Danas kada su nam informacije dostupne na sve moguće načine, misliš li da su čitaoci, slušaoci prezasićeni svim onim što im se nudi?

—Smatram da ovo informatičko vreme u kojem živimo ima svojih mana, ali i vrlina, tako da se slažem da smo pretrpani nekvalitetnim programom, izmanipulisanim vestima u aranžiranom programu. Ali u isto vreme živimo u dobu kada su informacije i znanje  dostupniji nego ikad, pa se tako svi mi donekle nalazimo u ulozi novinara istraživača kada sedimo za računarom i čitamo vesti. Svako sada moze da nađe i čuje i drugo mišljenje i smatram da je to dobro, da ne treba samo upijati informacije koje se plasiraju putem raznih medija, već da mi sami budemo medijatori između onoga u šta hoćemo ili nećemo da verujemo.

Osim planinarenja, imaš li još neki hobi?

—Ljubitelj sam ekstremnih sportova tako da ako ne „grebem” uz neku planinu, volim da se oprobam i u drugim stvarima. Volim vožnju na „dva točka”, pa sam često na biciklu na nekoj off road vožnji ili na svom BMX-u koji vozim još od srednjoškolskih dana. Kod nas je to još uvek neafirmisan i alternativan ekstremni sport. Pre nekoliko godina sam se oprobao i u paraglajdingu, ali je sport skup i čekam neke bolje dane. Zimi je tu naravno snowboard, budući da sam skijanje davno prestao zbog  povrede kolena.

M. H.

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107