U četvrtak 03.10. u Kulturnom centru, Užice otvorena je izložba zajedničkih radova Aleksandra Dimitrijević i Danice Karaičić. Ovo dvoje umetnika, slikar i arhitekta, zajedničkim radom stvorili su dela velikih formata koja su objedinili nazivom Clothed Paintings.

Ova izložba, po rečima Aleksandra Saše Dimitrijevića, osmišljena je kao zajednički koncept iz tri celine:

—Prvi deo čine  radovi objedinjeni pod nazvom Wear the painting, u kome su na platnu šabloni, takozvani šnitovi, u jednom da kažemo kreativnom organizovanom prostoru. Tu je sam početak nastajanja odeće, koji je zabeležen slikarskim izrazom. Drugi deo je Behind the painting, koji čine ušiveni rukavi na velikom formatu, jedna vrsta početka performansa. Jednostavno možete, kao i bilo ko od publike uvući svoje ruke u te rukave i različitim vrstama pokreta, jednom igrom napraviti strukturu performansa. Treći deo je nazvan Cut the painting, i sastoji se od sečenja oslikanog platna po šitu, izrade jedne vrste odevnog predmeta, na ramu ostaje slika bez tih isečenih šablona.

Danica Karaičić i Aleksandar Dimitrijević

Kako je uopšte došlo do saradnje između Vas i Danice, i kako to sve funkcioniše s obzirom da se bavite dvema različitim disciplinama –slikarstvom i arhitekturom?

—Sreli smo se na kafi i uz razgovor, razmenjujući ideje došli do toga da radimo ovu vrstu interdisciplinarne umetnosti. Bez obzira što sam ja slikar, Danica arhitekta, jako dobro smo se nadopunjavali, za tri meseca nastali su ovi radovi. U samoj saradnji je bitna razmena ideja i njihova zajednička nadogradnja. Mislim da ovako nešto još niko do sada nije uradio i jako smo ponosni na rezultat našeg rada. Izložba se posle Užica seli u Kulturni centar u Beogradu a u završnoj fazi pregovora smo da se ova vrsta radova vidi i u Čačku.

Otvarajući izložbu, kustos Narodnog muzeja Užice, istoričar umetnosti Katarina Dogandžić, s nostalgijom se osvrnula na vremena krojača i šnitova koje mlađe generacije i ne pamte. Ovom prilikom ona je istakla:

—Više od četrdeset godina ima otkako je razlika između dizajna i umetnosti počela da kopni, danas je gotovo i nema. Svaka profesija zadržala je svoju autonomiju i svoj dignitet ali na nama, koji se time bavimo je da merimo istim merilima. Danica je krenula od istraživanja prirode samoga kroja ne vezujući se ni za jedan istorijski pravac. Ona je način na koji su pre stotinak godina umetnici istraživali svetlost, volumen, odnos tonova, krenula da istražuje samu prirodu kroja i prirodu ravnih površina od kojih nastaje ono što zovemo naše odelo. Saša, koji se već nekoliko godina bavi ciklusom u čijoj osnovi su grafeni različitog porekla, ovde se susreo sa Danicinim interesovanjem oblika krojeva.

U razgovoru sa Danicom Karaić o njenom učešću u ovom zajedničkom projektu, dobili smo odgovor na to odakle jednom arhitekti interesovanje za kroj, odeću:

—Odeća je intiman prostor koji je čoveku najbliži. Mene ne zanima odeća kao moda, modni dizajn, već kao prostor u kome obitava čovek. Kada radim odeću ili torbe, za mene je to kreativni proces koji je zaokružen, a opet to je jedna maketa kao što je arhitektura jedna disciplina koja je praktična i čovekomerna. Arhitektura ima jedan polaz u vidu ideje pa procesa rada koji meni prija, pa krajnji rezultat kojim sam ja zadovoljna, pa reakcija koju dobijem od posmatrača, i taj proces zaokruživanja kreativnog rada od početka do rezultata je nekako brži i konačniji u ovome što sad radim. Za razliku od arhitekture u kojoj se neke stvari nikada ne dovrše, ovde je krajnji rezultat rada jedna konačna celina.

Izložba je u toku u prostorijama Kulturnog centra Užice i sastavni je deo programa proslave Dana grada.

Milunka Nikolić