Mi ne nasleđujemo zemlju od naših predaka, mi je pozajmljujemo od naših potomaka- pisao je Antoan de Sent Egziperi, francuski književnik koji je potomstvu za sve vekove unapred ostavio Malog princa, Smisao života, Vetar, pesak i zvezde, Noćni let, Južna poštanska služba, Zemlja ljudi , Ratni pilot, Tvrđava…

Rođen je u Lionu, 29. juna 1900. godine, kao treći od petori dece, u osiromašenoj aristokratskoj porodici. Kako mu je otac umro kada je imao četiri godine, njegova porodica se seli u Le Man, gde je i proveo detinjstvo. U zamku Sent Moris, okružen sa sestrama, dadiljama, rođacima, pohađao je jezuitsku školu u Le Manu, a potom i katolički internat u Švajcarskoj. Pošto nije položio završni ispit na univerzitetu, nije imao ni preduslov da ostvari svoj životni san– da se upiše u francusku pomorsku akademiju. Umesto toga De Egziperi je upisao arhitekturu. Godine 1921. postao je pilot u Strazburu, a sledeće godine položio avijatičarski ispit i pridružio se vazduhoplovnim snagama. Već 1923. je doživeo prvu avionsku nesreću u Buržeu. Pod uticajem rodbine i svoje verenice, Lujze Levek de Vilmorin, napustio je pilotiranje i zaposlio se u Parizu. Radio je kao agent osiguranja, kancelarijski službenik čak i kao trgovac automobila. Tih godina aktivno počinje da razvija svoje literarne sklonosti, a presudno za njegovu buduću književnu karijeru bilo je prijateljstvo sa francuskim piscem Andre Židom, koji mu je i dao najviše podsticaja za stvaralački rad. Već 1926. objavio je svoju prvu priču Avijatičar u jednom književnom časopisu, a iste godine napustio je svoju dotadašnju verenicu i vratio se pilotiranju. Bio je jedan od pionira međunarodne vazdušne pošte na jednoj od najopasnijih linija od Tuluza u Francuskoj do Dakara u Maroku, u vreme kada se vazduhoplovstvo kao grana industrije tek razvijala i kada su avioni bili rudimenti onoga što danas zovemo avionima. 1928. postao je upravnik jednog malog zabačenog aerodoma u Sahari, u Rio de Oro. Živeći u primitivnim uslovima, u drvenoj kolibi u pustinji, nalazio je u tom nepreglednom pesku više unutrašnje snage i životne mudrosti nego što su je mnogi našli u civilizaciji.

Svoj prvi roman u kome se slavi hrabrost prvih pilota, prednost avio saobraćaja nad pomorskim i železničkim, kao i avanturizam u koji se čovek koji upravlja skromno opremljenim avionom upušta, Južna pošta, objavio je 1929. Te godine je i unapređen pa je postavljen za upravnika kompanije za vazdušnu poštu sa sedištem u Argentini. Naredne godine dobija i orden legije časti za zasluge u civilnom vazduhoplovstvu.

Svoja iskustva iz letova preko Anda opisuje u bestseleru Noćni let, 1931. Ovaj roman je dobio brojne nagrade, između ostalih i Prix Femina, a njegova popularnost krunisana je ekranizacijom koja je usledila dve godine kasnije, a tumačenje glavnog lika povereno je čuvenom Klerku Gejblu. Iste godine kada je i objavio ovaj roman, ženi se udovicom poznatog salvadorskog pisca Konsuelom Gomes Kariljo. Po prirodi avanturista, Antoan De Sent Egziperi, je u životu ove žene u kojoj su mnogi videli tragičnu junakinju velike ljubavi , ostavio neizbrisiv trag. Ne samo u smislu velike ljubavi, već i duševnim mukama koje je preživljavala ova temperamentna salvadorka, mučena brojnim neverstvima od strane muža, zapostavljanju, a konačan udarac zadala joj je njegova vanbračna, dugogodišnja veza sa francuskinjom Helenom de Vog, koja je po testamentu bila jedini njegov književni izvršilac.

Vazduhoplovna nesreća koju je Egziperi doživeo 30. decembra 1935, iznad Libijske pustinje je događaj, jedan u nizu u njegovom burnom životu, koja kao da je bila samo još jedna od opomena od strane života koju ovaj avanturista nije priznavao. Nekoliko dana u pustinji, bez hrane i vode, sa svojim kopilotom dovelo ih je na samu ivicu smrti. Da se dobre stvari ne dešavaju samo u mašti ili halucinaciji, potvrdio je slučaj da je sin jednog beduina slučajno prolazeći nabasao na njih dvojicu, polumrtve i spasao ih.

Posle ove nesreće, Egziperi nije leteo dve godine, ali je saletao kompaniju Air France molbama da mu dopusti da bude test pilot. Kako su molbe ostajale bez odgovora, 1937. kupio je sebi novi avion, s kojim je na svoju listu vazduhoplovnih nesreća ubeležio i nekoliko u Gvatemali. Za to vreme piše za Paris Soir, izveštavajući i tokom Španskog građanskog rata, kao i pišući o proslavi Prvog maja u Moskvi, što je za tadašnje zapadno, kapitalističko društvo bilo veoma provokativna tema.

Na nagovor svog prijatelja, Andre Žida, svoja iskustva opisao je u romanu Vetar, pesak i zvezde, 1939. i za taj roman je dobio nagradu Francuske akademije nauka.

Sa izbijanjem Drugog svetskog rata, Egziperi se našao u izviđačkoj eksadrili Francuskog vojnog vazduhoplovstva, a 1940. odlazi u SAD. Tokom 1942. piše Malog princa koji je već 1943. objavljen. Knjiga koja je prevedena na preko 150 jezika, po nekim procenama posle Biblije i Kapitala Karla Marksa je jedna od najprodavanijih u svetu. Egziperi se 1943. ponovo pridružio Francuskom ratnom vazduhoplovstvu u severnoj Africi.

Njegov životni put se završava letom 31. jula 1944. u izviđačkoj misiji u dolini Rone koja je prethodila invazii francuskih snaga. Sa misije se nije vratio, a niko nije video šta se dogodilo s njegovim avionom- da li je u pitanju bilo rušenje usled pogotka neprijatelja, kvara, ili se njemu nešto desilo tokom leta, pitanja su koja ostaju misterija. U kasnijim ispitivanjima tek 80-tih godina prošlog veka, na potencijalnom mestu nesreće nađeni su delovi aviona za koje se utvrdilo da su s njegove letilice, ali tačna slika njegove smrti ostala je misterija. Nemački ratni dnevnici nisu tog dana zabeležili nijedno obaranje aviona u tom području, a bilo je nekoliko pojedinaca koji su tvrdili da su upravo oni bili vinovnici njegove smrti i izražavali žaljenje zbog toga.

M. Nikolić